Povezano
Preporučeno
U svojoj „Filozofiji prava“, Hegel ističe da je čoveku neophodna pažnja kako bi potvrdio sopstvenu egzistenciju.
Danas, pod svetlima digitalnih reflektora, potreba za priznanjem transformisana je u beskonačnu potragu za pažnjom koja redefiniše međuljudske odnose, pa čak i individualni identitet. Šta nas to tera da neprestano tražimo spoljašnje odobravanje, i kakve posledice ostavlja na naš um?
Digitalno vreme donosi nam to da je pažnja najvrednija valuta. Ekonomija pažnje, kako je nazivaju teoretičari komunikacija, iz temelja je promenila način na koji vrednujemo sebe i druge. Platforme poput Instagrama, TikToka i Facebooka profitiraju od našeg nagona za priznanjem, pretvarajući ga u digitalnu robu koja se meri lajkovima, pregledima i komentarima. Ali ova ekonomija ima svoju cenu.
Potreba za pažnjom stvara iluziju značaja – privremenu, prolaznu, i često lažnu. Pitanje koje filozofi poput Sørena Kierkegaarda postavljaju od 19. veka, „Ko sam ja kada nisam posmatran?“, a mi dodajemo i – „Da li me pažnja koju dobijam definiše“, postaje još relevantnije. U digitalnom svetu, egzistencija bez publike deluje kao da ne postoji.
NARCISOIDNA KULTURA
Psihoanalitičari poput Christophera Lascha ukazali su na porast narcisoidne kulture krajem 20. veka, ali savremeni fenomen pažnje nadilazi klasični narcizam. Ovde se ne radi samo o obožavanju sopstvenog odraza, već o dubokoj egzistencijalnoj praznini koja se pokušava popuniti spoljašnjim validacijama.
Nezdrava ponašanja koja iz toga proizlaze nisu samo individualni problem, već simptom šireg društvenog trenda. Svakodnevni život postao je performans. Jedemo, treniramo i putujemo, delimo to sa publikom, tražeći potvrdu da živimo ispravno. U društvu gde je vidljivost izjednačena s vrednošću, svaki korak mora biti dokumentovan, a svako postignuće podeljeno, motiv je pažnja. Više ne radimo skoro pa ništa zbog unutrašnjeg zadovoljstva, već zbog aplauza.
PAŽNJA BEZ PUBLIKE
Kako se osloboditi ovog začaranog kruga? Kako se živi bez pažnje, i potrebe za pažnjom?
Prema francuskom filozofu Michelu Foucaultu, sloboda dolazi kroz svesnu praksu otpora – razbijanje normi koje nam društvo nameće. Ovo može značiti redefinisanje sopstvene vrednosti izvan digitalnog prostora, ulaganje u autentične odnose i stvaranje vremena za introspektivne trenutke bez publike.
Praktikovanje tišine i povlačenja može biti čin pobune protiv ekonomije pažnje.
U tom kontekstu, možemo primeniti stoicizam – filozofiju koja nas uči da vrednujemo ono što je pod našom kontrolom. Ne možemo uticati na to koliko pažnje dobijamo, ali možemo odabrati da ne merimo sopstvenu vrednost na osnovu spoljašnjih odobravanja.
Potreba za konstantnom pažnjom nije samo pitanje individualne psihologije, već kolektivnog zdravlja.
Ukoliko se ne preispitamo, preti nam svet u kojem su svi vidljivi, ali niko zaista viđen. Da bismo to izbegli, moramo redefinisati naše vrednosti – ne kao publika, već kao ljudi koji su sposobni za empatiju, tišinu i autentičnu povezanost.
Možda je krajnje vreme da, umesto što jurimo pažnju, postavimo filozofsko pitanje: „Ko smo mi kada nas niko ne gleda?“ Ako pronađemo odgovor, možda ćemo konačno moći da živimo, a ne samo da postojimo.
Foto: Pinterest