Koliko dugo će još modni magazini (i Anna Wintour) moći da se voze na konceptu „Đavo nosi Pradu“
Kada za vreme večere posle posla raspravljaš o potencijalnim scenarijima koji bi mogli da se dese legendarnoj urednici Anni Wintour, jasno je nekoliko stvari: radiš sa ljudima sa kojima si se toliko srodio da ti na pamet ne pada da ih nazoveš kolegama pošto ste tu kategoriju davno ostavili za sobom; voliš to što radiš pa skoro nikad nisi u “off modu” (prednosti i mane ovakvog stanja stvari ću ostaviti nekom drugom da komentariše), promene koje se dešavaju u svetu su takvog obima da se pitaš koji oblik će poprimiti do sada nepromenljive institucije industrije u kojoj radiš (ili, bolje rečeno, živiš). Anna Wintour jeste jedna od njih.
Anna je stvarala sopstvenu mitologiju i posredno zacementirala ideju cele “glossy kulture”. Ne bi me čudilo ni da je sama Anna dala zeleno svetlo Lauren Weisberger da napiše i objavi knjigu
Nikog ne bi trebalo da čudi da su baš ona i Karl bili tako dobri prijatelji, kao i to da su omiljena inspiracija modnih mimova na temu relikvija i (danas) društveno neprihvatljivog ponašanja. Oboje su od svog ličnog života javnosti dali jedno veliko ništa, odlučujući se umesto toga da od sebe svesno naprave karikirane likove zasnovane na predstavi koju javnost o njima ima. Give’em what they want! Nekada mi se čini da su upravo zahvaljujući tome i opstali toliko dugo i na vrhovnim pozicijama. Njihova vrsta poslovne inteligencije isključuje brigu o onome što bi većina smatrala” dobrim glasom”, ovde vrede drugi parametri kao na primer ostati na svojoj poziciji moći i na tom putu pogaziti ili regrutovati koga treba. Iskreno verujem da je Anna apsolutno svesna toga šta je prvo knjiga, a zatim i film “Đavo nosi Pradu” učinio za nju: on je zacementirao kao ultimativnu karikaturu ideje koju su ljudi imali o njoj i koju je izradila sama. Postala je sinonim za hladnokrvnost, gotovo nadljudsku inteligenciju, moć i uspeh za koje sam sigurna da se u njenom sistemu kotiraju daleko više od gorepomenutog “dobrog glasa”. Anna je stvarala sopstvenu mitologiju i posredno zacementirala ideju cele “glossy kulture”. Ne bi me čudilo ni da je sama Anna dala zeleno svetlo Lauren Weisberger da napiše i objavi knjigu.
Upravo je svet magazina godinama bio alternativa holivudskoj fabrici snova. Iluzija divnog života u kom šampanjac teče kao reka,u kom se cipele sa dizajnerskim potpisom materijalizuju ako zažmurite i zamislite ih, a dani se provode po glamuroznim snimanjima koja se pretvaraju u još glamuroznije žurke
Upravo ta “glossy kultura” godinama je bila alternativa holivudskoj fabrici snova. Iluzija divnog života u kom šampanjac teče kao reka,u kom se cipele sa dizajnerskim potpisom materijalizuju ako zažmurite i zamislite ih, a dani se provode po glamuroznim snimanjima koja se pretvaraju u još glamuroznije žurke. Godinama, da ne kažem decenijama, to je imidž koji o ovom svetu pažljivo neguje popularna kultura. Sama ideja da bi neko mogao da ne poželi ovakvu svakodnevicu ljude ispunjava potpunom nevericom. Ova javna slika toliko je jaka da iz meni neobjašnjivih razloga, čak i ljudi u Srbiji veruju da je i ovde upravo tako. Bila bih milioner da sam dobila po dinar svaki put kada mi je neko rekao “To je baš divan posao za ženu” (neću da ulazim u to koliko je ovo unakrsno uvredljiva izjava po svim ljudskim osnovama ali hajde) kada sam počela da radim kao asistent modnog urednika u tada najboljem modnom magazinu u Srbiji. Moj urednik, čitaj: Nenad, bio je brižljiviji i pažljiviji prema meni nego iko sa kim sam radila do tad, a posao je bio sve samo ne glamur pa mi je omiljena krilatica postala “I’m just another bag lady” zbog nebrojenih kesa za koje nisam ni znala da mogu da mi stanu u ruke. Bilo kako bilo, bilo je užasno zabavno – a kao dokaz tome ide u prilog činjenica da i dalje radim u istoj industriji i sa istim ljudima i, da, volim i njih i svoj život.
Ipak, moram da razočaram ljude i kažem da radno vreme na ovakvim mestima ne postoji, a ako idete na glamurozne događaje obično je to posle bar 12 sati posla pa se jedva držite na nogama. Šminka i frizura postaju obaveza, isto kao i odeća koju nosite. Još više će vas razočarati činjenica da The Closet n.e.p.o.s.t.o.j.i. nigde u Srbiji. Oprostite mi ako sam vam razbila snove.
Američki Vogue je godinama apsolutno i potpuno elitističko mesto, koje je na svoj elitizam itekako ponosno. Usudiću se čak i odem toliko daleko da ga, sa izuzetkom nekoliko ključnih figura koje možete izbrojati na prste obe ruke, nazovem školom za bogate udavače
On postoji doduše u Americi. Američki Vogue (i ne samo on ali hajde da se držimo ovog jednog obožavanog Đavola kog smo imenovali na početku) je godinama apsolutno i potpuno elitističko mesto, koje je na svoj elitizam itekako ponosno. Usudiću se čak i odem toliko daleko da ga, sa izuzetkom nekoliko ključnih figura koje možete izbrojati na prste obe ruke, nazovem školom za bogate udavače. Naime, kroz Annina vrata nije prošla nijedna osoba koja nema ozbiljan pedigre koji uključuje diplomu Yvy League škole i porodično bogatsvo (pošto su plate u Vogue magazinu nedovoljne da se u Njujorku preživi), a pripadanost britanskoj višoj klasi i veze sa aristokratijom se takođe veoma cene iako nisu striktno neophodne (za početak pogledati Plum Sykes, prim. aut.). Ne zaboravite da je Anna Engleskinja i da ceo život burgija da se sa aristokratijom nađe par a par. Skidam joj kapu što je shvatila da će to lakše učiniti sa one strane bare nego u Londonu.
Anna je svoj vrlo dosledni elitizam mukotrpno zaradila iako je imala zavidan novinarski pedigre – njen otac je legandarni urednik London Evening Standarda, a deda je bio urednik diplomatske sekcije The Guardiana. Ni jedan ni drugi nisu postigli pola onoga što je postigla sama Anna. Problem koji nastaje sada jeste taj da je svet u kome ga je postigla na staklenim nogama, kao i postulati koje zagovara.
Iako je danas magazin posvećen aktivizmu, izjave bivših zaposlenih preplavljuju društvene mreže i govore drugu priču. Ovaj talas postaje sve moćniji i preti da se pretvori u cunami od kog je možda neće zaštititi naslovnice na kojima je Michelle Obama
Američko izdanje magazina Vogue, a to znači nju samu (pošto se ta dva izjednačavaju) potresaju skandali. Za sada bukte tri velika. Za dva dana ih može biti još, to niko ne zna.
Realno najveći jeste taj da je magazin izvor onoga što se naziva white privilege i ne postoji broj Instagram objava ili obaveštenja koji će to zamaskirati. Javnost je počela opasno da proziva obe institucije: i Annu i njen magazin ali i celu kuću Condé Nast čiji je Anna kreativni direktor i savetnik za sadržaj koji se objavljuje u celom svetu. Iako je danas magazin posvećen aktivizmu, izjave bivših zaposlenih preplavljuju društvene mreže i govore drugu priču. Ovaj talas postaje sve moćniji i preti da se pretvori u cunami od kog je možda neće zaštititi naslovnice na kojima je Michelle Obama.
Tu je naravno i knjiga koju je upravo izdao André Leon Talley, njena nekadašnja desna ruka, i iskreno prva osoba čiju pojavu sam zapamtila iz Vogue US pre xy godina. Čitala je nisam, a kada je se domognem možda sa svima podelim šta mislim o njoj. Njegove izjave o tome kako je Anna bez srca i kako ga je ostavila sa emotivnim ožiljcima i ranama ne deluju neverovatno ali lično, ne volim pljuvačine nakon decenija provedenih zajedno – bilo u braku i vezama, bilo na poslu – uvek mi smrde na očajanje ali, videćemo.
Još uvek niko od nas nema recept po kom će sigurno ostati na vrhu ali jedno je sigurno: ljudskost i ljubaznost su novi kul i mnogi rukovodioci će to morati da utuve sebi u glavu
Treća stvar jeste ta da je njen način vođenja stvari postao, makar javno, prevaziđen. Anna je svoje ljude naterala da prisustvuju Nedeljama mode, javnim okupljanjima i svemu što uz to ide iako je pandemija Covida 19 već bila više nego izvesna. U njenom stavu da “kada ovo rade muškarci onda su lideri, a kada to rade žene one su kučke” svakako ima istine ali. ALI. Svet u kome je taj stav bio neophodan izgleda se privodi svom kraju. U onom novom, kakav on god bio, za ovakvu vrstu menadžementa od strane muške ili ženske ruke, vrlo verovatno neće biti mesta.
Dosadašnji koncepti se menjaju velikom brzinom, stare strukture se sve više lome (čak i bukvalno u vidu statua) i ideje o glossy medijima zasnovanim na elitizmu i “you can’t sit with us” ostaju sa strane. Da se razumemo, elitizma će uvek biti zato što će uvek biti i elite, ali on više neće imati ovako javan oblik. Veliki broj štampanih magazina se zatvara i u svetu i kod nas. Neki prelaze isključivo online, neki nestaju. Još uvek niko od nas nema recept po kom će sigurno ostati na vrhu ali jedno je sigurno: ljudskost i ljubaznost su novi kul i mnogi rukovodioci će to morati da utuve sebi u glavu.