Jedna od stvari koju pandemija nije sprečila jeste čInjenica da je održivost svima na vrhu liste prioriteta – makar na papiru. Tako je početkom godine trendingovao #veaganuary od kog se očekuju čuda, a pre jedno nedelju dana smo u istom stilu, dobili vest da će Hermès početi sa torbama napravljenim od kože biljnog porekla, tačnije od pečurki. Za sad se radi o samo jednom modelu ali, hej, poslednja vest vezana za njihove planove bila je da kupuju nove farme aligatora u Australiji, tako da je ovo definitivno neočekivan zaokret.
Jasno je da je smanjenje upotrebe proizvoda životinjskog porekla dobro za planetu, bilo da se radi o ishrani ili o garderobi i ne, ovde ne mislimo samo na krzno. Daleko od toga. Razmislite samo o tome koliko ljudi koje poznajete nosi bunde (i ako ih nosi, ima više od jedne), a koliko njih korača kroz život u kožnim cipelama.
Na prvi pogled čini se da je zamena bilo kojom alternativom better than the real thing – osim što nije. Stvari jednostavno nisu crno-bele i previše pojednostavljen pristup bilo kom složenom problemu ne donosi pravo rešenje. Zato danas sve više postavljamo pitanje da li su veganske alternative bolje po životnu sredinu od onih pravih?
Za početak, hajde da prvo ustanovimo šta je to veganska koža.
Radi se o materijalu koji imitira životinjsku kožu i koji se najčešće pravi od dve vrste plastičnih polimera: poliuretana (PU) i polivinil hlorida (PVC).
Postoje vrste veganske kože koje se prave i od materijala prirodnijeg porekla kao što su lišće ananasa, pluta, reciklirana plastika i danas trendingujuće pečurke.
Danas su ove veštački prozivedene kože sve bliže životinjskim i po izgledu i po udobnosti i nepravedno ih je porediti sa plastičnim katastrofama iz osamdesetih, a u prilog ovome ide i činjenica da ih je često vrlo teško razlikovati od prirodne i da je, pogotovo kada se radi o ekskluzivnijim brendovima, nekad jedini način da znate o kojoj koži se radi taj da pogledate etiketu.
Danas postoje sertifikovane fabrike za preradu prave kože koje su energetski efikasne koriste kako boje i hemikalije biljnog porekla, ali treba imati na umu da većina proizvodnje to nije.
A šta je sa prirodnom kožom koja je nus-proizvod? Ovo je pitanje na koje odgovor morate pronaći sami, u svom sopstvenom setu moralnih pravila. Sa jedne strane postoji shvatanje da koristiti kožu životinja uzgajanih za jelo predstavlja no waste pristup proizvodnji, sa druge stoje oni koji i ovo smaraju nedopustivim i štetnim. Mnogi ljudi su skloni da upravo no waste pristup primene na kožu ali ne i na upotrebu prirodnog krzna zato što se velik broj životinja koje se uzgajaju zbog krzna, ne koriste ni za šta drugo.
Ipak, i ovde postoje zablude što nam pokazuje danski primer uzgoja nerca. U regularnim uslovima – i uprkos debaklu vezanom za kovid prošle jeseni – nerc uzgajan u Danskoj potpuno je zero waste. Korišten je za krzno, ali se zato loj nerčeva koristi kao gorivo za autobuse u javnom prevozu, a kosti za proizvodnju hrane za životinje i kao đubrivo za oganske farme povrća.
Koju kožu kupiti? Najbolja opcija jeste da istražite poreklo kože, bilo da je ona prirodna ili veštačka, i zaboravite na niske cene zato što svaka etička i ekološka proizvodnja košta više od masovne, u oba slučaja.
Ukoliko želite vegansku kožu, budite sigurni da ne kupujete plastiku, a ukoliko želite pravu postarajte se da je uzgajana po zero waste principu i tretirana na način koji ne uništava životnu sredinu.
Najvažnije jeste da prihvatite činjenicu da pitanje nije prava protiv veštačke, već način proizvodnje. Imate pravo da odlučite kome želite da date svoj novac i koga podržavate, a ovo nema nikakve veze sa time kako nešto izgleda.
