To share or not to share: šta je sharenting i zašto moramo da upoznamo njegove dobre i loše strane?

Digitalizacija i popularnost društvenih mreža iz korena menjaju način na koji živimo. Online navike sve češće transformišu i načine na koje delimo lične fotografije i aktivnosti iz života dece. Tako je u upotrebu ušao i pojam sharentinga, koji iz dana u dan upozorava na mnogobrojne zamke u koje roditelji mogu da upadnu na mreži…Da li ste ih do kraja svesni?

Društvene mreže su čudan prostor. S jedne strane to je nemilosrdno i po mnogo čemu toksično mesto. Opet, one imaju i drugu, pozitivnu ulogu: informišu nas i povezuju s prijateljima i rodbinom koju ne viđamo često…

Bilo kako bilo, ekspanzija društvenih mreža svakako iz temelja menja život običnog čoveka. Ono što je nekada po pravilu bilo rezervisano za članove porodice roditelji danas većinski dele sa znanim i neznanim online „prijateljima” čije namere možda nisu uvek časne…

SHARENTING: IZMEĐU PONOSA I INTIME

Na sharenting je oko javnosti iz nehata skrenula Gwyneth Paltrow, glumica koja paradoksalno decenijama „živi“ ispred objektiva. Amerikanka je pokrenula lavinu komentara, jer su njeni pratioci mogli da na Instagram fotografiji vide dva lica: nasmenu Gwyneth i devojku čije je lice u velikoj meri prekriveno skijaškim brilama. Bila je to Apple Martin, ćerka Gwyneth i Chrisa Martina, pevača grupe Coldplay.

Apple se tada oglasila na društvenim mrežama kako bi kritikovala svoju majku koja je podelila njenu sliku, bez odobrenja.

„Mama, oko ovoga se nismo dogovorili. Ne smeš ništa da postavljaš bez mog pristanka.“
Paltrow je odgovorila: „Čak ti se ni ne vidi lice!“

Pandorina kutija je i zvanično otvorena…

Da nije svaka dobra namera i dobra odluka pokazuje nam fenomen sharentinga. Rast digitalnog narcizma i opsesivne upotrebe društvenih mreža opomena je da se temi neselektivnih objava mora pristupiti veoma, veoma ozbiljno.

Pojam sharenting nastao je spajanjem engleskih reči „share“ i „parenting“. Iako ukazuje na neumorne roditeljske objave i fotografije o svojoj deci na društvenim mrežama reč je o mnogo složenijem pojmu…

Pre nego što kliknemo čuveni share potrebno je da shvatimo da digitalni trag može imati dugoročne posledice, jer u pogrešnim rukama može uticati na privatnost i sigurnost dece. Zauvek.
Neselektivna izgradnja digitalnog identiteta od najranije dobi (čak i pre rođenja) je klasičan primer rizičnog obrasca. Ono što objavimo na internetu, ostaje na internetu i pitanje je kako će to uticati na decu u njihovoj budućnosti. Zbog toga je veoma važno pronaći granicu…

Osim fotografija roditelji bi trebalo da pažljivo selektuju i ostale osetljive podatke među kojima su adresa, trenutna lokacija ili detalji o svakodnevnoj rutini dece u obdaništu ili školi…Objavljivanjem fotografija i podataka o deci pravi se digitalni otisak koji određuje njihov identitet koji klinci i klinceze još nisu izgradili. Takođe, roditelji više nemaju kontrolu nad fotografijama i gde će one završiti, pa deca mogu postati čak i „zvezde“ cyberbullyinga i brojnih mimova koji trajno mogu da uruše samopouzdanje i psihološku stabilnost. Dark Web i zlouptrebnu stranu AI nećemo ni da spominjemo…

Iako se nameće zaključak da je svako sharovanje loše ono to ne mora biti… Ipak, kao i većini stvari u životu, poželjno je da deljenju sadržaja pristupimo oprezno i dozirano.

Kompromis bi moglo da bude sigurno online okruženje tj. profil koji nije dostupan široj javnosti. Prvi korak je svakako zaklučavanje Instagrama i pažljiva selekcija „frendova“ na Facebooku. Logika je jednostavna: neka vaši online prijatelji zaista i budu prijatelji…

Na kraju, pre svake objave trebalo bi razmišljati o budućnosti dece pa je nesmotreno deliti sadržaj koji ih izlaže komentarima, potencijalno sramoti ili prikazuje u neprimerenom izdanju.

Zato preskočite taj kratkotrajni dopamin koji luče lajkovi i uzmite kockicu čokolade…Efekat je isti.

Fotografije: Instagram