Moj doživljaj Šangaja danas još uvek nema svoje ime. Sve je u srcu fajlovano, pod datumom zavedeno, fotografije, svila, žad i pupoljci čaja su tu, Iphone aplikacija preborajala je trideset i po hiljada koraka i 21 kilometar samo u jednom danu, ali naslov nedostaje.
Vrckam između naslova francuskog filma „Bog je veliki a ja tako mala“ („Dieu est grand, je suis toute petite“) koji je režirala Pascale Bailly ili naslova knjige koju je napisao Raymond Queneau „Caca u metrou“ („Zazie dans la le metro“). Ili kako kaže Elli Driver u Tarantinovom filmu „Kill Bill“: „You know, I’ve always liked that word, gargantuan, and I so rarely have an opportunity to use it in a sentence.“ Ili kako prosto kaže Štefica Cvek ”Isuse, kak’ je velik”.
Ovo je najveći grad u kom sam ikada bila, i to duplo veći od prethodnog najvećeg koji sam posetila. Kad ga posetite danas, teško je zamisliti da samo do pre dvadesetak godina ovde nije bilo nebodera, a sada ima 2000 zgrada viših od 100 metara, što je duplo više nego što ima Njujork.
Na ušću reke Huangpu u Jangce (najduža reka u Aziji i jedna od tri najveće reke na svetu), ovaj grad sa jedne strane reke nudi poslovni centar Pudong i nebodere: Orijentalna biserna kula -TV toranj (468m), Jin Mao kula (421m), Svetski finansijski centar (474m) i Šangajska kula (632m najviša građevina u Kini i druga po veličini u svetu), a sa druge šetalište Bund, i najpoznatiju ulicu Šangaja – Nanđing.
Da se Narodni trg nekome ne učini pustim, na njemu se pored pozorišta od meni važnih institucija nalaze još i Shanghai History Museum na 10.000 kvadratnih metara u zgradi iz 1934. godine, poznat po ikoničnom zvoniku. Muzej je podeljen u tri sekcije: u prizemlju su posebne izložbe, na drugom spratu Drevni Šangaj, a na trećem i četvrtom Moderan Šangaj. Tu lako možeš da se zablesaviš i ostaneš čitav dan naročito kad dođeš na treći sprat gde su vitrine sa kozmetičkim priborom, odevni predmeti, pribor za čuvanje i upotrebu opijuma, nameštaj, prvi filmovi, prvi plakati za filmove i prvi časopisi. Ulaz je besplatan.
Na istom trgu nalazi se i Šangajski muzej, koji je dosledno svedočanstvo o jednoj od najstarijih civilizacija. Otvoren je 1952. godine ali je u sadašnjoj zgradi tek od 1996. godine. Nova zgrada muzeja je i arhitekturom oslonjena na drevnu kinesku filozofiju te aludira da je zemlja kvadrat dok je nebo okruglo. Ispred zgrade stoji osam impozantnih mermernih statua lavova čuvara. Od milion umetničkih predmeta koliko ovaj muzej poseduje 130 hiljada komada proglašeno je za nacionalno blago. Umetnički predmeti su razvrstani u dvadeset jednu katergoriju- od bronze, keramike, kaligrafije, slika, žada, slonovače, pečata, kovanog i papirnog novca, nameštaja do umetničkih predmeta etničkih manjina, od kojih se prve četiri broje u najbolje kolekcije u svetu.
E recimo ovde sam se potpuno izbezumila, delom jer svaka soba oduzima dah a delom jer mi je jedna Kineskinja „uvalila“ svoju ćerku da je čuvam dok ona nešto obavi, što je majka u meni preozbiljno shvatila pa dete iako ima 13 godina nisam ispuštala iz ruku jedno tri sata, sve zavirujući ispod svakog pečata da vidim šta predstavlja i stalno zapisujući nešto. Verovatno devojčici nije laknulo kad je videla da pišem olovkom koja na vrhu žičanog federa ima i sijalicu (nešto što bi sigurno koristio Mr. Bean, a koja je baš zgodna za mračne prostorije samo što izluđuje baš svakog pored tebe jer mu očni nerv dovodi do ekplozije). Ipak mislim da je devojčica zvala mamu da dođe po nju tek kad je čula kako pričam sama sa sobom ispred nekog tanjira iz Ming dinastije na kom je potpuno izbledela boja i šara.“Što piše da predstavlja simbol zmaja, kad se uopšte ne vidi zmaj?“, a onda mi je ona strpljivo objasnila: „Ali zmaj nije stvarna životinja, nego mitska, pa ne možeš da je vidiš.“ Verujem da nikad nije bila uplašenija za svoj život, ako je pomislila da očekujem da vidim pravog zmaja. Kasnije mi je objašnjeno da roditelji tako često ostave decu u nekoj, za njih bezbednoj, situaciji da vežbaju engleski. Verujem da se ova „roditeljka“ pokajala jer se štošta „u prevodu izgubilo“.
Svakako ovde može da se provede jedno deset dana ako kao ja upoređujete koja dinastija prema tvom ukusu pravi najlepše tanjire, češalj od žada, vitrine, čija je najlepša kaligrafija i to baš kao da će ti dati da ih poneseš sa sobom sve u Srbiju, pa se mučiš da se ne napraviš ishitren izbor. Sa teškom mukom sam shvatila da mi se sve najbolje slaže sa dinastijom Qing.
Kad sam pomislila da sam sve popisala onda u prizemlju muzeja „naletim“ na gostujuću izložbu „Otkrijte umetnost Okeanije“. Svi umetnički predmeti u ovoj postavci pripadaju kolekciji francuskog muzeja Musée du quai Branly – Jacques Chirac. Čitava izložba je postavljena na okean plavoj pozadini, a na ulazu je postavljena velika mapa Okeanije, koja omogućava posetiocima da steknu opštu sliku tog područja, naročito meni, koja do tada i nisam mogla baš da tvrdim gde je Papua Nova Gvineja.
Zanimljivo postavljeno i još bolje osvetljeno 150 artefakata gotovo da može da oživi kreativnost i jedinstvenost naroda Okenije, dajući nam neki uvid u to kako su ukrašavali svoje hramove, kome su se molili, kako su se hranili i borili, kakvi su im bili rituali i šta su sve samo umeli da naprave od kore drveta, tekstila, školjki i pera. Recimo jedan baš takvav predmet od kore drveta i pera sa dodatkom, kako u opisu piše „pseće kose“ meni je uterao strah u kosti, pa sam i ja htela da zovem mamu kao ona tinejdžerka kojoj sam bila au pair koji sat ranije. Ovo nije prva saradnja ova dva muzeja, a izložba Okeanija se u Šangajskom muzeju može videti do kraja avgusta. Inače poseta i ovog muzeja je besplatna, i redovi jesu veliki ali se ne čeka duže od 15 minuta na ulaz.
U rakošnom parku na Narodnom trgu nalazi se još jedan muzej, a to je MoCA, Muzej savremene umetnosti, Šangaj u kom je bila izložba „Miss Dior Love ‘N Roses Exhibition“.
Izložba je posvećena prvom parfemu kuće Christian Dior, Miss Dior, koji je kreiran 1947. godine. Postavku čine veoma luksuzne haljine od latica cveća, kolekcija vintage bočica ovog parfema od nastanka do danas, promo filmovi Sofie Coppole i Antona Corbijna sa Natalie Portman, ali i umetnički radovi Urs Fishera i Lare Baladi. Iz prostorije u prostoriju progoni vas miris cveća, natpisi What would you do for love i fenomenalna muzika Bryan Ferrya.
Neki od radova su interaktivni, te publika ostavlja svojevrsne poruke Dioru učestvujući u izložbi, na razne načine od ispisivanja kaligrafskih poruka do intervencija na skulpturi „Poljubac“ umetnika Urs Fishera. Skulptura je napravljena po ugledu na čuveno Rodinovo umetničko delo, a umetnik je pozvao posetioce da od loptica gline naprave dekoraciju za skulpturu i tako je personalizuju.
Lara Baladi, značajna egipatska umetnica poreklom iz Beiruta za Miss Dior izložbu napravila je video rad „Don’t Touch Me Tomatoes & Chachacha“. Rad je postigao veliki uspeh kada je prikazan 2013. u Grand Palais u Parizu, a potom naredne godine i u Šangaju, Los Anđelesu i Jerusalimu. Video podseća na san, ali je oda svetu u kome samo žena može da donese svetlost.
Ako se sećate krenuli smo od Bunda, ovo je samo jedna, iako jako duga, ulica, koja vodi do jednog Trga. Uz Bund se sa druge strane nižu zgrade u viktorijanskom stilu, neoklasicizmu, art dekou koji svedoče da su i u prošlosti ovde bili Englezi, Francuzi i Amerikanci, kao što ih je i danas pun Šangaj.
Ali to u nekom drugom tekstu i o nekom drugom Muzeju.
