10 stvari koje volim: Marina Marković
Marina Marković kao umetnost, kao roze boja, kao ona koja se vraća moru, kao žena koja razbija patrijarhalne obrasce. Njena umetnička praksa uključuje video, performans, instalacije, ali crtež je bio i ostao njen najiintimniji medij. Već više od decenije na svoju kožu upisuje razne pritiske društva u vidu roze tetovaža, ne bi li ih samim opredmećivanjem dekonstruisala, odnosno poništila. Nedavno smo prisustvovali Marininom performansu The Arrangement u Goethe institutu i ona nam je otkrila 10 od 1000 stvari koje voli.
01
BAKINE RUKE
Nisam sigurna da sam u životu videla i osetila išta dirljivije od bakinih šaka. Baka Drena znala je da stvara sve(t) rukama. Da štrika, hekla, veze, kroji i šije, sadi, kopa i grabulja, da muze, mesi, mazi, plete kose, Čak i u poznoj starosti kad su joj šake bile već apsolutno deformisane od reume a ona nepokretna, baka je i dalje tim prstima mađijala.
02
UMETNOST
Ovo je trik odgovor jer sam shvatila da su svih 10 mesta popunili kinematografija, književnost, opera, slikarstvo, muzika, arhitektura, poezija, balet, itd. Moje najveće ljubavi su i Schubert, Bach, Prokofiev, i Joyce, Prust, Kafka, i Louise Bourgeois, Vallie Export, Pipilotti Rist, Sophie Calle, i Von Trier, Godar, Haneke, Chatnal Akerman i još stotine njih koje zbog čijih dela mi srce igra.
03
PRIJATELJI
Ne postoji veća srećnica od mene jer imam prijatelje kakve imam. U sve svoje najbolje prijatelje sam se zaljubila na prvi pogled, gotovo kao da sam ih prepoznala, setila od negde i nikad ali nikad nisam pogrešila. Rasuti su bukvalno po celoj planeti, ali ova planeta je baš malena. Moji prijatelji su moje iskonske ljubavi za ceo život!!!
04
TELO (I TELESNOST)
Trebalo mi je jako, jako dugo da prigrlim i zavolim svoje telo. Ja sam prerano ušla u pubertet i dobila obline zrele žene za koje nikako nisam bila spremna. Moj psiho-emotivni razvoj naravno nije bio sihronizovan za fizičkim što je dovelo do niza poremećaja i patologija poput anoreksije nervoze (sa kojom se borila veći deo svog života) i dismorfije (osećanja da mi telo ne pripada, da nije moje). Godinama sam svoje telo objektivizovala, fetižizovala, ponašala se prema njemu kao da je moja lutkica koju neprestano želim da kontrolišem, nadzirem, disciplinujem, kažnjavam. Da nije bilo umetnosti, a naravno i godina psihoterapije nikada ne bih uspela da telo ovoliko volim, pazim i mazim kao danas.
05
...DA RAZBIJAM MODLICE
Verujem da je ovo moja omiljena igrica. Ja ceo svoj život kroz samu sebe a ponajviše kroz svoju umetničku praksu, pokušavam da sumiram a potom da dekonstruišem heteropatrijarhalne i kapitalističke modele oblikovanja ženskosti, da razbijem nasledjene okvire, stereotipove, da prepoznajem i odstranjujem usađeni stid. Moja glavna strategija je da se “uguram u modlicu” i onda da je razvalim. Možda je najplastičniji primer za to projekat Pressure Me u kome sam u nizu performansa mapirala svoje telo roze tetovazama krojačkog metra i uvezala svoj struk, grudi i kukove na “idealne mere” (90-60-90cm) u nameri da ih tako materijalizovane uhvatim i primoram da se zajedno sa mnom šire, deformišu, izobličavaju, da bi se na kraju apsolutno ukinule. Čak i moja (zlo)upotreba ružičaste palete i hiperfeminizirane estetike jedna je od bitnih elemenata moje borbe za autonomiju ženskog tela.
06
GROBLJA
Znam da zvuči morbidno ali ja jako volim groblja. Volim tajanstvenu svečanost i mir koji na njima vlada, volim izbledelo veštačko cveće, poludogorele sveće, male porculanske Bogorodice, izgravirane portrete i poruke. Volim ih na sličan način na koji volim tuđe porodične albume. Kao mala imala sam fiksaciju na stari spomenik koji se nalazio pored dekinog, na kome je sedela žena duge, raspuštene kose i prodornog pogleda u nekoj raskošnoj marokanskoj pletenoj fotelji, gotovo izazovno prekrštenih nogu, sa cigaretom u jednoj ruci a čašom vina u drugoj, i velikim natpisom uklesanim ispod : SAMA SEBI ZA ŽIVOTA. Pola detinjstva sam pravila filmove u glavi o toj misterioznoj ženi. Inače gde god da putujem obavezno posećujem sva groblja.
07
CONEY ISLAND
Možda zbog činjenice da sam baš tamo prvi put videla okean (i ušetala u njega do kolena iako je vejao sneg) ili zbog toga što inače gajim posebnu naklonost prema mestima koja kao da imaju svoju paralelnu dimenziju, ja sam se bukvalno zaljubila u Coney. Kada sam živela u Njujorku svake nedelje bih, nevezano za to koje je godišnje doba sela na voz i klackala se sat i po samo da se domognem tog magičnog osećaja koji me tamo obuzima. Stari luna park, okean, Wonder Wheel, Zoltar koji proriče sudbinu, freak show, plastične palme, boardwalk ili ukleto prazan ili prepun likova (ko pobeglih iz filmova ili crtaća), od Bruklinških old school deka koji gundaju i igraju šah, ruskih gospoja sa najminijaturnijim kucama, glasne dečurlije ulepljene u šećernu penu, najlepših drag kraljica na svetu, sitnih krimosa pa i po koja nasukana sirena… ili čak najezda sirena na dan održavanja Coney Island Mermaid Parade koji je inače moj omiljeni praznik u godini.
08
CRTANJE
Ne postoji ništa ali ništa na svetu što volim više da radim. Počela sam opsesivno da crtam čim sam mogla da držim olovku u rukama i nikad nisam prestala. Papir me svakodnevno trpi 38 godina. Moja umetnička praksa uključuje i video, performans, instalacije ali crtež je bio i ostao moj najiintimniji medij. Kroz crtež se igram, promišljam, šapućem sama sa sobom.
09
...KAD MOJIH PET MACA LEGNE NA MENE I PREDE
Sudeći po Instagram algoritmu mace su jedino što volim. Verujem da su one vrhovna bića na planeti i velika mi je čast da predstavim najveličanstveniju mačiju porodicu : (s leva na desno) njeno visočanstvo mama Lila, deca (rođena bukvalno na mojoj butini) Goku, Simba, Akaši, Medžik, i otac Sivi koji dremka. Ne postoje reči koje bi opisale oksitocinski udar koji osetim kad su one oko mene (na meni).
10
ĐUSKANJE
Od rejvova do kafanskih stolova.
