Svaki čitač iz GSP-a je priča za sebe
Razgovor sa Oliverom Mitić, spisateljicom, novinarkom, lingvistom i autorkom Instagram stranice „Tekst i grad”.
Oliveru Mitić radoznalost vodi u svemu što radi ‒ bilo da piše prozu, književne ili filmske recenzije, ili samo beleži naslove koje Beograđani čitaju u prevozu.
Ona je autorka zbirki priča „Samodisciplina” i „Kitovi koji imaju drugačije frekvencije”, kao i popularne Instagram stranice „Tekst i grad”, koja je postala mala zajednica povezana kvalitetnom pop kulturom.
Zato nas je razgovor odveo u različitim pravcima, a saznali smo mnogo: koja su njena razmišljanja o čitanju i savremenoj književnoj sceni, kuda je usmerava pisanje i koje naslove nam predlaže ‒ od srca.
BURO. „Šta čita Beograd” je serijal koji nam je privukao pažnju na društvenim mrežama. Kako si ga pokrenula i šta si uvidela o čitalačkim navikama sugrađana snimajući ga? Jesi li radom na ovom serijalu možda „razbila” neke predrasude?
Olivera: Najveći zaključak koji mogu da izvučem iz serijala „Šta čita Beograd”, koji me ujedno i mnogo raduje, jeste da Beograd zaista čita i da su ukusi Beograđana šarenoliki. Ovaj serijal je nastao iz puke radoznalosti. Ako ste kao ja (a verujem da mnogi jesu), kada vidite nekoga u prevozu udubljenog u knjigu, u vama se odmah javi želja da saznate šta je to što taj neko drži u rukama.
I apsolutno nikada ne možete da pretpostavite o čemu se radi, jer u toj mešavini ukusa ima i klasika i fantastike, savremene proze, ljubavnih romana, popularne psihologije, pa sve do izdanja za koja ponekad i ja prvi put čujem tek kada izguglam naslov ili autora. Jedini „sociološki” zaključak koji mogu da izvedem je da se čini da su procentualno ipak žene te koje čitaju više, ali je eklektika izbora i dalje apsolutno nepredvidiva i svaki čitač GSP-a je priča za sebe. Čini mi se da javnim prevozom ne vladaju trendovi, nego ipak neki oformljeni književni ukusi, što je čisto osveženje.
BURO. Stvorila si malu virtuelnu zajednicu oko Instagram stranice „Tekst i grad”. Kako gledaš na taj mali kutak društvenih mreža i šta si naučila gradeći ga?
Olivera: Stranica „Tekst i grad” je počela kao želja za pisanjem recenzija i preporuka, ali je brzo prerasla u nešto veće od toga, čemu uopšte nisam mogla da se nadam. Pre svega, za mene je ovo jedan (redak) ćošak interneta čiste pozitive u kom maltene svakodnevno postoji prostor za kritičko razmišljanje o medijima i kulturi.
Mislim da je glavni razlog tome činjenica da su se na profilu skupili ljudi koji ne samo da imaju slična interesovanja već su i inteligentni, prijatni i neizmerno duhoviti. Slobodno mogu da kažem da mi već nekoliko godina zaredom smanjuju cinizam, koji u današnje vreme teško da čovek ne oseća prema društvu u globalu.
BURO. BookTok i kreatori stranica poput tvoje pomalo i menjaju način na koji čitamo i razmišljamo o knjigama. Primećuješ li to i koja su tvoja zapažanja?
Olivera: To mi je do dan-danas jedan od najzanimljivijih fenomena ovih onlajn čitalačkih zajednica. Kao nekome ko istovremeno radi i u izdavaštvu, fascinantno mi je koliko kreatori sadržaja doprinose našoj književnoj sceni. Nekad je dovoljno da jedna osoba otkrije neki naslov i da on dobije potpuno novi život, iako je, recimo, do tada bio gotovo nezapažen. To je idealan scenario i najlepši ishod kom možemo da se nadamo. Kao i u svim industrijama, nekako je logično da i u ovoj „influenseri” mogu da utiču na formiranje trendova.
Međutim, čini mi se da ovde ljudi češće biraju knjige na osnovu emocije i identifikacije nego na osnovu kanona ili autoriteta kritike (što nije ni dobro ni loše, ali kao rezultat ima jedno drugačije poimanje književnosti). S druge strane, kada je neko delo izrazito popularno ili se izdavači spoje sa kreatorima, lako može da se stekne utisak da svi čitamo iste stvari u istom trenutku. Glavna stvar koju mogu da zaključim jeste da je uvek odgovornost na nama samima da odaberemo koga ćemo da pratimo i da čitamo, zbog čega, i koje su to vrednosti koje su nama bitne.
Ali ako jedan krug ljudi koji inače nije zainteresovan za književnost odjednom otkrije koliko toga ova grana umetnosti nudi – ja sam zadovoljna, bez obzira na to da li čita nešto što bi „tamo neki kanon” smatrao vrednim.
BURO. Tvoja poslednja knjiga „Kitovi koji imaju drugačije frekvencije” objavljena je pre dve godine. Sada, kada su se slegli utisci, kako gledaš na tu zbirku?
Olivera: Ako me je „Samodisciplina”, moja prva zbirka, naučila slobodi i poletnosti, i ako mi je dala želju da se bavim pisanjem, onda su me „Kitovi” naučili samokritičnosti i potrebi da se tekstom bavim na dublji način nego do tada. Verovatno kao i svi ljudi koji su ikada nešto napisali, kada se osvrnem na delo koje sam objavila, svašta bih u njemu htela da menjam. „Kitovi” su meni bili značajna tačka u životu i imam mnogo nostalgije kada gledam na tu zbirku priča, ali rekla bih da sada kao autorka imam želju da istražujem neke nove daljine.
Kada razmišljam o ovoj zbirci, ona je za mene istovremeno i odraz u ogledalu osobe koja sam bila u trenutku kada sam je pisala, ali i oda ranim dvadesetim i osećaju beznađa i izgubljenosti koje to doba sa sobom nosi. Mislim da je za mene kao ličnost važno što sam je napisala baš tada i što je ona izgledala onako kako jeste. I drago mi je što će ipak ostati netaknuta, što se za razliku od mene neće menjati iz dana u dan.
BURO. Moglo bi se reći da „Kitovi” spadaju u „milenijalski realizam”. Misliš li da je to dominantan književni glas tvoje generacije i kako bi ga opisala?
Olivera: Mislim da „milenijalski realizam” zaista postaje jedan od prepoznatljivih glasova moje generacije, ali ne nužno i najdominantniji. To je glas koji polazi od svakodnevice, nesigurnih poslova, emotivne iscrpljenosti, odnosa koji su krhki i često neimenovani, i stalnog osećaja da se život odvija u nekoj vrsti privremenosti. Taj realizam je manje zainteresovan za velike zaplete, a više za unutrašnja stanja: anksioznost, prazninu, potrebu za bliskošću i istovremeni strah od nje.
U tom smislu, on dobro hvata iskustvo generacije koja je odrasla uz obećanje stabilnosti, a ušla u odrasli život u uslovima stalne nesigurnosti ‒ i ekonomske, i emotivne, i identitetske. Na kraju krajeva, ono što mi je najdraže u tome što se ovaj žanr sve češće javlja jeste da se kao autori sa ovih prostora konačno odvajamo od ratne i posleratne književnosti koja je doskora bila gotovo pa jedina oblast koja je zanimala naše pisce.
BURO. Dosta se polemiše o književnim nagradama u Srbiji. Ti si dobitnica nagrade „Đura Đukanov” za knjigu kratkih priča „Samodisciplina”. Na koji način ti je ta nagrada pomogla ili odmogla ‒ ili te je možda usmerila?
Olivera: Mislim da mi je ta nagrada dala vetar u leđa i potvrdu da to čime sam se bavila zapravo ima smisla. Međutim, iako je bila podsticaj, mislim da nije nužno bila i usmerenje. Nisam imala potrebu da menjam poetiku ili teme, već sam se osećala kao da tačno znam šta želim da kažem i u kojoj formi. Više sam je doživela kao ohrabrenje da nastavim u istom pravcu, ali sa većom odgovornošću prema tekstu. Tako su i nastali „Kitovi”.
BURO. Statistika pokazuje da žene više čitaju, a ipak sa popularnim i kritički hvaljenim naslovima u Srbiji dominiraju muški autori, barem se tako čini. Postoji li i dalje rodno zasnovani jaz u izdavaštvu ili čak među čitaocima?
Olivera: Mislim da rodni jaz i dalje postoji, ali je danas suptilniji nego ranije. Žene zaista više čitaju i čine veliki deo književne publike, ali kada se pogleda ko se češće pojavljuje u užem izboru za nagrade, ko se češće percipira kao „ozbiljan” autor i čije se knjige lakše kanonizuju, i dalje se primećuje uporna dominacija muškaraca. Pogledajmo samo ovogodišnjeg NIN-a. To ne mora nužno biti rezultat otvorene diskriminacije, već čitavog spleta navika, ukusa i kulturnih obrazaca, počev od toga koje teme se smatraju „važnim” do toga kako se žensko pisanje često svodi na intimno, privatno ili „manje univerzalno”.
A ipak, među čitateljkama se često vidi veća otvorenost prema savremenoj književnosti i autorkama, dok se kod kritike i institucija sporije menjaju kriterijumi. Rekla bih da se situacija polako popravlja i da ima sve više vidljivih i priznatih autorki, ali da jaz još nije nestao. On se danas više ogleda u percepciji i simboličkom prestižu nego u samom broju objavljenih knjiga.
BURO. Kao osoba koja je „čitalački svaštojed”, kako si sebe jednom opisala, koje bi savete za povratak čitanju dala nekome ko odavno nije uživao u toj aktivnosti? I s kojim knjigama bi mogla iznova da započne ljubav?
Olivera: Najveći knjiški moljci su oni koji znaju šta vole da čitaju, tako da mislim da i ovde važi ona floskula da čovek prvo treba da upozna sebe. Ja duboko verujem da postoji knjiga za svakoga i da je samo potreban trud da se taj naslov i pronađe. A to pronalaženje nije ništa drugačije od traganja za dobrim filmom ili serijom. Za one koji odavno nisu čitali i tome hoće da se vrate najbolji savet koji imam jeste da se zapitaju koje teme im se dopadaju. Kakvi su to ljudi, junaci koji ih uzbuđuju, šta ih zaintrigira i budi im radoznalost? Kad to rešimo, garantujem da će se brzo iskopati desetak naslova koji odgovaraju baš tom ukusu. Radi praktičnog odgovora, mislim da je najbolje za početak krenuti od nečeg manje obimnog. Čitanje je mišić i što ga više vežbamo, brže ćemo ući u štos, ali ako smo van forme, uvek je bolje ne zadavati prevelike izazove. Okej je i Dostojevski ili neko kapitalno delo, ali pre ćemo se izboriti sa „Belim noćima” nego sa „Braćom Karamazovima”. Od naslova za koje verujem da se ne daju ispustiti iz ruku i dobri su za uvežbavanje ne mogu a da ne preporučim Kler Kigan (za one koji vole duboke emocije), roman „Razmišljam da okončam ovo” (za one koji žele da što pre okrenu stranicu da bi saznali šta će se desiti) ili roman „Ja, koja nikad nisam poznala čoveka” (za one koji žele oba).
BURO. Na stranici „Tekst i grad” uvek pronađemo maštovite preporuke knjiga zasnovane na onome što čitamo ili gledamo ‒ pa bismo te zamolili da preporučiš knjigu za svako godišnje doba (uz malo obrazloženje).
Olivera: Obožavam ovo pitanje! Idemo redom:
Zima – koja dugo traje i treba je prebroditi, pa nema ničeg lepšeg nego da se ušuškamo uz obimnu knjigu koja sve vreme drži pažnju: „Mačje oko” Margaret Atvud. Ne samo da su neke ključne scene smeštene usred zime nego je ovaj roman „Moja genijalna prijateljica” pre „Moje genijalne prijateljice”, a iz pera najbolje književnice sadašnjice.
Proleće – nešto novo i sveže, knjiga koja se ne ispušta iz ruke i budi nam nove ideje: „Mučenik!” autora Kavea Akbara. Ne samo da mi je ovo bila najbolja knjiga koju sam pročitala prošle godine i ne samo da me je oborila s nogu i promenila način na koji razmišljam nego neskromno mogu da kažem da sam dobila priliku da je prevedem na srpski i da nije postojao bolji zadatak koji sam mogla da dobijem. „Mučenik!” je budući klasik.
Leto – treba nam nešto što je pitko, uzbudljivo, pomalo skandalozno, što se čita u dahu i dođe nam kao žednom voda. Knjiga koja spaja sve ove stvari, a koju često zanemarujemo usled autorkinih poznatijih dela jesu upravo „Razgovori s prijateljima” Sali Runi.
Jesen – godišnje doba koje je pomalo mračno, pomalo tmurno, stvoreno za nastrano, ezoterično i idealno za otkrivanje misterija, preispitivanje i introspekciju: „Istočno od raja” Džona Stajnbeka ili „Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova. Vanvremenski klasici sa debelim razlogom.
BURO. Gde želiš da te knjige odvedu u 2026. godini, a gde pisanje ‒ odnosno imaš li neku temu s kojom želiš da se uhvatiš u koštac?
Olivera: Što se knjiga tiče, to se nikad ne zna, ali nadam se da će se godina završiti sa nekim novim favoritima, jer ih u poslednje vreme, nažalost, nije bilo mnogo. Najviše se radujem romanu „Ubod pčele” Pola Marija, za koji sam čula sjajne stvari i koji mi miriše na roman pisan za mene! Kada je reč o mom pisanju, već uveliko radim na prvom romanu, koji je, takoreći, gotov, samo još uvek nije ispoliran. Trenutno je na redu treća ruka i dosta sitnih prepravki kojima se uprkos svemu nazire kraj, što, nadam se, znači da ćemo ga do kraja 2026. možda već imati na policama.
BURO. Često čujemo bojazan da će knjige postati prevaziđene i da više nikoga neće zanimati. Deliš li taj pesimizam i kako vidiš budućnost čitanja u svetu u kom će verovatno dominirati veštačka inteligencija?
Olivera: Ne delim taj pesimizam, bar ne u tom radikalnom obliku. U našoj je prirodi da uvek iznova tražimo priče i da smo željni dobre književnosti. Jeste da se pojavom veštačke inteligencije javlja i potencijalni problem autorstva, ali mislim da kao civilizacija ipak nećemo i ne možemo da se udaljimo od iskonske potrebe za pripovedanjem i pogledima na svet koji su suštinski originalni, suštinski ljudski i vredni deljenja. Čak i ako na tom putu naiđemo na neke poteškoće, verujem da knjige neće otići nigde. One su nam potrebne, a i mi smo njima.