Stoički vodič za empatiju bez rušenja ličnih granica

Kada vas empatija preplavi, stoicizam uči kako da budete saosećajni, a da se ne „raspadnete“. Kontrola emocija nije hladnoća. To je način da ostanemo ljubazni, bistri i prizemljeni pod pritiskom.

Psiholozi to nazivaju umorom od saosećanja: spora iscrpljenost koja nas ostavlja „skamenjenim“ nakon što apsorbujemo previše patnje. Postajemo otuđeni, više ne možemo da osetimo ono što bas je nekada pokretalo.

Ako se ne kontroliše, neuravnotežena empatija može poprimiti i druge oblike empatijske nelagodnosti: roditelj koji ne može prestati da brine, lider koji nosi stres svih ljudi kući kao nevidljivi prtljag.

Tehnologija to pojačava. Svakodnevno smo izloženi tragedijama i nepravdama u realnom vremenu. Svaka tragedija može delovati lično, svaka nepravda kao poziv na akciju. Naša empatija radi 24 sata dnevno, bez odmora, dok potpuno ne kolabira.

Ali šta ako problem nije u tome što previše brinemo, već u tome što brinemo bez strukture? Tu u priču ulazi stoicizam, ne hladnim otuđenjem, već kao drevna disciplina koja nas uči da se povezujemo mudrije, piše Shermin Kruse za Psychology Today.

Empatija kao stoička veština upravljanja emocijama

Stoicizam se često pogrešno tumači kao emocionalno potiskivanje, ali njegovi osnivači nikada nisu tražili da prestanemo da osećamo. Oni su nas pozivali da upravljamo svojim emocijama – da razum postane saveznik srcu, a ne njegov neprijatelj.

Kao što je Seneka pojasnio u delu De Ira (O besu, Knjiga II, §3) – na originalnom latinskom: Ratio affectibus tranquillitatem dare vult, non tollere, što se na srpski može prevesti kao: Razum želi da našim emocijama donese mir, a ne da ih iščupa.

Ili, modernije: Razum teži da smiri naše emocije, a ne da ih uništi.

Seneka brani stoicizam od onih koji ga mešaju sa hladnoćom. On tvrdi da apatheia – stoički ideal slobode od destruktivne strasti – nikada nije značila odsustvo osećanja, već mir unutar osećanja. Emocije su prirodne; ono što je važno je da njima upravljamo razumom.

Ovo je srž stoičke empatije: razum donosi mir srcu, oblik osećanju i svrhu saosećanju. U praksi, to ne znači ravnodušnost. To znači prisutnost bez panike – biti u potpunosti tu, dok ostajete ukorenjeni u sopstvenom razumu, svrsi i miru. To je način na koji hirurg ostaje smiren u operacionoj sali, ili roditelj ostaje ljubazan tokom detetovog ispada besa.

Nauka danas potvrđuje ono što su stoici naslućivali pre 2.000 godina: kada regulišemo emocije, širimo našu sposobnost za konstruktivno delovanje.

Neuroimaging pokazuje da empatija aktivira insularni korteks, a kada ova reakcija pređe u prekomernu pobuđenost, pojavljuje se empatijska nelagodnost (suffering with), koja je neprijatna i manje prediktivna za pomaganje u odnosu na odgovore zasnovane na saosećanju.

Kognitivna empatija – razumevanje tuđih osećanja bez da nas progutaju – aktivira prefrontalni korteks. Ova regija smiruje emocionalne centre i održava perspektivu.

U stoičkoj misli, ovo je poznato kao disciplina pristanka (sunkatathesis) – refleksivna pauza između dojma i prosuđivanja koja određuje da li ćemo nekom utisku dati moć da nas uznemiri. Pierre Hadot (The Inner Citadel, 1998) ovo identifikuje kao jednu od tri centralne stoičke discipline: želja, delovanje i pristanak.

Drugim rečima, govorimo o namernoj pauzi između stimulusa i reakcije, intervalu u kojem prohairesis – naša sposobnost racionalnog izbora, ili ako želite, naš “um” ili “duša” – odlučuje da li će dati pristanak.

U toj pauzi, rekao je Epiktet, leži naša slobodna volja. Dakle, kada praktikujemo stoičku empatiju, mi treniramo neuronske puteve za jasnoću, saosećanje i hrabrost.

Tri koraka ka pametnijoj empatiji

Pauzirajte pre nego što delate. Kada neko deli bol, naš instinkt je da pohitamo da pomognemo. Ali Seneka je upozorio: Više patimo u mašti nego u stvarnosti. Pre nego što apsorbujete emociju, pauzirajte. Dajte sebi šansu da proširite prostor između stimulusa i reakcije.

Nacrtajte „krugove brige“. Epiktet je učio da mir dolazi iz razlikovanja onoga što možemo da kontrolišemo od onoga što ne možemo. Zamislite dva kruga: jedan za brigu (sve što vas zanima) i manji unutrašnji krug za kontrolu (ono što zaista možete promeniti). Vaš zadatak je da delujete snažno unutar unutrašnjeg kruga i da prihvatite sa milošću ono što leži van njega. Ovo nije ravnodušnost; to je ciljana i produktivna saosećajnost.

Vežbajte povezanost sa granicama. Stoička povezanost prepoznaje da bez granica, empatija postaje ego – naše patnje zbog tuđe patnje. Granice nisu zidovi; one su ograde koje sprečavaju da ljubav preraste u iscrpljenost.

Naslovna fotografija: The History Collection / Alamy / Profimedia