Melanholija u malom: Aleksandra Jovičić Đinović
Tri umetnika dele svoja razmišljanja o doživljaju melanholije u maloj sredini.
Mesta u kojima odrastamo i živimo postaju poput kalupa od plastelina. Kasnije se izobličavaju, ali ostaju tu, kao mekana ovojnica naših ličnosti i pogleda na svet. U malim naseljima, gde je sve poznato i retko kada se šta menja, melanholija se oseća drugačije nego u velikim gradovima, a ima i drugačija značenja.
Na mestima u Srbiji gde se priroda još uvek opire čoveku, gde beton još uvek nije preovladao, često zatičemo pejzaže zemlje koja nikad nije uhvatila korak sa budućnošću: kuće bez fasada i napuštene fabrike, u sudaru sa plastičnim sjajem novogradnje. U tome ima melanholije, između ostalog.
Potaknuta sopstvenim sećanjima na prve susrete s opojnom teskobom, želela sam da istražim kako umetnici koji žive u manjim sredinama doživljavaju melanholiju.
U kojoj meri je okolina uticala na njihovo poimanje ovog osećanja i na koji način se ono odrazilo na njihovo stvaralaštvo. Šta nam ta spona melanholije, umetnika i mesta življenja, ako je ima, može otkriti o neuhvatljvoj prirodi ovog stanja. Doživljavaju li oni nešto što nikada ne bi osetili da su rođeni u velikom gradu.
Poezija Aleksandre Jovičić Đinović nesumnjivo je određena mestima: slike koje gradi rečima vode nas u njen intimni svet, u Lešak, u Prištinu, u Orahovac, kroz Ibarsku magistralu, ali i kroz promašaje, nedostajanja, ruminacije.
Sve to susrećemo u njenim zbirkama pesama ‒ „Lutanja”, „Naše male smrti”, „Tridesete nisu ono što smo zamišljali” i najnovijoj „Dok ne postanem kost”. Hrabrost da stvara poeziju koja se ne plaši da zađe u tamu i osvetli je iznutra Aleksandru čini snažnim ženskim glasom u domaćoj književnosti.
Šta nam je otkrila o melanholiji u Lešku?
Ovde vreme stoji / i mi smo večito mladi / večito nesrećni / u ogledalima
Počnimo od tvog ličnog doživljaja melanholije ‒ kako bi opisala to osećanje i kako bi uopšte definisala melanholiju?
Melanholiju doživljavam kao duboku parališuću tugu. Tugu kojoj ponekad ne znam ili samo naslućujem poreklo, koja me natkriljuje i u onim trenucima kada nemam realne razloge da budem tužna.
Kako je izgledao tvoj prvi susret s melanholijom u umetnosti ‒ i kako te je promenio?
Dugo sam razmišljala o ovom pitanju i došla do zaključka da je moj prvi susret s melanholijom zapravo bio kroz dečji roman ,,Hajdi” Johanne Spyri. To možda zvuči iznenađujuće, ali ova naizgled nevina i naivna knjiga, i dan-danas omiljena deci širom sveta, sadrži duboko melanholične delove. Odlomci koji govore o Hajdinom boravku u Frankfurtu, daleko od svega što joj je blisko i što voli, trenutak kada počne da mesečari, kada pati za dekom i planinom kopneći u gradskoj raskoši, oduvek su u meni izazivali osećanje neopisive tuge.
Hipokrat je smatrao da melanholiju izaziva supstanca „crna žuč” (mélaina cholé), i to uverenje je dugo opstalo tokom istorije. Kada bi morala da melanholiju zamisliš u fizičkom obliku (možda nečega iz tvog rodnog mesta), kako bi izgledala?
Kada bih morala da zamislim melanholiju u fizičkom obliku, izgledala bi kao reka Ibar. Sve je prolazno, sve teče.
Kada je mesto u kom živiš najviše melanholično, odnosno kada se najintenzivnije oseća melanholija u njemu?
Najintenzivnije osećam melanholiju u kasnu jesen. U proleće priroda nabuja, Lešak je mala varoš ispod Kopaonika, okružena zelenilom, i sija s proleća i leti. Zimi je često pod snegom, a sneg svojom belinom i čistoćom prekrije svu prljavštinu svakodnevice. Jesen je surova, nema zelenila, nema snega, nema ulepšavanja, samo ogoljenost i sivilo.
A na koji način je melanholija mesta u kom si odrastala oblikovala tvoje stvaralaštvo ‒ u kojim trenucima to prepoznaješ?
Mesto u kome sam odrastala nije mesto u kome danas živim, odrasla sam u Orahovcu, gradiću u Metohiji. Orahovac kakvog se sećam bio je grad vinograda, pesme i neke duboke tuge, derta koji je Bora Stanković tako vešto opisao u svojim delima.
U jednoj svojoj pesmi napisala sam da je to mesto u kome se ili propijete, ili počnete da pišete, ja sam odabrala ovo drugo.
Kada stvaraš, da li to činiš da bi se borila s melanholičnim raspoloženjem, poput otpora tom osećanju, ili pak dublje zalaziš u njega, dublje ga istražuješ?
Melanholiju bih najpre odredila kao podsticaj u stvaralaštvu, kao neki pokretački princip, kada ta duboka tuga pokulja na površinu, najbolje se izrazi kroz stihove, a najlakše je se na taj način i oslobodim.
Stvaranje nesumnjivo zahteva da budeš ranjiva i porozna (Béla Hamvas čak piše da je bavljenje melanholijom katabasis ‒ silazak u podzemni svet). Gde bi ulaz u podzemni svet bio u tvom mestu (ili umetnosti)?
Ljudi u malim mestima znaju sve jedni o drugima, ali to ,,sve” uglavnom podrazumeva one površne, svakodnevne podatke i informacije. Kroz pisanje vi tom ,,sveznanju” dodajete novu kategoriju, potpuno ogoljujete svoju dušu, da li je to baš silazak u podzemni svet, pad ili propast, ne znam, ali znam da je potrebno puno hrabrosti za tako nešto.
Melanholija se nekada posmatra kao nedostatak nečega što bi trebalo da bude tu, a nije. Iz te perspektive, šta je ono što „nedostaje” u Lešku?
Lešku trenutno najviše nedostaje sloboda, budući da su političke okolnosti takve da smo u mnogim stvarima prilično ograničeni, da ne kažem ugnjeteni. Kad nema slobode, nema ničega.
Prema filozofu Romanu Guardiniju, melanholija je čežnja za beskonačnim, za ljubavlju i lepotom, koju prati svest da je sve to prolazno i nedostižno („lepota ima smrt za susetku”). Kako se ti nosiš sa tim „sukobom”?
Najviše kroz pisanje. Najefikasniji način da se izborimo sa osećajem prolaznosti jeste da ostavimo nešto neprolazno iza sebe.
Postoje li momenti kada ti melanholija u rodnom mestu prija ‒ i kako oni izgledaju?
U malim mestima postoje trenuci potpune tišine i usporenosti koji su nezamislivi u velikim gradovima. Budući da život malo sporije teče, ostavljena vam je mogućnost da se povučete i, kada vam to prija, tugujete na miru, da pustite da vas ta duboka unutarnja tuga u potpunosti preplavi i zanese, a iz toga se rađa poezija.
Koja tvoja pesma je najviše obojena melanholijom?
Možda pesma ,,Zabranjeni grad” iz druge zbirke ,,Naše male smrti”, o izgubljenoj bezbrižnosti, o naglom iskoraku iz sveta detinjeg, a završava se stihovima:
Padale su kasetne bombe,
migovi su leteli nisko,
a mi smo se skrivali u podrumu
i čekali da se zlo umori.
Zapravo se umorilo detinjstvo
I poput zlatne prašine
otresli smo ga sa dlanova.
Fotografije: Privatna arhiva