Bombastičan naslov, priznajem.
Isto tako priznajem da nije baš ni nov. Svako malo nam se najavljuje “smrt ovog” ili “povratak onog”. Moda, je baš kao i život, ciklična stvar. Pored toga, stil kao takav – a većina legendarnih maksimalista ga ima više nego nanizanog nakita na obe ruke – nije nešto što se menja tako lako kao što se menjaju dizajneri po brendovima.
Ipak, odlazak Alessandra Michelea iz Guccija potresao je modni svet pa se digla i panika oko maksimalizma i njegove zaštite. Zašto? U moru minimalističke estetike – namerno biram izraz estetike, a ne stila – on je bio svetli bastion onoga što mnogi vole da nazivaju “izražavanjem kroz odeću”. Nije da ne razumem ali nije ni da se slažem. Kao prvo, svi se mi na neki način izražavamo preko onoga što nosimo, istina neko sa više, neko sa manje uspeha. Dakle, estetika koju biramo svakako govori o nama, nevezano za to kakva je. Drugo, zabluda da minimalizam – ili sve ono što nije maksimalizam – nije fashion statement prirodno proizilazi iz toga što smo njime preplavljeni, vrlo često bez mozga i razloga.
Na stalnom smo udaru bezbroj fotki po principima “svedenog dobrog ukusa” pa smo s uma smetnuli činjenicu da je ova poplava svedenosti, baš kao i svaka druga, jednostavno stvar manira i običnog trenda, a ne suštine.
Micheleu se često ispevavaju ode inkluzivnosti. Uopšte ih ne poričem, u njegovoj modnoj priči zaista ima mesta za sve, ona je istkana od lepote različitosti i živosti. Na žalost, ovo samo govori o tome koliko ostatak sveta čak i inkluzivnost trpa u određenu kutiju. Prava, istinska inkluzivnost ne ogleda se u samo jednoj estetici i ne postoji nijedan jedini pravi razlog zbog kog svaka estetika ne bi mogla da bude inkluzivna – samo su ljudi i dalje, em neobrazovani, em glupi. No, digresiram.
Da se vratim na Michelea koji je svoj rad skoro opsesivno opisivao kao neku vrstu modnog aktivizma i pamflet o individualnoj lepoti. Istina jeste da njegov odlazak predstavlja kraj jedne ere brenda Gucci. Vrlo moguće i cele mode.
Istovremeno je “nosiva odeća” u sve većem porastu (a fashion daddyfication je i dalje u punom jeku). Matthieu Blazy koji je na čelu Bottege je odličan primer. On, za razliku od Michelea priča upravo o nosivosti do tačke u kojoj gotovo da postaje banalna ali ne podrazumeva minimalizam. Ova nova ideja luksuza ogleda se u reinvenciji najklasičnijih komada kroz suptilne ali izuzetno promišljene varijacije na temu ideje, izrade, taktilnosti i kvaliteta. Ukratko, fokus na “običnim” ljudima koji odlično izgledaju u svom svakodnevnom životu u basic komadima izdignutim u stratosferu.
Ali hajde da se ne lažemo, moda se nikad ne bavi baš nekom tamo “Slavicom sa prvog sprata” i zato sam i reč obični stavila pod navodnike. Blazyijeve farmerke (da, one koje je na reviji nosila Kate Moss) uopšte nisu farmerke već najluksuznija koža koja je farbana u slojevima kako bi ličila na teksas. I tu dolazimo do kvake 22 – ova moda samo deluje nekomplikovano, a ustvari je sve samo ne to.
Dakle, pravo pitanje nije večita borba maksimalizma i minimalizma, već to da li će novi jezik mode biti jezik suptilnog šaputanja i skrivenih poruka ili glasna eksentričnost?
I jedan i drugi jezik su poptuno legit i, što je još važnije, imaju isti krajnji cilj, a to je samoizražavanje. Razlika je samo što se prvi koristi estetikom koja dozvoljava da se nečija ličnost postepeno otkrije i “prosija”, dok drugi svoje stavove servira jasno i glasno na svetlucavoj ukrašenoj tacni.
Čini mi se da je upravo zamor tom svetlucavom ukrašenom tacnom odveo neke dizajnere da se okrenu umetnosti zato što ona sa sobom nosi i kontekst kulturološko-intelektualnog elitističkog statusnog simbola, koji moda jednostavno nema. Blazy i Anderson na primer, dizajniraju neku vrstu intelektualnog proizvoda, izrađuju ga kao original, a zatim plasiraju dobro informisanim klijentima.
Možda je upravo to ono što je modnom cirkusu – maksimalističkom i minimalističkom podjednako – danas potrebno. Dok ne dočekamo odgovor na ovo pitanje, hajde da za početak zapravo pojmimo razliku između manira i stila, a zatim se poklonimo svima onima koji su u svom stilu autentični – uključujući i Alessandra Michelea.