Danas skoro pa svaka aktivnost mora imati zvučnu podlogu. Od jutarnjeg tuširanja, rada, puta, spremanja kuće ili stana do večernje šetnje. Ali, upravo u tom odsustvu buke, u tom čistom prostoru bez distrakcija, krije se nešto moćno. Još ukoliko se bavite sportom, nekim repetativnim, dolazite do potpuno nove dimenzije mira.
Trčanje u tišini može biti primer, bez muzike, bez podcasta, bez razgovora. Samo vi, vaši koraci i vaše misli jedan je od najefikasnijih načina da pročistimo um i resetujemo sebe.
Zašto probati?
Kada god ostanemo sami sa sobom, posegnemo za telefonom, pojačamo muziku ili pustimo neki „pozadinski zvuk“. Zaboravili smo kako je to kad čujemo svoje misli bez filtera. A trčanje u tišini je upravo to, prostor gde se ništa ne ometa, gde se um konačno oslobađa.
U tim trenucima dolazi do unutrašnjeg dijaloga koji često izbegavamo, ali ne onog napadnog i osuđujućeg. Počinju da se slažu misli koje su bile haotične. Neki problemi dobijaju novu perspektivu, neka pitanja dobijaju odgovore koje nismo čuli jer je bilo previše buke oko nas. To nije trčanje za rezultat jer je obično dosta teže, to je trčanje za mir.
Dok trčimo u tišini, sportisti i psiholozi tvrde da naš um prolazi kroz svojevrsnu detoksikaciju. Umesto da konzumiramo još jedan sadržaj, mi se „praznimo“. Ne upijamo, već otpuštamo. To je posebno važno u danima kada nam misli deluju zagušeno, kada osećamo nemir, teskobu ili umor i ne znamo odakle dolazi.
Studije iz oblasti neuropsihologije pokazuju da ponavljajući ritmički pokreti, poput trčanja, mogu imati efekat sličan meditaciji, aktivirajući delta i teta moždane talase, koji su povezani sa opuštanjem, introspekcijom i kreativnim razmišljanjem.
Pažnja kao vežba
Bez slušalica i ometanja, postajemo svesni tela: kako dišemo, kako gazimo, kako se srce ubrzava i usporava. Primećujemo prirodu oko nas (napokon). Njene boje, zvuke vetra, udaljene korake, sopstveni dah. Tišina nas uči prisutnosti ali ne onoj lažnoj, instagramičnoj, već autentičnoj. Tu smo, celim bićem, u sadašnjem trenutku. Usto, kad trčimo bez ritma muzike, učimo da osluškujemo sopstveni tempo. Nema forsiranja, nema očekivanja. Telo vodi.
Tišina nije praznina, već prostor slobode
Tišina tokom trčanja ne znači da nešto nedostaje, naprotiv, ona je, ako smo dovoljno uporni samo znak da je sve što nam treba tu. Da ne treba ništa dodavati, a ni oduzimati. U njoj ima mesta za misli koje nismo stigli da obradimo. Za emocije koje smo potisnuli. Za odluke koje tek treba doneti. Za snove koje smo potisnuli pod pritiskom svakodnevice. Neke od najvažnijih odluka u životu mnogi su doneli upravo uz trčanje, bez plana, bez cilja ali u jednom pravcu koji nas kao magnet vodi ka napred.
Kako početi?
Ako do sada niste probali trčanje bez muzike, evo nekoliko saveta kako da uplovite u to iskustvo.
Počnite s kraćim rutama. Petnaestak minuta je sasvim dovoljno za prvi put, ali i za vas da primetite razliku. Cilj nije distanca, već doživljaj.
Izaberite mirno okruženje. Park, šuma, staza pored reke što manje urbanih zvukova, to bolje.
Fokusirajte se na disanje. Pratite dah. To je vaš ritam, vaš realno, jedini saputnik.
Dozvolite mislima da lutaju. Ne pokušavajte da ih kontrolišete. Samo ih posmatrajte. Tišina će ih sama razmrsiti.
Možda vam u početku bude neprijatno. Možda ćete želeti da posegnete za muzikom. Ali ako izdržite, čak i samo nekoliko minuta, osetićete da u tišini ništa nije prazno.
Foto: Instagram – adidasrunners