Autorska reportaža Nataše Nikodijević Savin (myjourney.rs) iz Maroka, kroz objektiv Senje Vild.
To jutro smo pobegle sa festivala na kratko i naletele na njega. Odmah smo ga prepoznale. On je naš komšija, živi u vili pored i oblači dugačke bele haljine sa vezenim detaljima. Izgleda kao Francuz u Tanžiru, upravo kao dizajner nameštaja i odeće. Prepoznao je i on nas. Senja mu je vragolasto klimnula glavom, uz bonjour. Zastao je i pozvao nas na doručak.
Yves Saint Laurent; arhiva
Njegov hod je izražajan i naglašava kretanje haljine. U ruci mu je cigara, koja izgleda kao deo njegove šake zajedno sa zlatnom narukvicom venecijanskog rada.
Prošli smo kroz vrt do bazena. Tišinu remeti cvrkut ptica i njegov duboki uzdah: “Ah, nikad se odavde ne bih pomakao. Kad bi svi koji su mi potrebni mogli da dođu ovde… Puste me da crtam, biram materijale. Svaki dan na ulici pronađem neku novu muzu za moju sledeću kolekciju… Ovakve boje ne postoje nigde na svetu”.
Pored nas bešumno prolaze sobarice, tj. prezgodni mladi Marokanci koji u rukama nose pletene torbe sa belim peškirima…
“U Maroku sam shvatio da je raspon boja koje koristim kao na njihovim dekorativnim pločicama ili bojama kaftana. Ovoj zemlji dugujem smelost, njenoj snažnoj harmoniji, kombinacijama boja, kreativnosti. Ova kultura je postala moja, uzeo sam je, transformisao i prilagodio.”
Senja me povremeno pogleda, kao da mi kaže da ovo što nam se dešava nije moguće.
“Poslužiće nam doručak ovde u bašti ako vam ne smeta?”
…
“Odrastao sam u Alžiru i kad sam prvi put došao u Tanžir, osetio sam snažnu privlačnost i sećanje na nešto duboko u meni. Ovde sam zaista kao u najlepšem sećanju ili snovima.
Nego, da li volite ceđeni nar i smokve?”
Ponovo su prodefilovali uniformisani mladi Marokanci, kuvar, kelner i još nekoliko njih koji su išli za nama, prinoseći i odnoseći hranu i piće:
Doneli su nam čaj od jasmina i dva kaftana, ljubičasti i zeleni, ukoliko želimo da se presvučemo kako bi nam bilo udobnije. Komšija obožava da leži na travi, na marokanskoj ručno radjenoj prostirci koju je možda i on sam dizajnirao.
Polako ali sigurno, postajali smo kompozicija s uljanih platna Delacroix.
Dok je komšija dremao, Senja i ja smo se promuvale po imanju. Sve vreme su nas pratili čuvari poseda, ponovo Marokanci, u tesnim belim pantalonama i majicama. Bilo im je neprijatno da ih pogledam.
Senja je bila manje strpljiva od mene, pa je u jednom trenutku zamolila da nas ostave same.
Vreme je za Senjin photo-shoot i moju meditaciju. Krajičkom oka gledam Senju kako hvata senke na smaragdnim pločicama bazena i komšiju kako joj pridržava stolicu na kojoj balansira. Fotke su još uzbudljivije kad se ona presvuče u kaftan boje cigle i udje par stepenika u bazen dok je sada on fotografiše.
…
Villa Mabrouka (u prevodu “Kuća sreće”) je nekadašnja kuća Yves Saint Laurent-a i Pierre Bergé-a, a od prošle godine boutique hotel – vila sa 12 soba.
Kuća je mešavina modernističke arhitekture iz 40-ih, tradicionalnih marokanskih elemenata dizajna i enterijera engleskih seoskih kuća. Žive boje i teksture grada našle su se u njegovim kolekcijama koje su dominirale pariskim pistama u to vreme.
…
Senja i ja smo naišle na tihi otpor zaposlenih koji su bili pod stresom zbog “važnih lokalnih gostiju na ručku”. Nije nam se to dopalo, ali smo ipak naručile šampanjac i hladnu salatu od gambora. Nekoliko puta su nas opomenuli da je zabranjeno fotografisanje.
Tako sam odlučila da vam napišem ovu priču i zahvalim se Yves Saint Laurent-u, dragom komšiji iz moje mašte.
Likovi i događaji u ovoj priči su delimično izmišljeni. Bilo kakva prividna sličnost sa stvarnim osobama ili događajima je bila namera autora, ali može biti i slučajnost ili rezultat vaše vlastite uznemirene mašte.
*
Fotografije: Senja Vild; privatna arhiva
