Mentalno zdravlje i generacijski jaz: Lud, zbunjen, normalan

Mentalno zdravlje kao „proizvod“ vrednosti i uverenja…

Jaz među generacijama je uvek aktuelna tema, i obično se ogleda u razlici koja nastaje promenom trendova i sveta. Možemo reći da su ranije te razlike bile uglavnom spoljašnje (muzika, garderoba, izlasci, školovanje, mesto za život.)

Međutim, razlike između nas i naših roditelja predstavljaju jedan mali ambis, mini ponor, jer osim trendova i novih tehnologija, mi smo promenili nešto više, nešto veće i važnuje od dužine suknje: lične vrednosti i uverenja.

Ovde mislim na generacije milenijalaca (rođeni između 1981. i 1996. god) kojoj i ja pripadam, kao i na generacije posle nas.

Pristup informacijama od značaja, edukacija i analiza uverenja koja su nam preneta sa poparom i prženicama, doveli su do toga da neke lekcije naših roditelja jednostavno odložimo na tavan porodičnog (nevidljivog) nasleđa.

Osvajanje slobode, praćeno velikim grupnim i individualnim krizama, dovelo je do promene sistema vrednosti. Ne mogu da kažem da mi se sve vrednosti novog doba dopadaju, naprotiv, ali jedna mi je jako bitna. Briga o mentalnom zdravlju i mentalno zdravlje kao takvo.

Mentalno zdravlje od pojedinca do kolektiva

Mentalno zdravlje je velika tema, kako za pojedinca tako i za celo drustvo. Ukoliko se stidimo svoje ljudskosti nećemo ni tuđu sagledati s empatijom i razumevanjem. Nelečenjem sopstvenih rana krvarimo po drugima i ostavljamo trajne fleke.

Ako pitate starije ljude (čast izuzecima), onaj ko traži pomoć stručnog lica (psihologa, psihoanalitičara ili narodski rečeno „doktora za glavu“) taj je na korak od hospitalizacije i oblačenja bele košulje koja se vezuje na leđima.

Ako pitate nove generacije, ako NE potražite pomoć, mnogo ste bliži ovom modnom izdanju.

Prema skali stresnih situacija, otkaz, preseljenje, razvod, venčanje pa čak i prinova, neke su od najintenzivnijih. Da ne pričamo o gubicima u porodici. Devedesete, tranzicija i nesigurna vremena su pojačali svaki stres, bar duplo.

Kako smo se adaptirali? Koliko smo vodili računa o zdravlju? („Nisam bio kod lekara 20 godina“, više nije za ponos)

Ako sopominjemo mentalno zdravlje, nameće se nekoliko pitanja: Jesmo li postali zatvoreni, ogorčeni, sebični, kratkog fitilja? Da li smo usvojili nezdrave navike da preguramo dan/mesec/godinu? Da li smo decu zanemarili? Da li smo sačuvali važne odnose?

Razumem da u berićetnijim vremenima psihički problemi nisu bili tema. Takođe, informacije nisu bile na dlanu kao sada, ipak i tada su postojale profesije koje se bave mentalnim zdravljem, što znači da su potrebe uvek postojale. Ono što je zanimljivo je da čak i ljudi u ovim profesijama svoje usluge adptirali su za druge, za neke tamo u sterilnim hodnicima. ”Šta će to tebi?“
(Ma ne treba meni, pitam za drugaricu).

Koliko nas milenijalaca je posetilo psihoterapeta? Koliko nas je to bez stida i krivice saopštilo roditeljima? Lakše ćemo im reći da smo uradili tetovažu, pali godinu ili bilo šta drugo. Taj strah mnoge blokira da iznesu svoje borbe, strah od tuđih reakcija a posebno onih koji su nam važni. Nekad je ovo saopštiti pravi manevar da roditelj to ne doživi kao atak na svoj lik i delo. Ako želimo da preskočimo ambis, i ovo osetljivo pitanje podelimo sa najbilližima, u cilju zbližavanja i boljeg razumevanja, obično sledi jedan od rafala:

„Pa jel’si toliko bolestan?“
„Šta tebi fali u životu, imaš sve?“
„Zar ne možeš to sam da rešiš?”
„Ja nisam išao nigde pa mi ništa ne fali!”
„Motiku u ruke i da vidiš kako će da prođe!“
„Šta će ljudi da misle o meni?“

Ilustracija: Pinterest

Mogu da primetim da se u prijateljskim razgovorima sve više govori o mentalnom zdravlju, ne baš kao o odlasku kod frizera, ali sve slobodnije. Obično najhrabriji među nama će prvi potegnuti tu temu, da bi ostali s olakšanjem rekli “I ja isto”.

Tek kada sam počela da govorim o svojim borbama, ljudi oko mene su počeli da se otvaraju. Tada sam primetila koliko ljudi krije duge i teške borbe, nezamislive. Za neke nikad ne biste rekli sa čime se bore. I to uglavnom sami, jer ih je sramota.

Nije uvek lako živeti, nekad nam je potrebna pomoć sa strane, da bismo se okrenuli i počeli da plivamo u pravom smeru.

Tepih pod koji su generacije naših predaka gurale probleme nažalost je pretrpan. Neko to mora da počisti. Izgleda da smo mi ti.

I nema krivca, takva su vremena bila, tako je bilo, ali ne mora tako i da ostane.

U našem društvu traženje pomoći smatra se za slabost. U suštini to je snaga. Mnogo je više snage potrebno za „Treba mi pomoć” nego za “Nije mi ništa”.

Posledice čuvenog „Nije mi ništa“ smo svi na osetili. Neki ih još uvek osećaju.
Lakoća koju donosi rad sa terapeutom ne može se opisati. Proces nije ni kratak, ni sladak, ni jeftin, ali definitvno vredi. Nema lakog rešenja, ali ima rešenja.

Ispuštanje nepotrebnog tereta, dobijanje druge šanse za bolji život i skladnije odnose, otvaranje očiju posle decenijskog sna, zdrav odnos prema sebi. Kome to ne treba?

Ponekad je najteže potražiti pomoć, ponekad ne postoji drugi način. Dajte sebi šansu za ozdravljenje pa nek’ je i sramota… Neko će reći da smo ludi i to je sasvim u redu. Bolje i ludi nego nesrećni.