U julu prošle godine pitala sam se da li će Barney’s New York bankrotirati. Nije prošlo ni godinu dana, a ne samo što je legendarna robna kuća zatvorena već je budućnost robnih kuća kao koncepta koji poznajemo poslednjih 150(ak) godina realno dovedena u pitanje. Naravno, glavni razlog ovom regrupisanju sila nije Covid-19 iako je karantin delovao kao katalizator. Srbija robne kuće nema decenijama i sigurna sam da ovo čitate i vi koji se ne sećate kako je izgledalo kada ste “kod nas” mogli da kupite i odeću i šminku i što-šta za kuću u jednoj radnji (a bogami i da se provozate na konju ili aviončiću na žeton). Ne, nije isti osećaj kao u tržnom centru, ni nalik. Ja sam uvek volela robne kuće, a kao krajnji dokaz prilažem činjenicu da sam se kao dete izgubila samo jednom i to samo u robnoj kući. Osećala sam se toliko sigurno da u tom carstvu ne može da me zadesi nikakvo zlo da sam odlutala da tražim masne senke za oči koje se slažu jedna na drugu. Ne predlažem da deca od 4 godine šetaju kako im se prohte ali zaista mi se ništa nije desilo. Potpuno neočekivano, pronašla me je bivša žena mog tate i odvela do razglasa gde se već nalazila moja uspaničena baka. Lično, mislila sam da je to bio sasvim srećan kraj (iako nisam dobila senke). Kasnije sam u životu naučila i imena robnih kuća, uglavnom onih koje su simboli nekog načina života i u kojima je, za početak bilo lakše biti turista nego u muzeju. I dan danas se sećam šta sam imala obučeno kada sam prvi put ušla u Harrod’s, a jedan od retkih chick lit romana koje ćete naći kod mene zove se “Bergorf Blondes”.
Poslednjih nedelja kao da nam svaki dan stiže vest o nekom bankrotu, zajedno sa tekstovima na temu “kako će izgledati svet” koji se nižu brže nego što možemo da ih ispratimo. Tako je 7. maja još jedna legendarna američka robna kuća, Neiman Marcus, proglasila bankrot. Prate je J.Crew Group Inc. i Aldo Group Inc, a Nordstrom trajno zatvara 16 prodajnih mesta. Reč “bankrot” većina nas civila koji se ne bavimo finansijama razume kao “doterali su cara do duvara” i kraj. Praksa, ipak, nije tako fatalistička. Ne razumem se u različite vrste finansijskih konstrukcija ali sada sam već dovoljno puta pročitala da scenario Chapter 11 bankrupcy ne podrazumeva zatvaranje i nestanak Neimana Marcusa već naprotiv, njegovu reorganizaciju. Sasvim logično, ako imate na umu da se radi o ozbiljnoj kompaniji (a ne samo o jednoj ili dve radnje). Neiman Marcus grupa je vlasnik i robnih kuća Berdorf Goodman ali i e-commerce platforme Mytheresa – koja nije uključena u bankrot i nastavlja sa normalnim radom – koliko je on trenutno moguć.
Ono šte se desilo Barney’su, a to je potpuno gašenje i rasprodaja do poslednjeg artikla, nije scenario koji je u planu za Neiman Marcus: u trenutku kada su čelnici proglasili bankrot već je bilo obezbeđeno finansiranje u visini od 750 miliona dolara od strane kreditora što je veoma pouzdan pokazatelj toga koliko isti veruju u njegovu budućnost. Ali, kako ta budućnost treba da izgleda?
Nekada su luksuzne robne kuće opsluživale određenu vrstu kupaca. Većina postojećih kupaca Neiman Marcusa je i dalje verna robnoj kući (što pokazuje podatak da 35% kupovina dolazi od ljudi koji pripadaju loyalty programu) ali ono što je ključno jeste privlačenje nove klijentele na način da se, naizgled, ne odstupi od identiteta brenda (a da se ne lažemo Neiman Marcus jeste brend). Ovde će glavnu ulogu imati povezivanje online i offline kupovina, kao razvijanje digitalnih iskustava koja će se nuditi kupcima. Konkretan primer? Mlađi kupci više cene opciju da nešto kupe ekskluzivno ili pre svih nego popust kao takav. Ograničene kolaboracije sa dizajnerima koje redovno stižu na Mytheresa.com su samo znak toga da čelni ljudi kompanije ipak dobro znaju šta i kako treba da rade.
Ovo nije politika koja se odnosi samo na Neiman Marcus, naravno. Većina luksuznih robnih kuća “od krvi i mesa” suočava se sa istim problemima, a kada na to dodate trenutnu situaciju i karantin koji u mnogim delovima sveta i dalje traje, potpuno je jasno zbog čega se nalaze u procepu. Njihova digitalna konkurencija već duže vremena razvija isplativiji način poslovanja, a mnogi nezavisni i manji brendovi istražuju opcije koji im nudi direct to consumer model i izbegavaju posrednike bilo koje vrste u cilju što transparentijeg poslovanja koje pripadici generacije Z cene.
Ne treba zaboraviti i da su se statusni simboli kao takvi promenili i prešli sa, recimo krzna od pre tridesetak godina na dropove, gedžete, wellness i experinece kao takav u kom su odeća i aksesoari samo jedan njegov deo. O aktivnom i inovativnom angažmanu na društvenim mrežama ne treba ni da govorimo.
I zato, za mnoge pripadnike retail sektora, scenario bankrota (u obliku refinansiranja i reorganizacije) zaista i jeste jedini način da se vrate u svet živih. Realno i sentimentalnosti na stranu, modnoj industriji jesu potrebne ozbiljne i sistemske promene. Ako se obave kako treba, ideja je da iz pepela niknu bolji i održiviji poslovni modeli. Naravno da neće biti isto ali hajde da ne očajavamo na svaku promenu – možda će biti i na bolje.
