Nataša Šešić ugostila nas je u svojoj kući na Fruškoj gori i pripremila nam je ručak od lokalnih namirnica
Iskreno, mislim da do sada nisam imala aktivnije leto, devojka kojoj je letnji maksimum da se sporo prošeta do vode i nežno se prepusti plutanju kroz jul sada iz nedelje u nedelju jurca preko zemlje… Oh well i čudnije stvari su se dešavale. Kako sam zagovornik teorije da u svemu ima nešto dobro, ovog puta ispostavillo se da je to ne samo dobro, već sjajno! Uskočili smo u hrabru malu Astru, ubacili omiljenu playlistu i lagano išli samo pravo, pravo, sve do najlepše tačke u Vojvodini.
Finalna destinacija nam je bila Fruška gora. Planina koja osvaja svojom lepotom i bujnom vegetacijom, a ovog puta smo završili na mestu koje u potpunosti poštuje okolinu i apsolutnoj je simbiozi sa njom. Krenuli smo kod Nataše Šešić koja nas je pozvala na lagani ručak i druženje sa pogledom na Novi Sad.
Kroz pljusak smo utrčali u dnevnu sobu kuće u kojoj Nataša živi sa mužem i troje dece i odmah nam je postalo jasno da će ovo biti stvarno posebno iskustvo! Radi se o prostoru koji je kompletno u staklu što dozvoljava da je ambijent svetao uprkos teškim oblacima koji su se navukli i kiši koja je uporno padala. Na moju kuknjavu na vreme, Nataša je samo odmahnula rukom i rekla da je videla na prognozi da će sve proći do 4 i da pronađemo svoje mesto za stolom dok ona završi finalne pripreme u kuhinji.
Na šanku su već čekale malene crne činije u koje je Nataša ređala predjelo, a usput je objasnila da će svi specijaliteti koje će poslužiti biti bazirani na činjenici da su sastojci isključivo lokalni, odnosno većina ima poreklo baš sa Fruške gore, jer ona duboko veruje da bi trebalo da konzumiramo svežu hranu sa područja gde živimo. Kao prvo jelo iznela je fantastičan foie gras sa domaćim džemom od ribizla uz koji je poslužila crni hleb. Dok smo uživali u zalogajima kao podloga tu je bio fini penušavac vinarije Kovačević. Pored članova BURO. tima na ovom sasvim interesantnom ručku pridružili su se i Nataša Gvozdenović pozorišna novinarka, Marija Herceg Terzić (njenu priču ste skoro mogli da pročitate) i poznati novosadski slikar Petar Mirković.
Uz red priče i red smeha uspeli smo da obrnemo i krug po dnevnom boravku koji je koncipiran kao skladna celina bez zidova. U prednjem delu je udobna sofa, nekoliko manjih drvenih stolova i taburei i jastučići koji su jedini detalj u boji. Većina manjih komada nameštaja nosi potpis Baza, što ne čudi budući da je jedna od osnivačica tog kul koncepta upravo Nataša. Još jednom se u praksi pokazalo da oni sa razvijenom estetikom brinu o baš svakom detalju kako kada je u pitanju dizajn tako i kad pričamo o stilu života. Pažnja se vidi u svim elementima koji su ovde mahom u bež, sivoj i crnoj boji, kako bi zapravo priroda koja je zbog staklenog zida deo enterijera bila u prvom planu. Pored toga tu je nekoliko umetnina koje privlače pažnju, kao što je velika slika čiji je autor upravo Petar, koji je Natašin drug iz srednje škole. Veliki drveni sto je dovoljno velikih da primi desetoro ljudi, dok je kuhinja na nivou profesionalnih, što ne čudi s obzirom na Natašinu ljubav prema kulinarstvu i talenat u koji smo se uverili svakim sledećim zalogajem.
Dok se naša Miša jurila sa najnovijim članom porodice Šešić, minijaturnim džek raselom, na red je stiglo i sledeće jelo. Na stolu se pojavio tartat biftek i barikno vino Lektor vinarije Erdevik iz komšiluka. Uz čeri parajdajz i savršeno dozirane začine koji su se besprekorno slagali sa posluženim vinom, stvarno sam pomislila da sam mudro odabrala svoju profesiju. Tada su se oblaci razišli i dopustili su suncu da obasja sve, na betonskom podu pojavila se igra senki uzbudljiva poput najuzbudljivijeg filma. Ili smo svi jednostavno bili na sedmom nebu do kog smo stigli kombinacijom odlično uklopljenih ukusa i razoružavajućeg pogleda koji nam je pružio Novi Sad kao na dlanu.
No, glavno je tek sledilo, a to je bio dry age 40 dana odležani biftek uz mlade krompiriće sa začinskim travama iz bašte i tartufima koji su stigli od komšije Bojana koji ima posebno obučene pse za potragu za pečurkama. Uz tako ozbiljan specijalitet na red je došlo i sledeće vino Aurelis edicija S vinarije Kovačević, duboko obojeno vino rubin-crvene boje sa snažnim voćnim i začinskim karakterom.
I onda? Onda je usledio pravi šećer za kraj, sunce je blještalo i vrlo brzo osušilo terasu i nastupila je ona savršena temperatura na kojoj je lako opustiti se, evocirati uspomene, pričati zabavne priče bez previše smisla – samo biti. Život tako duboko povezan sa prirodom daje vam šansu da sa ramena jednim potezom zbacite sav stres koji se prikupljao prethodnih dana i jednostavno se prepustite uživanju u datom trenutku, bez previše razmišljanja. Samo smo tu i stvarno je super! Jednostavno tako.
Kada smo već osetili da, ako ostanemo još malo, poželećemo da se uselimo zauvek ustali smo ih udobnih lounge stolica i prešli u svoju jednako udobnu Astru. Kroz prozor su promicali prizori polja u punom cvatu, a ja sam ćutala i razmišljali koliko je potcenjen život u prirodi i koliko su najspektakularnije stvari upravo one obične, svakodnevne, ako im date šansu da one budu zaista u fokusu. Hvala, Nataša, na ovoj sjajnoj lekciji, a nova epizoda serijala BURO. Simple Life uskoro stiže.