Ranjivost buđenja

Ima nečega u umoru istovetnog sa potrebom da se voli i pripada. Kada nam je svest umorna, i najlepša misao pretvara se u agoniju i ono što nam inače liči na rajsko stanje počinje da nas uznemirava. Buđenje svesti zvuči ekstatično, iako je prvo buđenje svima nama bilo nepodnošljivo. Izlazak iz okeanskog stanja majčine utrobe praćen je užasom odvajanja, a svako naredno uspavljivanje novorođenčeta herojski je podvig kako za majku tako i za dete.

Naša odvojenost od primarnog stanja savršenog jedinstva razlog je zbog kog su psihoanalitičari poput Melanie Klein smatrali da je trauma rođenja najvažniji izvor naše (nikada odrasle) anksioznosti. Kroz odrastanje, prelazni objekti poput ćebenceta naši su sapatnici i prenosioci mašte u neki drugi svet u kome moramo prihvatiti da se uspavljujemo sami. Čak i ako se zaputimo na Tibet da kroz meditaciju doživimo samsaru, oslobađanje od sopstvenih strahova uvek je praćeno i željom za oslobađanjem od nepodnošljive zavisnosti od drugih. Svako hodočašće, molitva ili meditacija počeli su zbog neizrecive tuge što neko ne može zauvek da nas drži za ruku. Samospoznaja, toliko samotnjački pojam, uvek je rezultat nužde da stvorimo potrebu za nečim što nije odnos. Jedini momenti kada zaista osećamo večnost jesu trenuci spajanja sa majkom. Naša svest rođena je u simbiozi, a proširujemo je nečim suprotnim: celoživotnim nizom odvajanja. Iako je život niz separacija, svest, naš alat za povezanost, pomaže nam da je osetimo i kada smo sami.

Ko se još naspavan setio nedostajanja?

Čak i kada nas nagoni samoubilaštvo jer u nama zveče neoživljeni odnosi, prvi jutarnji dašak svesti i tada je svež, a očaj nastupa zbog uvida da je to bio samo treptaj. Izgleda da želimo da nas nema jer nás nema u odnosu. Možda zvuči konfuzno, ali izgleda da je samospoznaja samo put od patnje ka jasnoći o tome ko smo kada smo sami. Kada je sve u životu bistro i naspavano, mi ne moramo da volimo kroz ljude, a čim se javi tenzija, nama je potreban drugi. Očajni su izgleda bliže svesti jer su ipak čuli sreću kako dolazi sa budnošću i brzo od nje pobegli u mrak. Nije sve tako depresivno, jer nas upravo najcrnji delovi iskustva vode ka onom prosvetljujućem.

PRE BUĐENJA

U iskustvenoj tvrdnji koja kruži internetom – da prosvetljenje boli i da ne treba da se čudimo neprijatnim emocijama tokom rasvetljavanja naših kriza i trauma – ima neke istine. Međutim, važno je fokusirati se na činjenicu da nas je nešto sprečavalo da progledamo upravo zato što je živelo u našem mraku. I pre nego što pređemo na buđenje, važno je da ostanemo na hadovskoj temi podzemlja i nesvesnih strahova koji nas u tome ometaju. Tu srećemo još jedan paradoks jer nam je za opuštanje neophodno da smemo da vidimo ono što nas čini napetim. Naši snovi nam donose razne simbole, koji nekada gotovo progoniteljski i kroz grozu pokušavaju da nas osveste. Buđenje jeste bolno, ali ne zbog samog buđenja, već onoga što mu prethodi, a to su naši nesvesni sadržaji. Jung je govorio da su materijali u snovima „teški” sve dok obrađujemo neki unutrašnji konflikt. Za vredne nema odmora jer je on zapažao da snovi zauvek ostaju začudni ali da se njihova bizarnost s vremenom pretvara u nešto nalik nadrealizmu, prostoru u kome je iracionalno ukrasilo okvire naše nove logike. Što smo dublje u sebi, to smo na neki način jednostavniji. Razumevajući sopstvene apstrakcije, halucinantne slike postaju deo našeg iskustva u kome prestajemo da tražimo demone ispod kreveta. Stapajući se korak po korak sa sve više fantazmatskih sadržaja, postajemo smeliji da zaspimo sami i isto se tako sami i probudimo.

Sam pojam prosvetljenja zvuči veoma slično, deo po deo nam donoseći sve više svetla u našu svest. Kao da nam iskustvo postaje sve jasnije i manje nam je potrebno da uvide i jasnoću dobijamo od drugih.

Još jedna stvar koja ne treba da nas začudi u duhovnom buđenju jeste kada osetimo manjak želje da iskustvo produbimo intelektom a sebe same validiramo novim životnim izazovima. Kada jasnije vidimo sebe, celovitost dolazi na mesto savršenstva. Perfektni postojimo samo ako naši rezultati imaju ocenjivače, dok smo celoviti onda kada smo sposobni da pratimo svoju istinu ali da je ne ocenjujemo. Sjajan primer za to je kliničko iskustvo jungijanskog psihoterapeuta Nathana Schwartz-Salanta, koji zapaža da su ljudi pre procesa buđenja i duhovne transformacije u prilično paradoksalnoj psihološkoj situaciji jer su ujedno jako usmereni na sebe a istovremeno se plaše svojih dubinskih sadržaja. Kada bi pokušao da zajedno sa klijentima analizira snove, Salant bi opazio da su ljudi uglavnom uplašeni od nesvesnih slika, kao da one nisu deo njih. Mnogi bi i postavljali pitanja o tome odakle snovi uopšte dolaze, iako bi se uglavnom primirili naučnom pretpostavkom da je u pitanju „hemija mozga tokom spavanja”.

Šta nam ovo govori? Sve što nije u našoj moći, čak i ako je deo nas samih, može delovati zastrašujuće. Ovaj autor napominje da se strah od sopstvenih sadržaja dešava jer nam u početku analize svima deluje da su snovi mnogo veći od nas, što poljuljkuje naš doživljaj grandioznog vladanja sobom. Ako pak prestanemo da otuđujemo jezik nesvesnog, život postaje sve jednostavniji, jer naša najdublja kriptičnost i nesvesni konflikti postaju razrešeni i prevedeni.

Svest ne mora da bude duboka i komplikovana da bi nas usrećila.

Makar bila u pitanju ona bazična jasnoća da, recimo, sedimo u parku i da smo zaista deo tog ambijenta, svest nas naprosto čini jednostavnijima. U tako univerzalno usrećujućoj i maloj stvari kao što je zagrljaj nalaze se mirijade faktora koje nas čine srećnima: vraćamo se u primordijalno stanje celovitosti, opuštamo se zbog bezbednog prisustva drugog; komandujemo sopstvenom telu da sme da pripada itd. Međutim, razgovori i zagrljaji nastali su kao pokušaj da lakše tolerišemo sopstvenu necelovitost.

Promislimo na trenutak pojam intimusa, bliskih prijatelja sa kojima ćaskamo o svim malim i nemalim stvarima koje su nas zadesile tokom dana. Kada smo privilegovani da imamo takve prijatelje, mi svakodnevno možemo ventilirati o temama koje su nam nepodnošljive a da se međusobno ne posvađamo. Intimus nam služi da se približimo sebi kroz teme koje su nam teške, da komuniciramo bes, mržnju i nezadovoljstvo a da za to budemo i voljeni.

Ne čudi da verovatno svi u iskustvu imamo želju da nas partner obuhvati i umiri kada smo loše, a da on to uporno ne može da postigne. Kao da nas zapravo ne umiruju sam zagrljaj i razumevanje drugog, već osvešćivanje da dok smo besni ne možemo ni da osetimo povezanost. Rečju, ne opušta nas opuštajuće prisustvo drugog, već pravo na to da smo ljuti što nismo celi čak i kada od odnosa dobijemo ono što želimo.

Svako hodočašće, molitva ili meditacija počeli su zbog neizrecive tuge što neko ne može zauvek da nas drži za ruku.

Da je samospoznaja samotnjačka svedoči i činjenica da je ona najintenzivija tokom kriznih perioda u životu, posebno između tridesetih i četrdesetih godina, kada osećamo potrebu za dubljim smislom i povezanošću sa sopstvenom suštinom. Ono što je Jung nazivao individuacijom komplementarno je buđenju, a najčeśće praćeno životnim događajem koji nam ne dozvoljava utehu u odnosima, već iziskuje da životnu silu potražimo u sebi. Ne čudi da su je mnogi drugi jungijanski analitičari poput Jamesa Hillmana i Marion Woodman definisali u terminima vatre ili, tačnije, plamena. Umesto da u nama napravi požar, naš unutrašnji plamen obično se aktivira posle stanja najveće bespomoćnosti u kojima odnosi nisu mogli da nam pomognu.

Ako ipak negiramo važnost odnosa i neminovnost međuljudske zavisnosti, izgradićemo lažnu fasadu samodovoljnosti.

Sve i da je Frojd u pravu kada kaže da je duhovno osećanje buđenja samo ostatak našeg primarnog narcizma, stanja u kome smo sa majkom bili jedno, činjenica je da mnogi ljudi osećaju ne-objektnu ljubav, koju ne usmeravamo samo na odnose. Tragove potrebe za takvom univerzalnom ljubavlju i duhovnim buđenjem vidimo i u orfičkim učenjima. Sam mit o Orfeju skopčan je sa svojevrsnim duhovnim zadatkom, nepopuštanjem pred svetovnim ljubavnim željama, u čemu ovaj junak nije istrajao i za šta je kazna bila smrt. Verovali u buđenje ili ne, sigurno je da su odnosi bolno ograničeni. Što više verujemo u njihovu beskonačnost, bićemo više bespomoćni… Ako ipak negiramo važnost odnosa i neminovnost međuljudske zavisnosti, izgradićemo lažnu fasadu samodovoljnosti. Ono što možemo da uradimo jeste da stavimo fokus na tihu poruku naše unutrašnje prirode i taj glas će s vremenom postati sve hrabriji da nam se obrati. Jezik duše je uvek pomalo kriptičan, a ako sebi dozvolimo da podnesemo njegovu nikada-do-kraja-dorečenost, dozvolili smo sebi i stanje najbliže beskonačnosti.

Fotografije: Pexels

Ilustracija: Pavle Trifunović