S obzirom na to da su šanse da poludim ukoliko ostanem još malo u gradu iz dana u dan postajale sve veće i da je bilo opasno blizu da budem ludak gonjen nemirima koji kotrlja kofer niz ulicu makar samo i do radnje (da bih u njega spakovala namirnice za kuću i vratila se nazad) odlučila sam da pobegnem na dan ipo tamo gde je najbrže moguće. Ruku na srce, gotovo i jedino moguće. Ne šalim se da je bilo pitanje trenutka kada će me neizdrž progutati i uvući u nepregledan vorteks kriza i samopropitivanja, a kako ovaj problem obično rešavam tako što se malo izmaknem, nešto se po tom pitanju moralo i sada uraditi. Okej, lažem, ne rešim ništa naravno, ko je još čuo da par vezanih dana slobode i stotine kilometara nešto suštinski reše, ali neki nepreboli, neizdrži i nedoumice malo bolje izgledaju sa distance i malo se utišaju kad im je sredina nova, a dinamika drugačija. Makar i na dva dana, i čak i kad to novo nije baš u potpunosti novo jer si na tom mestu već bio. Čeznem za budućnošću u kojoj će to “spakujem se i odem” biti primenljivo i na neku totalnu egzotiku, ali mi se sve čini da u svakom smislu to neće da se desi skoro. Kako su trenutno Mađarska, Rumunija, Bugarska i Grčka (upitno) jedine moguće destinacije za uposliti noge i umiriti um, izbor je pao na Budimpeštu.
S obzirom na to da smo išle samo na vikend, odlučila sam da pustim svog unutrašnjeg turistu da se razmaše i da by the book obiđem što više najturističkijih mesta kojih se ne sećam dobro, a zaboravim na sva gubljenja po čudnim kvartovima i još čudnijim mestima kojima sam sklona ne samo kao pojedinka nego i mi kao tim. Nije nam to baš savršeno pošlo za rukom jer smo se koliko odmah, takoreći čim smo stigle negde pred ponoć (ne, nije granica kriva što smo toliko kasnile, redovi jesu prilični ali i protočni, već minimum sedam “a nešto slatko, a da malo gricnemo” pauza koje smo napravile) našle na žurci donjeg nivoa garaže u ulici gde smo bile smeštene. Bilo je jezivo zagušljivo, složno smo zaključile da smo verovatno prestare za ovo i da ćemo sigurno imati neke plućne opstrukcije ujutru, ali i da je atmosfera prilično dobra kao i suludi zvuci mađarskog diska, koje je puštao još živopisniji DJ, pa treba ostati bar na po kojoj, uskoro će se ispostaviti jezivo lošoj, palinci.
Piće jeste bilo užas, ali smo prošle bez glavobolje, i sutradan rešile da sve počnemo sve ispočetka. Zdrav doručak i celodnevna šetnja. Na Zoska kafe smo slučajno nabasale krenuvši u potragu za drugim mestom, ali se ispostavilo da je Univerzum bolje od nas znao šta nam treba. Ogromne šolje kafe, domaći ledeni čaj i nenormalno velike porcije svega. Bilo je presparno, pred provalu oblaka pa smo posrkale šta imamo, napisale post-it poruku za na zid (ceo jedan zid kafića je izlepljen njima) i pošle dalje. Dugo sam razmišljala kako je potpuno lenjo i krajnje neodgovorno od mene što kad god treba nešto da poželim ili napišem ja naškrabam nešto poput “da uvek budemo ovako srećne” ali stvarno u određenim trenucima kao što je ovaj sa ljudima koje najviše volim, i nemam nekih drugih želja. Šetale smo nestvarno dugo uzduž i popreko grada, preko Lančanog mosta (rekla sam vam turistički do koske) ka budimskoj strani do zamka i Halászbástya, ribarskog bastiona. Žičara do gore ne radi, kao uostalom i dobar deo ostalih turistima prilagođenih stvari po gradu, i iako sam to malo proklinjala i zvanično se zaklela da počinjem sa zdravijim životom u kom mi u budućnosti niz stepenika neće predstavljati ovakvu agoniju, malo mi je i bilo drago što ništa ne radi i što je sve poluprazno. Váci, Halászbástya, trg Heroja svi turistički hotspotovi koje je inače mnogo teže sagledati, su zbog prirode “post” korona situacije, trideset stepeni, visokog sunca i totalne praznine podsećali na de Chiricove radove, gde ti je malo neugodno zbog odsustva koje je prisutno, a malo i predivno.
Sumrak smo dočekale na jezeru u gradskom parku koji kao ni Zosku ni parking party nismo imale u planu, ali jednom kad smo se tu našle, nije nam se mrdalo. Pogotovo što je tik do nas, neki lik predivno svirao, i iako ništa nismo razumele, delovalo je da je sve baš kako treba da bude.
Ne znam koliko vam je poznato (mada ako ste pravi ljubitelj kafe, onda verovatno i jeste) ali Budimpešta je jedna od bolje kotiranih destinacija po ovom pitanju, budući da u poslednjih nekoliko godina mlada generacija barista otvara svoje lokale koji su stvarno sve bolji do boljeg. U Double Shot smo svratile samo na kafu jer “always double, don’t make trouble” obećava ono što je neophodno u rano jutro, ali ono što se isprva činilo kao mali kafe bar ispostavilo se idealnim za sve one koji daju prednost doručku i uživaju u lenjim jutrima kao neizostavnom nedeljnom ritualu. Ostale duže nego planirano i pomirene s činjenicom da se svakako ne može prošetati kroz sve delove Budimpešte za 24h, uputile smo se u Esztergom, jedan od najstarijih gradova u Mađarskoj koji je tokom nekoliko vekova u srednjem veku bio prestonica. Prilično mali grad, sa banjskom atmosferom, ali ima prelepu katedralu, i divan pogled na Slovačku koja se nalazi sa druge strane reke, i do koje se može preko Mária Valéria mosta. Pomislila još jednom, i po ko zna koji put u životu, koliko su granice besmislena i smešna, a preskupa stvar. U povratku kući, kojoj baš i nismo žurile, svratile smo do Segedina pošto staro verovanje glasi da se domaći gulaš ne odbija.
Razmišljala sam nedavno kako se za deset godina sve prebrzo promenilo i kako mi je srednja škola protekla u stalnim odlascima u video klub po kasete. Njih su zamenili CD-ovi, pa zatim više nije ni bilo potrebe ići do kluba jer su tajnoviti prodavci na keju počeli da otvaraju svoje torbe pune kompilacija narezanih filmova, da bi već do sredine fakulteta i to postala daleka prošlost. Prebrzo je i preludo jer pričamo o svega nekoliko godina, i danas nekome da kažem da se sećam kasete koju moraš da premotaš da bi opet gledao, zvuči kao prošlovekovno iskustvo. Danas ni ja ne znam šta bih sa CD-om ni gde bih ga udenula i stalno se pitam zašto se još uvek prodaju po pumpama i ko ih pobogu kupuje. Za razliku od mnogih drugih koji mi stalno izmiču, ovaj odgovor jesam dobila, jer se taj deficiti CD-ova, i zaboravljanje svetog čina narezivanja, pokazao presudnim budući da nam je mađarska muzika dojadila, svoju nismo imale, a u kolima smo našle samo nečiji dupli CD “Hitova leta” i još jedan koji je obećavao zabavnu i pop muziku, ali na kom su se Crni i Indira neobično često smenjivali. Iskrena da budem nije da me “ništa ne traje do večnosti hajde da napravimo vatromet” nije pogodilo u životnu filozofiju, ali sve u svemu čekajući na granici kolektivno smo izgubile dobru količinu što vremena što zauvek ispranih moždanih ćelija. S toga, ako putujete, čuvajte se, što nadam se još uvek svakako činite, ali i svega vam, spakujte neku dobru muziku.
