Tri kultna filma iz sredine osamdesetih godina proizvela su ultimativne estetske ideale koji su, i nakon skoro četrdeset godina, značajna stilska referenca. Arhetip famme fatale u ulogama Nasstasje Kinski, Beatrice Dalle i Isabelle Rossellini teško je uporediti sa istim pojmom današnjice. Ove tri dive evropske kinematografije, svaka na svoj način, unela je duboku slojevitost u identitet prožet tabuiziranom i mračnom stranom psihičke nestabilnosti. Ispostaviće se da je upravo ta komponenta smisao fatalnog, strastvenog i atraktivnog, a estetika pratećih kostima simboliše ženstvenost, slobodu i provokativnost, utičući na savremeno poimanje ženskog stila.
Paris, Texas (1984)
Film Wim Wendersa – Paris, Texas je bolno i emotivno istraživanje egzistencijalne tuge i lirsko putovanje kroz američke pejzaže. Uz blues sountrack Ry Coodera, film ima konstantno prisutnu bolnu melanholiju, što ga čini jednim od vizuelno najimpresivnijih narativa svih vremena. Smešten u prostrane pustinje i neugledne motele, film nosi trajnu lepotu.
Jane Handerson (Nasstasja Kinski)
Uprkos stalnom prisustvu autentičnih pejzažnih kadrova, možda najiupečatljiviji vizuelni element u Paris, Texas je Jane Handerson u hot pink moher džemperu. To je ono što nosi kada je ponovo vidi njen davno otuđeni partner Travis, koji je proveo godine lutajući i pokušavajući da je pronađe.
Teško je pronaći tačan model tog kultnog roze pufnastog džempera sa otvorenim leđima, ali postoji mnogo džemper-haljina koje nude slične siluete ili teksture. Tokom prošlogodišnje pomame za filmom Barbie i reinkarnacije ultra pink boje u paleti masovnog trenda, sličan komad se mogo pronaći u fast fashion radnjama. Naša famme fatale je emotivna i tužna barbika čiji je outfit u filmu upotpunjen crnim najlonkama i roze štiklanma, kao i karminom u hot pink nijansi. Platinasta kosa je pod igrom svetlosti stvarala diskretnu, ali namernu iluziju oreola, naročito u sceni kada plače dok prepoznaje sagovornika.
Paris, Texas i još 2 kultna filma
Plavi somot (1986)
Ova nadrealna neo-noir misterija prati brucoša Jeffrey Beaumonta (Kyle MacLachlan) koji se upliće u prljavi odnos opsesivnog progonitelja i kidnapera Frank Bootha (Dennis Hooper) i zavodljive pevačice iz noćnog kluba Dorothy Vallens (Isabella Rossellini).
Dorothy Vallens je jedan od najsloženijih i nezaboravnih Linčovih likova. Ona je misteriozna, prelepa i izrazito autodestruktivna fatalna žena.
Kostimografiju ovog kultnog filma potpisuje Patricia Norris. Njeni besprekorni outfiti odabrani za Dorothy nose značajnu simboliku. Vamp ikona se pojavljuje u četiri odevne kombinacije tokom filma, a svaka od njih nosi metaestetiku celokupnog dela.
Kada se prvi put pojavi u filmu, Dorothy se nalazi u svom stanu i nosi crvenu svilenu haljinu na preklop, koja je iako senzualna po tonu i teksturi, ujedno i ležerna i neformalna.
S druge strane, njena kosa i šminka su do te mere dramatične, pa su voluminozne kovrdže uklopljene sa crvenim karminom i teatralno plavom senkom za oči. Apsurdno preterani glamur čini ovaj lik dodatno misterioznijim i nadrealnijim.
Kada sledeći put vidimo Dorothy Vallens, ona hrapavim glasom peva naslovnu numeru, Blue Velvet. Ali umesto plavog somota, ovde nosi otkrivajuću crnu čipkastu haljinu koja naglašava njene obline, pre nego što se presvuče u crnu haljinu prekrivenu šljokicama za završni čin. Od nakita nosi biserne minđuše koje svetlucaju pod reflektorima. Ovo je Dorothy kao zvezda provokativno privlačna sa svoje nedodirljive pozicije na sceni.
Idiosinkratična estetika Dejvida Linča široko je usvojena u svim segmentima popularne kulture i upečatljiv lik Dorothy Vallens nije izuzetak – njen čudan spoj ranjivosti i senzualnosti, lepote i preteranog glamura čine je jednom od najkultnijih (iako srceparajućih) heroina u kinematografiji. Neke od najznačajnijih referenci na Dorothy Vallens u savremenoj modi uključuju smele beauty izglede za reviju Kenzo jesen/ zima 2014, gde je šminker Aaron de Mey ukrasio kapke modela svetlom, prodornom plavom bojom. Za promociju kolekcije Comme des Garçons za prolece/ leto 2016, reviju je ispratio soundtrack za Blue Velvet. Rei Kawakubo je bila inspirisana modernim vešticama; ili u prenesenom značenju neshvaćenim ženama odbačenim od strane društva, koje Dorothy Vallens tako jasno predstavlja.
Betty Blue (1986)
Žena sa srcem od šljokica je vatrena protagonistkinja Betty i naslovni lik trećeg dela Jean-Jacques Beineix, koji oslikava žanr Cinema du Look, filmski pokret iz 80-ih, usmeren na samosvesnu estetiku, bujne palete boja i živopisne priče o nesrećnim mladim ljubavnicima. I zaista, Betty Blue jasno oslikava sve ove trope.
Glumci Beatrice Dalle i Jean-Hugues Anglade savršeno prikazuju turbulentni odnos između Betty i Zorga; trzavi narativ koji kombinuje slapstick humor i romantizam, prožet nagoveštajima njihove zloslutne budućnosti. Iako je film bio kritički osporen Betty Blue zasigurno ispituje problematičan odnos između percepcije i stvarnosti ludila, pokazujući da stil i suština mogu biti neraskidivo povezani.
Ovo je onaj tip filma na koji gotovo svi imaju istu asocijaciju, a to je kultna pojava prelepe Betty odevene u kecelju bez donjeg veša. Zaista, kultna i česta referenca u filmskoj i vizuelnoj umetnosti.
Ako Betty nije potpuno gola ili u kecelji, ona nosi crvenu haljinu sa spuštenim ramenima koja otkriva ceo dekolte i veliki deo nogu, agresivno ističući žensku oslobođenu seksualnost i slobodu izražavanja. Kako radnja filma odmiče, shvatamo da naša famme fatale boluje od shizofrenije, te se njen preterano slobodan stil dovodi u vezu sa tim stigmatizovanim oboljenjem. Betty-na crvena haljina (posebno istaknuta u sceni gde sedi na Zorgovom autu) nije jedina upečatljiva upotreba ove vrištaće nijanse u filmu. Vatrena boja je i na Bettynim sandalama, minđušama, narukvicama, kardiganima i karminu i pojavljuje se kao simboličan lajtmotiv.
Zajednički imenitelj ovim antologijskim ženskim likovima su tragični kontekst, pa i prosečni ili problematični muškarci koji su deo tog ambijenta. Redundantno je konstatovati ovaj kontrast, ali one svakako nisu rame uz rame sa muškarcima svog kalibra. Pa ipak, estetika ovih tragičnih heroina nadživela je sopstvene narative i stilski simbolizuje oslobodjenje ženstvenosti i senzualnosti.
Fotografije: Pinterest
