Moramo da pričamo o (ekstremnom) mršavljenju
Razgovarali smo s psihoterapeutkinjom Milicom Veselinović Traljić.
Ponovo želim da smršam. Ovog proleća, često se zatičem u razmišljanjima o vremenu kad sam imala 50 kilograma. U bilo kojem ženskom društvu, pre ili kasnije obavezna tema postane mršavljenje. Ponovo stojim ispred ogledala s mislima koje sam imala u tinejdžerskim godinama; ali sada sam u tridesetim i mislila sam da sam završila s preispitivanjem izgleda svog tela. Ali, svaka žena zna: to je proces koji se nikada ne završava.
Potraga za najboljom aplikacijom koja broji kalorije, osećaj proždiruće griže savesti kad se propusti trening ili pojede nešto slatko; zatim povratak brzoj ili nezdravoj hrani zarad utehe. I na kraju svega toga, očajavanje i potpuna odvojenost od tela, od njegove suštine koja prevazilazi skladan izgled. Između svega: na desetine slika koje se svakodnevno roje našim ekranima, žena kojima se vidi svaka kost, nasmejanih, do poslednjeg detalja doteranih, naizgled samouverenih.
Živimo u kulturi iz koje ne možemo da pobegnemo. Našu stvarnost definiše algoritam, tako što utiče na emocije, podsvest i standarde lepote. Za moju generaciju „milenijalaca“ to su bili magazini – za koje sam ja, sa 67 kilograma, predebela. Onda smo odrasli, shvatili podmukli mehanizam iza takvog narativa, ali ožiljci su ostali.. Za moju generaciju „milenijalaca“ to su bili modni magazini – za koje sam ja, sa svojih sadašnjih 67 kilograma, predebela. Onda smo odrasli, shvatili podmukli mehanizam iza takvog narativa, ali ožiljci su ostali.
Kada su GLP-1 lekovi označeni kao „konačno rešenje za mršavljenje“, a ne kao terapija za ozbiljna zdravstvena stanja, naslutila sam da nam sledi sunovrat – povratak svih onih osećanja koja sam mislila da sam pobedila. I verujem da nisam jedina. Dogodilo se brže nego što smo očekivali – svuda vidimo premršava tela; na pistama i crvenim tepisima, u kampanjama i serijama. Izveštaj Felisiti Hejvard pod nazivom Including the Curve pokazao je da je od oko 4500 modela na Nedelji mode u Parizu u martu, samo 18 njih su bile modeli s oblinama, u poređenju sa 29 iz prethodne sezone. Felisiti je napisala da je ovo najniža brojka otkako je počela da vodi evidenciju.
Slične podatke pokazuje Vogue Business izveštaj o inkluzivnosti. Zastupljenost plus-size modela trenutno je na najnižoj tački otkako su pre sedam sezona počeli da prikuplju podatke: 0,3%. Zastupljenost mid-size modela je takođe u opadu, sa 3,8% u sezoni jesen/zima 2023. na 2,1% za jesen/zima 2026. I to prevazilazi modele: glumice, pevačice i razne druge javne ličnosti kojima smo se nekada divili zbog neuklapanja u zadate norme lepote, sada izgledaju pobeđeno tim istim sistemom.
Zašto je holivudska industrija, koja ima najveći soft power uticaj na kulturu u čitavom svetu, tako munjevito iznova prihvatila ispijeni, krhki i ekstremno mršav izgled ženskih tela, zasebna je tema i zahteva ozbiljna promišljanja. Neosporno je da je pomak ka ekstremnom mršavljenju usmeren pre svega na žene, ali i da je dovoljno snažan da zapravo može da utiče baš svaku na nas – i što je najgore, na tinejdžerke koje tek upoznaju i formiraju odnos s svojim telom.
Možda nas čak nekoliko godina deli od toga da GLP-1 lekovi postanu dostupni i normalni poput aspirina. U takvoj klimi, više nego ikad je važno da razgovaramo – da na dostupnim javnim platformama iznova jedna drugu podsećamo koliko je štetan narativ iz devedesetih i ranih dvehiljaditih (ništa nije toliko ukusno kao osećaj mršavosti). Zato sam želela da postavim važna pitanja psihoteraputkinji Milici Veselinović Traljić, koja je klinička psihološkinja i takođe se porodičnom terapijom.
Milica Veselinović Traljić mi je kroz razgovor otkrila važne uvide: na koji načim možemo da pričamo o ovoj osetljivoj temi s uvažavanjem, kako treba da mršavljenje posmatramo na zdrav način, ali i šta su osnove zdravog odnosa prema našem telu.
Mršavljenje u doba zloupotrebe GLP-1 lekova: Razgovor s psihoterapeutkinjom
Na koji način uopšte možemo da govorimo na temu ekstremne mršavosti a da pritom ne pređemo granicu u komentarisanju tuđih tela?
Tema ekstremne mršavosti više može da se posmatra kroz prizmu trenda koji se danas najčešće pojavljuje na društvenim mrežama, a koji je obično iniciran od strane različitih industrija poput modne, filmske i sl.
Dakle, ne radi se o tome da samu osobu gledamo kroz prizmu toga li je ona premršava ili ne, niti je pitanje toga da li se to nama lično dopada ili ne, ovde je pitanje da li na jednom širem, kolektivnom niovu, imamo pojavu pritiska od strane različitih industrija da je potrebno da se izgleda na određeni način, sa određenim merama i kilogramima, da bi se zavrednovala titula onog što ćemo nazvati lepim.
U suštini, svako ima pravo da za sebe i svoje telo izabere izgled koji želi da ima (ako je to zdravstveno moguće), ali problem nastaje onda kada jedan tip izgleda (što je kroz istoriju značajno variralo, trendovi su se menjali) proglasimo za jedini validan i od toga načinimo standard lepote.
Koliko je u vašoj praksi učestala telesna dismorfija i da li primećujete da je učestalija od kad su se pojavili GLP-1 lekovi?
U svojoj praksi primećujem elemente, a nešto ređe celovitu kliničku sliku telesne dismorfije. Svakako, ona je nešto češća, makar u mojoj praksi, kod mladih klijentkinja- period puberteta, rane i kasne adolescencije. Moguće da je ovakva učestalost kod mlađih klijentkinja upravo zastupljena i zbog količine vremena koja se provede na društenim mrežama. Određena istraživanjima nam pokazuju upravo da je korišćenje društvenih mreža koje fokusiraju vizuelni sadržaj (npr. Instagram ili TikTok) povezano sa povećanim brojem simptoma telesne dismorfije kod korisnica ovih mreža (Gupta, Jassi & Krebs, 2023).
Kada se radi o temi veće učestalosti telesne dismorfije sa pojavom GLP-1 farmakoterapije, koliko znam kod nas nisu rađena istraživanja o toj vezi. Sa druge strane, neka od stranih istraživanja nam pokazuju da zloupotreba farmakoterapije na ovaj način, uz dodatni društveni pritisak i zahteve, može dovesti do određenih mentalnih poteškoća uključujući i pojavu simptoma telesne dismorfije (Suhas, Royfman, King, Speiker & Szymanski, 2025).
Dakle, od ključne je važnosti procena stručnog lica pre nego što se uključi GLP-1 terapija, kako bi se svi faktori uzeli u obzir, i ovde govorim i o telesnom i o mentalnom zdravlju.
Primećujemo da su glumice i manekenke sve mršavije i mršavije. Kako to može da utiče na nas? Imate li primere iz prakse koje možete da nam Ispričate?
Da, postoji trend mršavosti, s tim da mi se nekako čini da u odnosu na ranije, sada uz tu mršavost postoje i brojni drugi zahtevi.
Dakle, nije dovoljno samo doći do te određene cifre na vagi, već je sada potrebno voditi i računa o zadržavanju određenih oblina ili proporcija, koje, kada govorimo o ženskom telu, neretko nije moguće ostvariti.
Ono što često čujem u svojoj praksi jeste upravo to, stalna borba, kako u toj meri smanjiti kilažu, ali ostati zdrav, odnosno zadržati hormonalni balans, zategnuti mišiće, ali ne previše, sačuvati te iste mišiće, ali jesti hranu koja količinski ili nutritivno nije dovoljna za dnevno funkcionisanje.
Mislim da se više ne radi o tome da su standardi visoki, već da često postaju i nemogući za ostvariti. Budući da su nemogući, ono što je neko brzo rešenje jesu hirurški zahvati ili odricanje od onoga što se u tom trenutku čini manje važno, a to je zdravlje.
Ukidanje obroka, dijete, prekomerno vežbanje, stalni zahvati, stalni umor i pregorevanje koje dovodi do jednog začaranog kruga hroničnog niza pokušaja da ostvarimo ono što često nije moguće koje se može završavati upravo suprotno- prejedanjem, izolacijom, krivicom, sve do novog pokušaja u potrazi za obećanim izgledom.
Čini mi se da se i dalje ne priča dovoljno o ozbiljnim zdravstvenim posledicama koje se potom javljaju, i ovde podjednako mislim i na fizičko, ali i na mentalno zdravlje.
A kako ovakva klima utiče na osobe s poremećajem u ishrani, jer nam se čini da je to najugroženija društvena grupa?
Da, osobe sa poremećajem u ishrani svakako jesu dodatno ugrožene u društvu koje propagira određene standarde izgleda kao jedine prihvatljive, a što je još problematičnije jeste i niz diskutabilnih i neproverenih saveta kako do toga stići.
Još jedna posledica pojave GLP-1 lekova je tihi nestanak body positivity pokreta. Kako se na mentalno zdravlje odražava to kad vidimo da je neka osoba koja je to propagirala sada drastično smršala?
Body positivity je kao pokret doneo ideju o prihvatanju i lepoti različitih izgleda tela nezavisno od onoga što nas društvo uči kako telo treba da izgleda. Nisam sigurna da li možemo reći da body positivity nestaje, niti je nužno loše što sada postoji farmakoterapija koja potpomaže u procesu ozdravljenja kod osoba sa problemom dijabetesa ili onih sa drugačijim kliničkim slikama, a koji se služe ovim tipom farmakoterapije, naravno, uvek uz konsultacije za odabranim lekarom. Problem nastaje onda kada dolazi do zloupotrebe.
Kada govorimo o zloupotrebi farmakoterapije, to se upravo odnosi na problem korišćenja terapije na svoju ruku za tretiranje problema koji smo samodijagnostifikovali, što ne samo da je neodgovorno već je i opasno. Sa druge strane, body positivity ne znači nužno da ako volimo i prihvatamo svoje telo kakvo jeste u ovom trenutku da se naše telo nikada neće menjati, čak i kada ta odluka o promeni izgleda svog tela dolazi od nas samih.
Tako nešto je nerealno očekivati što zbog same fiziologije tela kome je prirodno da se menja, prilagođava, stvara život u slučaju žena, stari i sl, ali i što zbog samih životnih okolnosti koje mogu dovesti do toga da se izgled našeg tela promeni.
Ne smatram da je nužno loše ako neko voli i prihvata sebe sa određenim merama i kilogramima, a onda u nekom narednom životnom trenutku odluči da promeni te mere i kilograme, sve dok se ta promena zasniva na zdravim polaznim osnovama, a ne na zloupotrebi lekova, opsesivnom treniranju ili primenom neadekvatnih dijeta i sl.
Od velike važnosti je razumevanje zašto smo doneli odluku da promenimo izgled svog tela i kako će izgledati taj put -da li će biti održiv i zdrav proces promene ili će to biti još jedan začarani krug koji ćenas na kraju dovesti na početak kada shvatimo da smo na pogrešne načine pokušavali da rešimo pogrešan problem.
Koliku moralnu odgovornost smatrate da treba da imaju influenseri i javne ličnosti koji promovišu ove lekove ili generalno brz gubitak težine?
Smatram da je neodgovorna svaka osoba koja se bavi onim za šta nije kvalifikovana. Razumem da nekada iza toga može biti dobra namera, čak i dobro lično iskustvo kod influensera ili javnih ličnosti koje su odgovorno, uz saradnju sa stručnim licem koristile ovaj tip lekova, ali to i dalje ne znači da imaju legitimitet da onda to promovišu i drugim ljudima. Isto je i sa brzim gubitkom težine.
Veliki deo posla samih lekara, ali i nas, psihologa i psihoterapeuta jeste dijagnostika, procena same osobe, njenih tegoba, postavljanja kliničke slike i sl, a tek onda na osnovu toga formiranje tretmana. Današnji tretmani često podrazumevaju jedan multidisciplinarni pristup, pa tako kod osoba sa problemom gojaznosti često je potrebno da pored odabranog lekara budu uključeni i psiholog ili psihoterapeut, psihijatar, endokrinolog, nutricionista ili neki drugi stručnjak za koga se proceni da bi mogao dati svoj doprinos u rešavanju ovog kompleksnog problema.
Nuditi svima isti tretman kao brzo rešenje problema ne samo da ne funkcioniše, već itekako može naškoditi velikom broju ljudi.
Šta su stubovi zdravog odnosa prema izgledu našeg tela? Šta bi bio vaš savet svakome ko ovog proleća oseća pritisak da mora da smrša?
Izdvojila bih tri ključne stvari. Prva je prihvatanje svog tela, pogotovo onog dela telesnog funkcionisanja koje nam je dato u kontekstu genetike. Sasvim je u redu da nemamo svi iste proporcije, i da čak i uz treninge ili ishranu, nećemo imati, to čini naša tela predivnim i raznolikim.
Drugi deo je briga o telu, a to je briga ne samo o izgledu našeg tela, već upravo o tome kako je naše telo, da li je dobro, zdravo, nahranjeno, da li mu treba pokret, ples, masaža, odmor i sl. Nega tela podrazumeva da brinemo o svom telu na jedan zdrav način, tako da to bude održivo spram našeg stila
života, potreba, trenutne životne faze i sl.
Treći stub jeste odgovornost ka svom telu. Ako bi drugi stub, tj. briga o telu bila prevencija, treći stub bi se odnosio na to da odgovorno pristupamo svom telu onda kada se pojavi neki alarm- bilo da je to hronično nezadovoljstvo svojim telom, narušeno fizičko zdravlje, začarani krug dijeta ili bilo šta drugo što ne uspevamo sami da razrešimo, bilo bi korisno da potražimo pomoć, ali stvarnu stručnu pomoć, a ne pomoć sa mreža nekoga ko je imao pozitivno lično iskustvo.
Samim tim, ukoliko osoba ima zdrav odnos prema svom telu, uvažavajući ova tri stuba, sasvim je u redu ukoliko želi da smrša i ukoliko ta odluka dolazi zbog toga što on ili ona želi da se oseća bolje u svom telu, a ne zato što društveni pritisak tako nalaže. Ukoliko ne postoji zdrav odnos prema telu, a na sve to postoji pritisak društva, a potom i različita brza rešenja internet stručnjaka, nažalost problem se može produbiti i dovesti do mnogih drugih zdravstvenih komplikacija.
Pre nego što poželimo da smršamo važno je da proverimo sa kog mesta ta potreba dolazi i da li imamo zdrav odnos prema svom telu takvom kakvo jeste sada.
Ilustracije: Anđela Ognjenović