Odbijanje boli – tu nema dileme. Iza svake ignorisane poruke, neuspešnog intervjua ili promašenog flerta, krije se ono neprijatno stezanje u stomaku koje nas podseća da smo, bar na trenutak, izgubili kontrolu. Ali šta ako vam kažemo da popularna psihologija nudi terapija za to? I da ona podrazumeva namerno izlaganje baš tom bolnom odbijanju – iznova i iznova, dok bol ne nestane?
Šta je zapravo terapija odbijanjem?
U svetu gde se neuspeh često doživljava kao lični poraz, terapija odbijanja ili rejection therapy je svojevrsni psihološki trening koji uči kako da odbijanje ne shvatate lično. Koncept je jednostavan: svakodnevno tražite nešto što verovatno nećete dobiti. Popust u kafiću. Besplatan dezert u restoranu. Pozajmicu od hiljadu evra. Poentu naslućujete – cilj nije da dobijete ono što tražiš, već da se naviknete na to da vas odbijaju i da shvatite da, zapravo, gle čuda – nije kraj sveta.
Ova „igra“ nastala je pre više od decenije kada je kanadski preduzetnik Jason Comely osmislio kartice sa izazovima koji bi ga suočili sa njegovim najvećim strahom – odbijanjem. Ideja je kasnije eksplodirala i popularna psihologija je preuzela ovaj koncept zahvaljujući Jia Jiangu, koji je dokumentovao svojih 100 dana odbijanja i pokazao svetu da „ne“ ponekad može da se pretvori u „da“ – ako dovoljno hrabro postavite pitanje.
Danas, #rejectiontherapy na TikToku broji milione pregleda, a ljudi širom sveta testiraju svoje granice tražeći apsurdne stvari: da odspavaju u prodavnici dušeka ili se voze policijskim automobilom – samo da bi im neko rekao „ne“. Nekima terapija, međutim, ne bude uvek uspešan – neki od njih dobiju ono što su tražili.
Zašto bismo se namerno izlagali neprijatnosti?
Pitanje koje se logično nameće: zašto bi iko sebi radio ovo? Ako je odbijanje tako bolno, zar nije instinktivno da ga izbegavamo? Intiutivno jeste. Ali to ne znači da je korisno – zato što izbegavanje vodi stagnaciji.
Naš mozak je programiran da odbijanje registruje kao pretnju. Neke studije su pokazale da odbijanje aktivira iste regije mozga kao fizička bol, što objašnjava teškoće sa kojima prihvatamo tu kretku, ali moćnu reč „ne“. Međutim, kao i kod bilo kog drugog straha, ako se konstantno izbegava, on raste. Ako mu se suprotstavimo, slabi.
Zamislimo dva scenarija:
Osoba A nikada ne rizikuje. Ne traži povišicu jer se plaši odbijanja. Ne prilazi osobi koja joj se sviđa jer ne može da podnese mogućnost da osećanja ne budu uzvraćena. Ne aplicira za posao iz snova jer misli da neće proći.
Osoba B svakog dana svesno rizikuje odbijanje. Traži povišicu i ako ne dobije, zna da je makar pokušala. Prilazi ljudima, i ako je neko odbije, nauči da to nije refleksija njene vrednosti. Prijavljuje se na poslove, jer shvata da je jedini pravi neuspeh – ne pokušati.
Koja od njih će na duže staze imati ispunjeniji život?
I, od toliko „ne“ – šta smo na kraju dobili?
Odbijanje nije kraj sveta. Kada ga doživite nekoliko puta dnevno, prestaje da ima moć nad vama. Osim toga, najgore što može da se desi je da čujete to „ne“. Niko vas neće osramotiti na javnom trgu niti doživotno zapamtiti po tom pitanju.
Međutim, najvažnije od svega – ponekad odbijanje može da se pretvori u „da“. Ako ne prvobitno „ne“ odgovorite sa „zašto“, možete otvoriti prostor za pregovaranje.
Da li vredi pokušati?
Ako ste ikada odustali od nečega zbog straha od odbijanja, odgovor je – da, terapija odbijanjem može biti vaš put to slobode.
Odbijanje je neizbežan deo života. Ali umesto da ga se plašimo, možemo ga koristiti kao alat za jačanje samopouzdanja. Na kraju krajeva, samo oni koji ne pokušavaju – nikada ne dožive neuspeh. Mnogo pre nego što je popularna psihologija razvija ovaj koncept, u našem jeziku, takav stav imao je svoj čuveni akronim: app – ako prođe, prođe.
Foto: Instagram (@xeniaadonts)