Godinama slušamo o moći dnevnika zahvalnosti tih uredno ispisanih stranica na kojima svakog dana navodimo tri, pet ili deset razloga za osmeh. To je, kažu, recept za sreću. Ali, šta ako nismo raspoloženi da budemo zahvalni? Šta ako nas realnost gura ka tome da nam pero u ruci više liči na ventil nego na spisak blagoslova? Upravo tu nastupa novi, kontra-trend: dnevnik frustracija.
Kroz dnevnik ili razgovor, sve to ima lekovito dejstvo. Kada frustracije pretočimo u reči, smanjujemo njihov intenzitet. To je kao da im oduzimamo moć. Umesto da bes i nervoza cirkulišu u našim mislima poput začaranog kruga, papir postaje prostor gde ih izbacujemo i ostavljamo iza sebe.
Zašto nam dnevnik frustracija zapravo treba
Problem sa dnevnikom zahvalnosti jeste što ponekad može delovati lažno. Nismo svaki dan spremni da pevamo hvalospeve životu, i ne moramo da budemo. Dnevnik frustracija je iskreniji.
On priznaje da nas nervira kolega koji kasni na svaki sastanak, da nas gužva u saobraćaju čini agresivnijima nego što bismo voleli da priznamo, da nas svakodnevne sitnice polako troše. Umesto da ih potiskujemo, dajemo im formu i time ih stavljamo pod kontrolu.
Kako izgleda u praksi
Pravilo je jednostavno: svaki put kada osećate da vas nešto izjeda, zapišite to. Ne morate da budete elokventni, ne morate da ulepšavate rečenice.
Neka beleška glasi i samo „Ponovo je nestalo tople vode.“ Ili: „Zašto svi pričaju u bioskopu?“ Taj trenutni zapis je poput malog oslobađanja. Kasnije, kada pročitate te rečenice, često shvatite koliko su frustracije bile trivijalne ili vas, naprotiv, podstaknu da ozbiljnije rešite ono što vas iscrpljuje.
Neočekivana korist
Evo ironije: zapisivanje frustracija na kraju vas može učiniti zahvalnijim. Kada iz sebe izbacimo sve što nas guši, ostaje više prostora da prepoznamo dobre stvari. Zahvalnost se tada ne nameće kao obaveza, već prirodno dolazi. U tom smislu, dnevnik frustracija nije suprotnost dnevniku zahvalnosti, već njegov prethodnik korak pre nego što budemo spremni da cenimo ono što zaista imamo.
Dnevnik za modernog čoveka
Društvene mreže pune su poliranih života i večnih osmeha, frustracija koju nismo pustili u etar, nego na papir deluje gotovo revolucionarno. On priznaje da je čovek ponekad besan, umoran, sit svega. I da je to u redu. Štaviše, možda nam je upravo taj prostor iskrenosti najpotrebniji.
Foto: Pexels