Tom Ford vs. Yves Saint Laurent – modni sukob koji nas uči o (ne)poštovanju nasleđa

Tom Ford je nekada bio kreativni direktor modne kuće Yves Saint Laurent – a ta saradnja se neslavno završila. Priča o toj modnoj svađi je pomalo zaboravljena, a interesantna je u svetlu kritika koje brojni dizajneri dobijaju kada preuzmu velike brendove.

Sabato de Sarno za Gucci, Alessandro Michele za Valentino, Seán McGirr za Alexander McQueen – sve ove kolekcije koje su relativno skoro predstavljene i povezuje ih zajednička nit – mnogo loših kritika. Da li oni izneverili nasleđe modne kuće u kojoj su angažovani ili ne, ostaje otvoreno za interpretaciju, ali jedno je sigurno: nisu ni prvi ni poslednji koji su naišli na mlak prijem modne i šire javnosti. Tom Ford i njegova YSL epizoda su samo primer za to.

Šta se odigralo među njima?

TOM FORD I (IZNEVERENA) VISOKA OČEKIVANJA

Kada je 1999. Tom Ford imenovan za kreativnog direktora kuće Yves Saint Laurent, očekivanja su bila velika. Nakon njegovih uspeha sa brendom Gucci, Ford je viđen kao revolucionar sposoban da transformiše opadajući brend u globalnu ikonu. Međutim, njegov mandat u istorijskoj francuskoj kući postao je jedno od najkontroverznijih poglavlja njegove karijere, obeleženo kreativnim tenzijama, filozofskim razlikama i izazovom balansiranja između inovacija i poštovanja nasleđa.

Yves Saint Laurent, osnivač kuće i legendarna ličnost u modnoj industriji, stvorio je estetski univerzum ukorenjen u eleganciji i poeziji. Fordov dolazak, sa njegovim direktnim i agresivnim pristupom, predstavljao je oštar kontrast. Sam Saint Laurent nije krio svoje razočaranje, opisujući Fordov rad kao štetu njegovom nasleđu u intervjuu za WWD: „Konačno, Ford odlazi. Patio sam zbog onoga što je uradio sa mojim imenom. Srećom, šteta nije nepovratna“.

Na čelu Guccija, Ford je transformisao brend u komercijalni trijumf, spajajući zavodljivost i modernost. Do 2004. Gucci je ostvario prihod od 3,2 milijarde evra, učvrstivši svoj status lidera u industriji. Ford i Domenico De Sole, tadašnji izvršni direktor Gucci grupe, imali su za cilj da repliciraju isti ekonomski i kreativni model u francuskom brendu.

Godine 1999. Gucci Group je kupio Yves Saint Laurent za milijardu dolara, preuzimajući kontrolu nad kolekcijama pret-a-porter, dok su osnivač i Pierre Bergé zadržali upravljanje visokom modom i parfemskim linijama.

Najveći izazov za Forda bila je reinterpretacija Saint Laurent estetike bez izneveravanja njene suštine. Njegova prva kolekcija, predstavljena 2000. u Muzeju Rodin u Parizu, bila je dugo očekivana: debi godine. Saint Laurent je, otputujući za Marakeš, bio odsutan, dok se Bergé uzdržao od davanja izjava.

Kritičarka Cathy Horyn je napisala u Njujork tajmsu: „Kolekcija je bila dobra, ali ne i izuzetna; ono što je najvažnije je da je Ford uspeo da pronađe način, kroz gusti rečnik Saint Laurenta, da izrazi svoj glas“.

Na pisti, Ford je izbegavao otvorene reference poput ikoničnih bluza sa mašnom, umesto toga reinterpretirao klasične elemente sa modernim obrtom. Jakne su imale široke rukave i nabrani struk, evocirajući kolekcije iz 1980-ih, sa savremenijom energijom. Crno-belo je dominiralo, sa malo boja, stvarajući neutralno platno za nove proporcije.

Kontroverzan trenutak Fordove ere u Yves Saint Laurentu bila je reklamna kampanja za muški parfem M7, objavljena 2002. Predstavljala je modela Samuela de Cubbera potpuno golog, oponašajući sliku samog Yvesa Saint Laurenta iz 1971. Ovaj gest je simbolizovao Fordovu nameru da modernizuje jezik brenda provokativnom estetikom, ali ukorenjenom u istorijskim arhivima.

Uprkos kritikama, Ford je ostavio trag kultnim proizvodima kao što je torba Mombasa, koja je kombinovala prefinjenost i senzualnost. To je pokazalo Fordovu sposobnost da kreira kultne aksesoare u kući poznatoj po svojoj odeći.

Iz ekonomske perspektive, međutim, Fordov angažman pokazao se izazovnijim nego što se očekivalo. Za razliku od kuće Gucci, koju je Ford revitalizovao hrabrim pristupom, Saint Laurent je zahtevao drugačiju osetljivost, vezanu za poštovanje duboko ukorenjene tradicije. Ekonomski rezultati su razočarali: 2002. godine Saint Laurent je prijavio prihod od 671 milion. U pariskom pejzažu kojim dominiraju John Galliano, Hedi Slimane i Alexander McQueen, činilo se da Fordovim kolekcijama nedostaje iskra potrebna da se istakne.

Mandat Toma Forda u kući Yves Saint Laurent, koji je okončan 2004. godine, ostaje paradoks: s jedne strane, postojala je ambicija za inovacijom brenda; s druge, nesposobnost da pomiri svoju viziju sa dušom kuće. Ford je stvorio kultne proizvode, ali nije ponovio ekonomski i kreativni uspeh kao u Gucciju.

Saint Laurent, sa svojim delikatnim i poetskim univerzumom, nije bio u skladu sa Fordovim pragmatizmom. Ovo poglavlje nas podseća da je inoviranje nasleđa složena umetnost: teksaški dizajner ostaje neosporno revolucionarni kreativac, ali će za Yves Saint Laurent uvek biti novorođenče u svetu mode.

Fotografije: Instagram