Početkom tradicionalno hektičnog decembra angažovala me je jedna marketinška agencija sa kojom s vremena na vreme sarađujem, da razradim ideju kako da tržištu predstave novi beauty proizvod koji će uskoro osvanuti na policama prodavnica. Sa ponešto znanja o brendiranju, veštinom da u sitna crevca razradim priču i “ubodem” bitno, ali i relativnom poznavanju kozmetičke industrije, nisam preispitivala svoje sposobnosti da ispunim zadatak i isporučim im jednu dobru, ali primenljivu out of the box kreativu. No, početna samouverenost i entuzijazam vrlo su brzo splasnuli. Iako se projekt naoko činio lakim, potrošila sam na njega kile i kile živaca. Provela sam sate i sate tumbajući po glavi milion sumanutih ideja, marširala sam nervozno po sobi kao Profesor Baltazar i upadala pritom u potpuno nebulozne egzistencijalne krize. Nakon što sam, u sveprožimajućem jadu, preispitala sve svoje životne odluke i vrednosti pitajući se zašto se upuštam u zadatke koje ne mogu da ispunim, iscrpljena sam sela na rub kreveta razmišljajući kako ću klijentu nežno saopštiti da mi “jebeno ništa ne pada na pamet”. Srećom, taj scenario se na kraju nije obistinio. U trenutku u kom sam sa svojim krhkim egom potpisala da se predajem, ideja je počela da se plete sama od sebe i zadatak je, na obostrano zadovoljstvo, bio ispunjen.
Samo nekoliko dana kasnije u ruke mi je došao ChatGPT, sistem veštačke inteligencije koji je široj javnosti kao prototip dostupan od 30. novembra prošle godine. Neko vreme sam mu postavljala potpuno nasumična pitanja na koje je on strpljivo odgovarao, a onda mi je sinulo: zašto da mu ne tražim da reši moj marketinški zadatak? Pažljivo birajući reči, detaljno sam mu opisala šta mi tačno treba, a vredni AI sistem na ekranu je ispisao jednu poprilično sjajnu ideju. Bila je drugačija nego ona koju sam smislila sama, ali bila je dobra. I to vrlo dobra! Zadatak koji mi je oduzeo sate i dane dovodeći me do ludila, bio je rešen u svega nekoliko sekundi.
Nakon početnog oduševljenja napretkom i rasponima današnje tehnologije, obuzeo me je snažan osećaj očaja. Dobro mi došla, anksioznosti! Uz najkreativniji rafal psovki koji sam ispalila prema ekranu, feeling zabrinutosti i nemoći stigao je u zagrljaju sa svim mogućim egzistencijalnim pitanjima među kojima je prednjačilo ono najdramatičnije: „šta ću, pobogu, sa svojim životom?“.
Sve što sam do sada radila, umesto mene brže, a ponekad i bolje, može da odradi neki jebeni robot sa druge strane ekrana. To da “robot” nije došao do zadovoljavajućeg rešenja sve dok mu ja nisam postavila pravo pitanje, bilo mi je u tom momentu slaba uteha. Kako se uopšte takmičiti sa “mašinom” koja u nekoliko kratkih sekundi piše pesme, studentske eseje i daje precizne medicinske dijagnoze? Zašto bi me iko više platio da danima mozgam nad jednim zadatkom uz šansu da će od mene dobiti mail “da mi ništa jebeno ne pada na pamet”, ako sve to može u treptaju oka da odradi “robot”? I na kraju krajeva, ako bot može da obradi jedan kompleksni brief i ponudi mi rešenje u tonu koji želim, šta će biti sa novinarstvom? Da li će ljudi uopšte više pisati? I to sam ga pitala, ne brinite, a ovo je odgovor koji sam od njega dobila:
“Veštačka inteligencija menja način na koji konzumiramo vesti. Uz korišćenje učenja uz pomoć kompjutera i obrade jezika, AI može da generiše priče bez ikakvog ljudskog faktora. Kako AI tehnologija nastavlja da napreduje, mnogi se pitaju da li će ona na kraju zameniti novinare. Istina jeste da, iako se veštačka inteligencija može koristiti za automatizaciju određenih zadataka kao što je pisanje vesti, ona nikada ne može da zameni novinarsku kreativnost ili istraživačke veštine potrebne za otkrivanje važnih priča koje treba ispričati. Zatim, sadržaju koji stvara veštačka inteligencija nedostaju nijanse i često ne uspeva da uhvati ljudsko iskustvo na smislen način. Konačno, u našem društvu uvek ima mesta za vešte novinare, a AI može da im pruži dodatnu podršku pomažući im da prikupite i analiziraju podatke brzo i tačno. To bi moglo da oslobodi vreme novinarima da se usredsrede na složenije zadatke koji zahtevaju dublje razmišljanje i analizu od onog koje su mašine sposobne da izvedu.”
Više od decenije, posebno sa opadanjem potrebe za printom, redakcije se bore sa izazovom kako da prežive na suludo kompetitivnom tržištu.
Nove tehnologije i dominacija društvenih mreža odavno su promenile klimu u kojoj mediji rade, navodeći ih da se, ako žele da opstanu i budu konkurentni, večito prilagođavaju novim trendovima. Sa veštačkom inteligencijom (kakvu nudi ChatGPT, ali i pregršt drugih alata kao što je na primer Rytr) klima će se neminovno menjati. I menja se, već danas. U ovom trenutku, velike, ali i one manje redakcije, smišljaju načine kako da uključe veštačku inteligenciju u svoje dnevne zadatke. Neka predviđanja navode da će do 2025. godine čak 90% svih članaka na internetu biti napisano uz pomoć veštačke inteligencije. Neka od najrespektabilnijih medijskih imena, kao što su „The Washington Post“, The Associated Press, BBC, Reuters, Bloomberg, „The New York Times“, „The Wall Street Journal“ i „The Times“, koriste pomoć AI-a već danas.
No, mračna predviđanja na stranu, da je mudri bot bio u pravu sam shvatila nedugo nakon svega. Dobila sam zadatak da ispričam priču o umetniku o kom u bespućima interneta ne postoji skoro ništa, shvatila sam da postoje novinarski zadaci u kojima je veštačka inteligencija potpuno nemoćna. ChatGPT nije mogao da sedne sa njim u praznu zagrebačku kafanu jednog zimskog popodneva, da pije kafu i lično se upozna , a nije mogao ni da prenese na papir svo moje iskustvo i informacije koje sam pri tom susretu dobila. No data – no story. To me je vratilo na ideju koju sam imala o novinarskom poslu dok sam o njemu maštala kao klinka. U mojoj glavi je tada stanovala ideja da su novinari neustrašivi istraživači, boemi u pohabanim somotskim kaputima, nešto između Sherlocka Holmesa i Indiane Jonesa, oni koji neumorno lutaju gradom u potrazi za pričom, a usput i ponekad upadaju u nevolje. Nešto poput (pomalo odmetnutih) superheroja koji svetu donose istinu. Dvadesetak godina kasnije, shvatila sam da novinarski posao nije ni otprilike toliko uzbudljiv i da se većinom svodi na sedenje u sobi u grobnoj tišini i beskonačno pretraživanje informacija sa interneta. Sada to beskonačno pretraživanje zamenjuje veštačka inteligencija. Vremenima u kojima Googlamo satima i informacije kopiramo u Word dokument sa beleškama je, čini se, odzvonilo. Dovoljno je samo pitati ChatGPT. No, da li je to stvarno toliko strašno?
Čovečanstvo je, u svojoj dugoj istoriji, uvek pružalo otpor napretku. Naš instinktivan strah od nepoznatog i želja da zadržimo status quo navodili su nas da odbacujemo inovacije uprkos tome što su mnoge od njih kasnije učinile ljudski život lakšim i podnošljivijim. Sve ono što danas uzimamo zdravo za gotovo nekad je bilo „đavolji izum“.
Ako je istorija učiteljica (a najčešće jeste, ali odbijamo da je slušamo), onda bismo trebali da shvatimo da i veštačka inteligencija kao ogroman napredak tehnologije nije, sama po sebi, ni dobra ni loša. Ona naprosto jeste, i nemoguće ju je zaustaviti. Da li će doneti promene? Potpuno je sigurno da hoće. No, umesto da se plašimo da će nam “oteti” posao, trebali bismo da okrenemo ploču i zapitamo se: kako nam može da nam ga olakša? Možda je možemo (is)koristiti kao alat da pišemo brže, kao što nam digitroni pomažu da računamo brže. A možda ćemo jednom, u vrlo skoroj budućnosti, zbog nje imati vremena za sve ono za šta već dugo nismo imali vremena – za traženje priča koje čekaju da budu ispričane. Za kopanje, istraživanje i razgovore sa sagovornicima, oči u oči. Jer, na kraju krajeva, novinarstvo nije samo zbir podataka pohranjen na nekom mega računaru, novinarstvo zahteva i intuiciju, i veštine komunikacije, i nepokolebljivost, i sposobnosti da izvlačimo zaključke, razumemo ljudske emocije i motivaciju koja se krije iza njihovih postupaka. Zahteva i stil pisanja koji te izdvaja od drugih autora, poseban tip humora, možda i prstohvat drčnosti i sarkazma. Kada sve to saberemo, da – AI će stvarno pokopati novinarstvo, ali ne svako. Presudiće novinarstvu bez duše i stila kog nam je ionako odavno preko glave, a možda vrati ono o kom sam maštala kao klinka – istraživačko, pravo novinarstvo koje neumorno traga za neispričanim pričama.