Zbog čega se Hermès našao u sred skandala zbog novog poslovnog poduhvata?
Istina jeste da je vesti o globalnoj pandemiji ili američkim izborima teško preteći – o našim vestima ne bih ni da pričam – ali poslednjih dana kruže naslovi da je francuska kuća Hermès u Australiji kupila farmu aligatora/krokodila (zavisi koji članak otvorite, ni meni nije do kraja jasno da li je u pitanju jedna ili druga vrsta, a možda i obe, ali čini mi se da su ipak aligatori u pitanju) na kojoj živi 50.000 jedinki.
Ne bih nikoga da branim ali ovo, za početak, nije tačno. Hermès istina planira da ovakvu farmu napravi (i u procesu investira 40 miliona) ali za sada je samo kupljena farma i dobijena dozvola na osnovu koje će raditi tridesetak zaposlenih i na kojoj će za početak biti oko 4.000 životinja.
Da, ove životinje gajiće se i ubijati isključivo zbog svoje kože (iako u nekim zvaničnim dokumentima stoji i meso) i da, njihova sudbina biće da postanu torbe, cipele i aksesoar.
Ako zagrebete samo malo, odmah ćete uvideti da Hermès već poseduje nekoliko sličnih farmi u Australiji kao i to da je kompanija počela da ih kupuje pre desetak godina, kao i to da se ne trkaju sami sa sobom već i sa kućom Louis Vuitton koja je takođe vlasnik sličnih farmi, praktično na istoj teritoriji. Lepo nije, ali ne znam zbog čega ovo ikoga čudi. Pravedno ili ne, zna se da sve te torbe od 20, 30 i više hiljada dolara odnekud dolaze, zar ne? Ako već moram da biram, radije sam za to da dolaze iz kontrolisane sredine i proizvodnje nego od lovokradica (i zato vas molim da nikada ne kupite bundu od foke).
Ovim povodom su se oglasile mnoge grupe za zaštitu životinja, što potpuno razumem. Svi problemi životinja koje se masovno gaje da bi bile ubijene zato što praktično “lepo izgledaju” stoje. Ipak, jedan argument za koji su se mnogi od njih uhvatili ne razumem, a to je sledeće: ljudi postavljaju pitanje zašto bi neko ulagao u farmu egzotičnih koža kada “one nisu moderne” i kada se sve više brendova ograđuje od ove vrste sirovina, uključujući tu i krzno.
Za početak, u praksi, na ovoj našoj problematičnoj planeti, u ovom trenutku u vremenu i prostoru spremna sam da založim bubreg da većina ljudi koji su u mogućnosti da kupe Hermès torbu od krokodila, aligatora ili noja, ovaj brend neće bojkotovati.
Govorimo o simbolu super-bogatih, ljudi čija platežna moć u toku ove godine nije opala (ako mi ne verujete, pročitajte kako prolaze Dolce & Gabbana sa svojim kolekcijama visoke mode) i o zaista ograničenom broju proizvoda. Brend planira da farmu razvije do gorepomenutog kapaciteta od 50.000 jedinki što u prevodu znači oko 15.000 koža godišnje. Ovo naravno, nije malo i ovo nije njihova jedina farma ali ako podelite taj broj na koliko milijardi nas hoda ovom planetom, jasno je da pričamo o robi namenjenoj izuzetno maloj grupi kupaca.
Čini vam se da ih branim? Moguće. Ne zbog toga što mislim da neko zaslužuje da zbog toga što ima lepu kožu bude proboden kroz vrat, okrenut naglavačke i ostavljen da iskrvari i to dok još nije stigao ni do puberteta ili, još gore, bude živ rasporen – da, gledala sam kako to izgleda i ne, farme ove vrste mi nisu nepoznanica iako ne volim organizaciju PETA – već zbog toga što sam realista i što pokušavam da stvari sagledam ne idealno, već kao realno rešenje. Možda grešim.
Ljudi neće prestati da žele i kupuju ovakvu robu. Hajde da je regulišemo tako što nećemo dozvoliti da skrene u apsolutnu ilegalu u kojoj se ugrožavaju životinje u svom prirodnom staništu. Zabranite lov na sve što je ugroženo, ograničite broj koji je dozvoljeno gajiti, kontrolišite uslove gajenja, povećajte porez na svakom koraku nastanka ovakve robe. Ovo mi zaista trenutno deluje kao realniji scenario od duga i jednoroga.
Jasno mi je da mi, stanovnici ove planete, ne možemo baš da se složimo po mnogim pitanjima, a na toj lestvici su siroti aligatori ipak pri dnu i hajde da ne ignorišemo tu činjenicu.
Ovakve farme su pokušaj brenda Hermès da iskontroliše svoj lanac snabdevanja (ne toliko iz dobrote srca svog već kako im se verovatno ne bi desio još neki skandal) kako finansijskim zatvaranjem kruga, tako i kao zaštita od nepredviđenih i neprijatnih okolnosti sa dobavljačima nad kojima nemaju kontrolu. Volela bih da mislim kako je to prvi korak ka tome da se makar ograniči ubijanje životinja samo zarad estetike – pošto na žalost ne verujem da je realno iskoreniti ga. Ja svakako novu torbu od krokodila, Hermès ili sa nekim drugim potpisom ne planiram da kupujem.