Pretraga

Kako su konfekcijske veličine počele da nam prave haos u ormanu i životu

Kako su konfekcijske veličine počele da nam prave haos u ormanu i životu

Tekst: BURO.

Koliko često kupujete online? Koliko puta ste vratili ono što ste kupili zbog toga što vam ne odgovara veličina koju “inače nosite”? Ustvari, koliko puta ste opsovali sebi u bradu i dok isprobavate odeću u kabini zato što veličina koju “inače nosite” odjednom ne liči na sebe. Da li ste zbog toga pomislili da vi sami ne ličite na sebe?


Imam za vas jednu dobru i jednu lošu vest. Prva, dobra, jeste to da problem nije u vama. Druga, loša, jeste da problem zaista postoji i da mu se naizgled ne vidi rešenje: Brendovi su potpuno izgubili kompas kada je reč o konfekcijskim veličinama.


Za početak, sam koncept konfekcijskih veličina danas je na klizavom terenu političke (ne)korektnosti. Nisam sigurna da je ovo opravdano pošto su originalno uvedene radi sistematizacije i pomoći pri kupovini garderobe - kao i cipela, uostalom, a nisam još čula da se prašina diže oko toga da li je neko nekog uvredio time što mu je ponudio veću veličinu cipela. But then again, niko nije osetljiv na stopala koliko na oblik i veličinu tela. U svakom slučaju, pošto ne nosimo odeću pravljenu po meri, sistematizacija nam je itekako potrebna - ali ne ona koja izaziva “haos u glavi, haos u duši” i, naravno ormanu (o planeti da ni ne govorimo). 

Problem percepcije i prihvatanja sopstvenog i tuđih tela je ogroman i kompleksan. Velika je tuga to što je većina ljudi prestala da razmišlja po principu “ovo mi ne stoji zato što nije u skladu samnom” (u prevodu, razlog zbog čega mi nešto ne stoji leži u odevnom komadu, ne u meni) već smo se kolektivno prešaltali na “debela sam za ove farmerke” (ja nisam dovoljno dobra za ove farmerke, dakle problem je u meni). 


Razumete li razliku? Odeća treba da odgovara i da se prilagođava nama, a ne obratno. Ona, pa samim tim ni njena veličina nisu i ne treba da budu merilo naše slike o sebi.


Ipak, ona to jeste. Prva nemam pravo da upirem prstom u bilo koga. Vrlo dobro znam kako je kad se čovek tako oseća, to nije nikakva urođena slabost to je kao kad ne znate zašto nešto jednostavno “ne funkcioniše” i to ne umete da popravite - sve dok ne otkrijete način. U otkrivanju i osvešćivanju činjenice da nije problem u meni (već u farmerkama) zapravo su mi jako pomogle potpuno poremećene konfekcijske veličine. Ne lažem vas. Zaista jesu. I kada sam najzadovoljnija i najnezadovoljnija one drastično variraju ne samo od brenda do brenda, već i u okviru ponude jednog te istog brenda.

Gornji deo S, suknja M, jedan model pantalona M, drugi XL. I sva ta zbrka čak i pre nego što uđemo u raspravu o tome da jedan brend za različite modele istog komada odeće koristi nekada skalu S, M, L itd, a za drugi 34, 36, 38 pa nadalje. I kako tačno ovo pomaže? Vrlo jednostavno: u celom nedoslednom ludilu, shvatiš da si jedina konstanta ti sam, a da je nedosledno i neispravno ono što te okružuje. 

Za ovakvo prosvetljenje bilo mi je potrebno da nebrojeno puta stojim sa gomilom tim raznih S, M, 40-ica i 42-ojki u rukama pred ogledalom i pod fuj svetlom kabina i pitam se what the f.ck i kako sad da izađem i gde da tražim neku stvar manju, neku veću. Pomalo zavidim emotivno osvešćenijima od sebe, onima koji ovo sve instinktivno znaju - ukoliko ih uopšte ima.


koncept koji su poznavale naše mame jesu francuske i italijanske veličine (legitimno i potpuno transparentno pošto se znalo koja odgovara kojim merama). Nas je prvo satro koncept vanity sizinga, a onda i ideja brendova da nemamo pojma šta radimo i da smo skloniji da izađemo iz radnje u suzama, nego što ćemo stati njihovoj politici veličina na crtu.


A na crtu mora da joj se stane. Ne zato što sam danas militantno raspoložena (mada pomalo i jesam) nego zato što je toksična. Toksična je po nas ali je toksična i po planetu koju, mada izgleda kao da je većina čovečanstva to zaboravila, treba da čuvamo i čiji nismo i nikada nećemo biti gospodari ma koliko se osilili. Nedosledne veličine uzrok su ogromnog procenta vraćene garderobe koja zatim završi po deponijama (uglavnom po zemljama tzv. trećeg sveta). Procenjuje sa da se samo u SAD vraćena odeća u vrednosti od oko 5 milijardi dolara nađe na deponijama, što stvara oko 15 miliona tona ugljen dioksida. Now read that again.

A zatim se zapitajte da li treba ćutke da trpimo i uvlačimo se u odeću koja nam ne odgovara i koja se zatim baca zato što je neko isuviše bahat da napravi novi sistem koji će minimizirati greške i opravdati svoju svrhu. Jer samo je to potrebno. Malo truda kako bi se minimizirale greške i zaštitili svi. I planeta i mi.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor