Svako sniženje koje ovih dana vidite online je svojevrstan poziv u pomoć. Jasno je da nisu svi ti pozivi jednaki isto kao što ni kriza nastala zbog globalne pandemije neće u istoj meri pogoditi sve. Izvesno je, ipak, da će se u nekoj meri odraziti na sve. I dok mi razmišljamo o tome kako da pametno kupujemo u novonastaloj situaciji i o tome kakve su nam navike uopšte (a karantin ima tu sposobnost da nas tera da razmišljamo), brendovi imaju gorući problem: prolećne kolekcije čija čista količina u velikoj meri prevazilazi trenutnu potrebu ali i mogućnost prodaje.
Mnogi od njih imaju toliko robe da više nemaju ni gde da je skladište ali ovo nije problem koji se tiče samo prostora. Svaki neprodati komad realno predstavlja potrošen novac – na izradu, na marketing, transport i skladištenje. Mnogim kompanijama taj uloženi novac trenutno je i više nego potreban kako bi se isplatili osoblje i dobavljači, na primer, a ipak otarasiti se prolećnih kolekcija nije nimalo lako. Prvi korak su obično sniženja, kako bi se minimizirala šteta i izvuklo bar nešto sredstava ali ovo nije jedina opcija… Dakle, brendovi se moraju rešiti robe i to na jedan od sledećih načina:
Prodati (po svaku cenu)
Potpuno je realan scenario da se brendovi trenutno nalaze u situaciji da imaju i 50% više robe sa kojom ne znaju šta će, nakon što su im preprodavci otkazali porudžbine. Jedan od načina da se iste reše jeste da je prodaju po sniženoj ceni. Ukoliko se radi o brendovima koji su trenutno “in” odgovor kupaca ume da bude neočekivano dobar (pa se posledično dešavaju i razne tehničke smetnje) i rezultat postignut. Ipak, ovo je ozbiljan mač sa dve oštirice – jedna hajpovana rasprodaja je odlična ideja ako se odigrava veoma retko, potpuno je drugo navići kupce na to da su sniženja trajno stanje.
Luksuzni brendovi igraju se i konceptom “arhivske prodaje” koji ste već verovatno primetili kao sponzorisan sadržaj Instagram naloga poput Proenza Schouler i Alexander Wang. Na ovaj način se roba koja je preostala iz prošlih kolekcija prodaje po znatano nižim cenama, a skladišta prazne. Postoji i varijanta da se, na primer, snizi jedan komad nedeljno i tako se stvari na sniženju konstantno rotiraju kako ne bi došlo do prezasićenja.
Promeniti kanal prodaje
Kada se kanali distribucije zatvore, mnogi brendovi traže alternative. Tako već postojeći e-commerce sajtovi menjaju modele po kojima rade i umesto što skladište robu sami, okreću se komisionoj vrsti prodaje, na primer. Pored toga, mnogi evropski i američki brendovi koji su bili primorani da zatvore svoje prodavnice nastavili su da prodaju na platformama kakva je Farfetch.
Ono što predstavlja realan dugoročan problem u ovom scenariju jesu velika sniženja koja vezujemo za gigante online prodaje, a koja su sad mnogi mali brendovi takođe primorani da nude na svojim sajtovima kako bi koliko-toliko održali glavu iznad vode.
Baciti (u đubre?)
Problem koji modna industrija ima – i sama pravi – a koji je vezan za veliku količinu stvari koje završe na otpadu svake sezone nije ništa novo. Nažalost i njegov uzrok je finansijske prirode pošto se brendovima više isplati da unište količinu robe koja pretekne nego da proizvedu manje. Pročitajte ovu rečenicu slobodno još jednom. Istina je: više se isplati proizvesti više pa baciti nego proizvesti manje.
Dokaz ovoga je i to što su se brendovi toliko navikli da uništavaju viškove, pogotovo spaljivanjem, da je u Francuskoj ova praksa od prošle godine zabranjena iz ekoloških razloga (ali tek nakon Burberry skandala iz 2018. godine).
Opcija koja ima više ekološkog smisla je svakako upcycling, odnosno prerađivanje i ponovna upotreba. Ovo je trend mahom među brendovima čiju bazu kupaca čine oni kojima je stalo do očuvanja životne sredine pa se ostaci tkanina ili čak i celi komadi prerađuju i dorađuju za nove kolekcije. Neki idu toliko daleko – i pozdravljamo ih – da od polovnih tkanina prave novu garderobu, kao što to čini mali dansko-holandski brend Hôtel čija odeća je napravljena od rashodovane hotelske posteljine. Nažalost, ovo je još uvek veoma daleko od uobičajene prakse.
Zadržati
Uvek postoji mogućnost da se kolekcija, ili bar neki njeni delovi, zadrže za sledeću godinu i prodaju tad (pod uslovom da skladištenje ne predstavlja logistički i finansijski problem). Ovo je strategija koja zaista ima smisla za brendove koji imaju bezvremensku klasičnu estetiku – za trendi komade nije realna opcija pošto će za dvanaet meseci biti apsolutno prevaziđeni.
U krajnjoj liniji, verovatno je najbolje (a i neizbežno) pomiriti se sa gubicima i planirati proizvodnju manjeg obima za sledeću sezonu. Mnogi brendovi su upravo iz tog razloga odlučili da ove godine ne rade resort kolekcije ili da komade planirane za pre-fall u prodaju puste kao deo redovne jesenje kolekcije. Za velik broj brendova je primetan i pomak ka klasici, upravo zbog potencijalnog “recikliranja” u budućnosti po principu “crna rolka nema sezonu”. I to je razumljivo… Ali… Da li vas ovaj smislen(iji) sistem podseća na nešto? Možda na modnu industriju i kalendar koji je važio do pre petnaestak godina?