Melanholija u malom: Nikola Ležaić

Mesta u kojima odrastamo i živimo postaju poput kalupa od plastelina. Kasnije se izobličavaju, ali ostaju tu, kao mekana ovojnica naših ličnosti i pogleda na svet. U malim naseljima, gde je sve poznato i retko kada se šta menja, melanholija se oseća drugačije nego u velikim gradovima, a ima i drugačija značenja.

Na mestima u Srbiji gde se priroda još uvek opire čoveku, gde beton još uvek nije preovladao, često zatičemo pejzaže zemlje koja nikad nije uhvatila korak sa budućnošću: kuće bez fasada i napuštene fabrike, u sudaru sa plastičnim sjajem novogradnje. U tome ima melanholije, između ostalog. 

Potaknuta sopstvenim sećanjima na prve susrete s opojnom teskobom, želela sam da istražim kako umetnici koji žive u manjim sredinama doživljavaju melanholiju.

U kojoj meri je okolina uticala na njihovo poimanje ovog osećanja i na koji način se ono odrazilo na njihovo stvaralaštvo. Šta nam ta spona melanholije, umetnika i mesta življenja, ako je ima, može otkriti o neuhvatljvoj prirodi ovog stanja. Doživljavaju li oni nešto što nikada ne bi osetili da su rođeni u velikom gradu. 

Rediteljski debi Nikole Ležaića „Tilva Roš” jedan je od najboljih srpskih filmova u 21. veku, bez preterivanja. Poetičan, intiman, a veliki, film je veran portret devastiranog grada, beznađa, prijateljstva, odrastanja. Osvojio je više od 20 nagrada na festivalima, među kojima je i Srce Sarajeva.

Uskoro ćemo gledati i drugi Nikolin film „Kako je ovde tako zeleno?”, koji je premijerno prikazan u julu na 59. Festivalu u Karlovim Varima. 

Šta nam je Nikola Ležaić otkrio o doživljaju melanholije tokom odrastanja u Boru?

Bor voli jesenju maglu

Počnimo od tvog doživljaja melanholije ‒ kako bi opisao to osećanje i kako bi uopšte definisao melanholiju?

Čudno je komplikovana. Nikada je nisam video kao sinonim za tugu, niti kao klinički pojam, već kao neku vrstu prijatne praznine. Ne vezujem je za ljude, već za mesta, trenutke ili predmete koji u sebi čuvaju odjek neke emocije. Ta odsutna emocija kao da „zvoni” i pecka na dobar način. Podseća me na prolaznost i zato što je introspektivna često postaje pokretač ideja. Da probam da sažmem u par reči ‒ doživljavam je kao sećanje na osećanje. 

Koji je bio tvoj prvi susret s melanholijom u umetnosti i kako te je promenio?

Ne sećam se, zapravo imam osećaj da sam oduvek osećao melanholiju u umetnosti. Umetnost samu po sebi doživljavam kao fizičku manifestaciju melanholije. Potreba da se ovekoveči neka emocija i kada je prošla, ili čak i kada je samo izmaštana.

Taj susret sa belim papirom, platnom ili instrumentom i rekonstrukcija neke izgubljene emocije za mene jeste melanholija.

Hipokrat je smatrao da melanholiju izaziva supstanca „crna žuč” (mélaina cholé), i to uverenje je dugo opstalo tokom istorije. Kada bi morao da melanholiju zamisliš u fizičkom obliku (možda nečega iz rodnog mesta), kako bi izgledala? 

Sećam se ’99, kada sam dobio prvu ličnu kartu ‒ onu staru, kožnu knjižicu. Tada sam čitao Cortázarovu knjigu „Tamo neki Luka” i u njoj je umesto uvoda bila pesma Mauricea Fourréa o dečaku Leopoldu koji skuplja mrtve insekte i kači papiriće po bašti. Tu stranicu sam fotokopirao u format lične karte i nosio je uz svoju fotografiju. Kad god bih otvorio dokument, pored mog lika stajala je ta pesma i budio se neki melanholičan osećaj. Danas imam plastičnu karticu sa čipom ‒ i ona mi ne izaziva ništa.

Kada je Bor najviše melanholičan, odnosno kada najintenzivnije osećaš melanholiju u njemu ‒ i zašto baš tada?

 Bor voli jesenju maglu. Nekada se mešala s dimom iz topionice i sivom bljuzgavicom, pa je šetnja kroz taj oblak koji vam skuplja pluća bila tipično melanholično iskustvo. Drugo je letnje: uveče sedimo na Strelištu, proplanku iznad grada, gledamo kako se površinski kop zacrveni od istopljene šljake, a u 23 h huk sirene označi smenu rudara. 

A na koji način je melanholija mesta u kom si odrastao oblikovala tvoje stvaralaštvo i u kojim trenucima to prepoznaješ? 

Kada sam odrastao, Bor je već imao patinu nekadašnjih uspeha. Delovao je kao svet u nestajanju, pun napuštenih industrijskih mamuta. Naučio sam da vidim lepotu u tim ogromnim, zarđalim halama i istrošenim gumama dampera, jer su u sebi nosili istoriju. Veliki gradovi se usled velike fluktuacije ljudi i novca stalno ponovo rađaju.

Mali gradovi nose tu konstantnu suočenost sa očiglednom prolaznošću, koja mi je verovatno i usadila zagledanost u prošlost. Pomešaj to sa maglom i eto melanholije. 

Kada stvaraš, da li to činiš da bi se borio s melanholičnim raspoloženjem, poput otpora tom osećanju, ili pak dublje zalaziš u njega, dublje ga istražuješ? 

Sasvim sigurno ‒ uživam da je istražujem.

Stvaranje nesumnjivo zahteva da budemo ranjivi i porozni (Bela Hamvas čak piše da je bavljenje melanholijom katabasis ‒ silazak u podzemni svet). Gde bi ulaz u podzemni svet bio u tvom rodnom mestu ili u tvojoj umetnosti?

Katabasis je uvek u nama. Mesta i predmeti sami po sebi ne znače ništa, postaju melanholični tek u kontaktu s nama. Zato se bavljenje melanholijom uvek svodi na bavljenje sobom. Ona nije praktična, ne donosi progres, već usporava. Upravo zbog toga često je izvor stvaralačke inspiracije.

Melanholija se nekada posmatra kao nedostatak nečega što bi trebalo da bude tu, a nije. Iz te perspektive, šta je ono što „nedostaje” u Boru? 

Nedostaje stari dimnjak koji nas je trovao, muzička radnja s kasetama i CD-ovima Zi-Zi, video-klub Bakar i njegovi hiljadu puta presnimljeni VHS-ovi, kafić Galerija ispred kojeg su u hodniku tržnog centra održavani rok koncerti lokalnih bendova, prodavnica Sport u kojoj sam kupio prvi ranac koji sam nosio do kraja srednje, fudbalski teren „plavo-beli” ispred moje zgrade gde je sada Lidl. Nedostaje i ruda iz kopa koja danas odlazi brodovima u daleke zemlje. Ali to nedostajanje ponekad više budi ružna osećanja nego melanholična.

Prema filozofu Romanu Guardiniju, melanholija je čežnja za beskonačnim, za ljubavlju i lepotom, koju prati svest da je sve to prolazno i nedostižno („lepota ima smrt za susetku”). Kako se ti nosiš sa tim „sukobom”?

Mislim da svi prolazimo kroz faze ‒ nekad izbegavamo taj sukob, nekad ga osećamo do bola. Ponekad izgleda kao da pronađemo cheat code i na trenutak se održavamo na talasu dok nas ne poklopi. Mislim da sam trenutno u fazi kada ponovo gledam ka horizontu i razmišljam da ga još jednom zajašem.

Postoje li momenti kada ti melanholija u rodnom mestu prija i kako oni izgledaju?

Najčešće u trenucima samoće, kojih sada, otkako imam svoju porodicu, gotovo i da nema. Zato su ti momenti uglavnom vezani za sećanja. Ponekad se uhvatim i da sam melanholičan što nemam vremena za melanholiju u Boru, ha-ha. 

Koji tvoj film je najviše obojen melanholijom i zašto?

Pa, s obzirom na to da imam samo dva filma, nemam mnogo izbora, ali verovatno ovaj poslednji „Kako je ovde tako zeleno?” jer se delimično i direktno bavi temom melanholije, odnosom prema prošlosti, sećanjima, stvarima i prostorima. Biće uskoro u bioskopima, videćete i sami.

Fotografije: Privatna arhiva