Vaccarello nam svakom svojom novom kolekcijom pokazuje koliko se sve bolje snalazi sa Yves Saint Laurent estetikom i pliva u njoj. Nimalo jednostavan zadatak iz više razloga, na kom su mnogi pre njega (po mom mišljenju) maestralno fejlovali. Vaccarellu je trebalo vreme ali ga za razliku do svojih prethodnika nije potrošio uzalud, i do sada nam je nepobitno dokazao da maestralna revija u pustinji nije bila slučajni pogodak.
Ovaj put, osim što je ponovo u Parizu, Vaccarello kao da se vratio i Yvesovoj izjavi o tome kako je dugo dugo vremena pre nego što je otkrio boje „verovao samo u crnu“, a ono što bi moglo da bude strahopoštovanje koje ograničava kreativnost, Vaccarello jednostavno koristi kao polaznu tačku za sopstvene varijacije na temu moći samopouzdanja. I (još jednom) savršeno u tome uspeva. Arhetip je tu, osećaj je tu ali tu je i sveprožimajući osećaj sadašnjeg trenutka.
Impresivne siluete (bilo da su one sa oversized ramenima ili uske), kožni kaputi i bunde od veštačkog krzna, sublimirana jednostavnost koja ipak nije minimalizam, Vaccarellova žena je neko ko vam ne izlazi iz glave.
