Monica de La Villardière aka @monicaainleydlv podelila je sa nama na koji način se promenio način na koji se oblači
Nekada sam provodila vreme isprobavajući odeću. Znala sam da provodim večeri u krevetu prebirajući kroz različite kombinacije u glavi i zaspala bih mirno tek kada bih smislila neki genijalan outfit za naredno jutro. Vikendima mi je muž ulazio u sobu koju sam prisvojila kao svoj plakar da me pita što to dođavola radim. Ja sam, razume se bila udubljena u miksovanje i uklapanje, posezala sam za starim vintage dragocenostima koje su se nalazile u zadnjem delu ormara ili smišljala nešto potpuno novo, na osnovu nečeg što sam kupila iz čistog hira. Moda je bila moj kreativni ventil kom sam mogla da se prepustim iz udobnosti sopstvene jazbine pre nego što se zaputim napolje spremna da osvojim svet, ogrnuta novom idejom o samoj sebi.
Posle čitave godine on-off karantina, trudnoće i – u trenutku kada ovo pišem – nakon sedam nedelja života novopečene majke, dani koje sam provodila u svom plakaru su prošli. Za početak, zato što je to sad soba moje ćerke. Ali, isto tako zato što ako se danas pojavi prilika u kojoj treba da izgledam prezentabilno, prvo moram da nađem mesto da smestim uspavanu bebu, a zatim da odjurim u onaj ćošak stana u kom sad živi sva moja odeća i zgrabim nešto – bilo šta! – da navučem kao donji deo u nadi da i dalje mogu da uđem u to. Ukoliko ova akcija prođe uspešno, prelazim na traženje gornjeg dela i nadam se da taj gornji bar malo ide sa gorepomenutim donjim. Onda, ako beba i dalje spava, trknem u kupatilo da sebi priuštim luksuzni ritual ispiranja povraćke iz kose.
„moji nekadašnji zahtevi od garderobe su se potpuno promenili, možda bespovratno.“
Pre nego što sam rodila dete, dobronamerni i napredni blogovi i prijatelji su me savetovali da napravim zalihe hrane u zamrzivaču ali me niko nije pripremio za činjenicu da će mi trebati i unapred pripremljena garderoba. Za mene, najnosivija od svih jeste kombinacija bele majice i plavih ili belih dad jeans modela farmerki (koje mi trenutno stoje više u fazonu mom jeans sa visokm strukom, ali, hej, srećna sam što uopšte mogu da ih zakopčam); muške košulje sa WNU potpisom i khaki pantalone (LoulouStudio ima genijalan par sa gumom u struku) i, naravno, sportski komadi (bacite pogled na AlexEagleSportingClub za šik trenerke inspirisane vintage modelima) sa dobro krojenim, jednostavnim blejzerom ili jaknom prebačenom preko za malo strukture.
Ovo ne znači da više ne sanjam o frivolnoj modi. Često zamišljam jednu te istu stvar: ja se smejem dok mi konobar pruža piće uz zalazak sunca na terasi koja gleda na more (uvek koja gleda na more), a ne meni je savršeno krojeno odelo ili haljina otvorenih leđa, kosa mi je skupljena u elegantan šinjon (uvek elegantan šinjon). Zvuk džeza ispunjava vazduh, čuje se smeh sa zabave. Moj muž je u sveže ispeglanom plavom odelu, moja ćerka je takođe tu i preslatkoj francuskoj kecelja-haljini. Pored činjenice da su moje modne fantazije postale na čudan način isprepletane sa Fitzgeraldovim romanima, one su – shvatila sam – i neraskidivno povezane sa putovanjima.
Putovaćemo ponovo i scene i boje onoga što zamišljamo eksplodiraće u stvarnosti i iznenada zahtevati jednako maštovitu garedrobu da uz njih ide. Ali do tog dana, moji nekadašnji zahtevi od garderobe su se potpuno promenili, možda bespovratno, a sve iz potrebe za proverenom odećom koja me neće izneveriti i koja je za mene trenutno dobila potpuno novu važnost. Sve u mojoj capsule kolekciji jednostavno mora da ide sa svime. Ništa ne sme da štrči! Kako sada stvari stoje, nemam uslove za komade koji ne idu ni sa čim i za koje moram da smišljam i sklapam nove estetske slagalice.
Udobnost je očigledno za sve nas dobila novu važnost za vreme pandemije. Tkanine koje grebu, krojevi koji sputavaju i neudobne štikle koje bih s vremena na vreme istrpela pre marta 2020. su danas prosleđeni modno osvešćenim mlađim rođakama mog muža.
Često sam se pozivala na genijalnu stilsku filozofiju Joan Didion i njenog eseja „To Pack and Wear“ o capsule garderobi dok je bila putujuća reporterka, a koji se pojavljuje u njenoj zbirci eseja „Beli album“ iz 1979. Jednom smo ga čak i čitali naglas na podkastu „Fashion: No Filter“. Njegova aktuelnost u svetu u kom nema putovanja je, na neki čudan način, još više porasla. Na kraju liste elegantnih stvari koje su joj neophodne, Didion piše o tome kako bi krenula na put bez sata ili bilo kakve naprave kojom bi merila vreme i zaključila kako „bi to mogla biti parabola, ili mog života kao reporterke u tom periodu ili samog tog perioda.“
Pre neki dan sam prebirala po svojoj trudničkoj odeći – kupila sam minimum minimuma ali neke stvari su mi zaista bile potrebne. Da li bih bilo koju od njih mogla da integrišem u svoju trenutnu garderobu? Helanke mi neće nedostajati – kao ni potreba da ih nosim sa bukvalno svakim outfitom u poslednjem tromesečju kako bih iole ličila na nešto (mada mogu da preporučim sjajan par za one kojima trebaju).
Nisam, sa druge strane, spremna da se odreknem patika. Pre trudnoće ih nisam mnogo nosila van teretane ili teniskog terena. Imala sam nekoliko kul pari koje bih ponekad nosila vikendom – uglavnom kao deo nekog modnog statementa za sedmi dan u nedelji – ali sam nekako uvek više naginjala čizmama na nisku petu koje sam smatrala elegantnijom opcijom koja, činilo mi se, i bolje stoji. Ipak, kako se moj centar za ravnotežu menjao u toku trudnoće, tako se promenio i moj stav prema patikama kao komadu koji je namenjen isključivo za sport. Mnogi čitaoci će vam posvedočiti da, kada jednom upadnete u naviku nošenja patika, praktično ju je nemoguće prekinuti. Moje limited edition Nike No.354 od materijala koji diše i dalje zauzima centar pozornice.
U svom pređašnjem životu, takođe sam ignorisala trenerke u kompletu. Da, da, udobne su i izgledale su mi kul na nekim ljudima ali svaki put kad bi mi palo na pamet da neku obučem van kuće, u glavi sam čula reči Karla Lagerfelda kako je „trenerka znak poraza“ i zadrhtala bih. “Izgubili ste kontrolu nad svojim životom pa ste kupili donji deo trenerke,“ rekao je Karl. Pa, u 2020. smo svi izgubili kontrolu nad svojim životima i to na načine na koje nismo mogli ni da zamislimo. I tako smo pokupovali donje delove trenerki ali nikada nismo odustali od borbe i, koliko se meni čini, nismo ni blizu pobeđeni.
Ovaj članak prvobitno je objavljen na buro247.com
