Sva umetnost je metafora, ako se tako želi, ali isto tako i svaki objekat. Da bi pobegli od metafore, umetnici često biraju druge puteve: čistu fizičku stimulaciju ili insistiranje na sistemu formalnih odnosa koji imaju značenje samo po sebi. Metafora, stimulacija, formalni odnosi – tri puta do značenja. No, da li je potrebno birati – pitao se George Sugarman (1912 – 1999), američki skulptor, pionir koncepta skulpture bez postolja, poznat po velikim, živopisno oslikanim metalnim instalacijama.
Opisivan kao kontroverzan i napredan, George Sugarman imao je svež, eksperimentalni pristup u stvaranju crteža, slika i skulptura, neprestano šireći svoj fokus i polje delovanja. Pripadao je talentovanoj generaciji umetnika koja nikad nije dobila svoje ime, ali koja je počela da popunjava prazninu nastalu padom apstraktnog ekspresionizma krajem 1950-ih. Neki od njegovih savremenika bili su Al Held, Ellsworth Kelly, Agnes Martin, Ronald Bladen i Shirley Jaffee, koji su, na različite načine i često uz podršku kasnog Matissea, razvijali intuitivan, blago biomorfni geometrijski stil, koji je izbegavao emocionalni gestikulizam apstraktnog ekspresionizma i idealističku geometriju Mondriana i neoplastičara. Mnoge od njihovih inovacija postavile su osnove za minimalizam.
George Sugarman rođen je 1912. godine u Bronksu. Njegov otac bio je trgovac orijentalnim tepisima, a majka amaterska pevačica. Veći deo detinjstva proveo je putujući s ocem kroz Istočne i Južne Sjedinjene Američke Države, a boje i uzorci persijskih i turskih tepiha ostavili neizbrisiv utisak na njega. Diplomirao je na City College-u 1934. godine, a od 1941. do 1945. proveo u mornarici. Njegovo pravo obrazovanje u umetnosti počinje nakon rata, kada je u Parizu studirao kod kubističkog vajara Ossipa Zadkinea (1951-52). Naredne tri godine radio je u Parizu i putovao Evropom. Posebno je bio inspirisan baroknom arhitekturom.
Izgled i temperament Georgea Sugarmana kao da su bili u skladu sa njegovom skulpturom – kratkog rasta sa prerano pobelelom kosom i opšteveselom pojavom, izgledao je kao miks Deda Mraza i jednog od njegovih vilenjaka. Ipak, bezazlena spoljašnjost skrivala snažan osećaj kompeticije i gotovo potpunu posvećenost radu, što je možda bilo i zbog toga što je počeo da stvara relativno kasno (sa 39 godina).
George Sugarman se 1955. vraća u Njujork i već sledeće godine izlaže na grupnim izložbama u galerijama Hansa i Brata. Nakon što je napravio skulpture od rezanog drveta koje su podsećale na dela Raoula Haguea, 1959. pravi prvu polihromnu skulpturu. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji Widdifield 1960.
Ranih šezdesetih, George Sugarman bio je deo eksplozije vajarstva u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Zajedno s Anthonyjem Carom, Donaldom Juddom i Markom di Suverom, među prvima je stvarao skulpture velikih razmera, koje su odbacile tradicionalni postament – kako bi direktno stajale na podu – u prostoru posmatrača. Takođe je prihvatao horizontalne kompozicije koje prijanjaju uz zemlju kao uzbudljiviji način istraživanja vajarskog prostora. Kako je jednom rekao: „Objekti i živa bića pužu i šire se po tlu. Morate se sagnuti da biste ih pravilno videli. Vaše telo ima drugačiji odnos prema njima.“
U početku je George Sugarman pravio bujne forme od obojenog drveta, a zatim od obojenog aluminijuma, i na prvi pogled sve one mogu delovati haotično. Međutim, kako posmatrač korača oko njih, ona postaju svojevrsna apstraktna priča boje i oblika. Improvizatorska složenost njegovih skulptura bila je neusklađena sa minimalističkim pokretom šezdesetih, ali je postala prihvaćena sedamdesetih godina, posebno od strane pattern & decoration umetnika.
Njegov uticaj može se pratiti kroz nekoliko generacija – od ekoloških instalacija Judy Pfaff do razigranih, velikih figurativnih skulptura Keitha Haringa, pa sve do vajara i umetnika iz devedesetih koji se opredeljuju za svetle boje, formalnu obilnost, nepredvidivu kompoziciju i humor, među kojima su Jessica Stockholder, Polly Apfelbaum, Peter Soriano i Daniel Wiener.
Od sedamdesetih godina na ovamo, George Sugarman se sve više okretao velikim spoljašnjim skulpturama počevši od one za Xerox Corporation u El Segundu, Kalifornija. Sledećih 20 godina uradio je više od 30 narudžbina u SAD i inostranstvu. Bio je zainteresovan za to da njegova dela budu korisna, uključujući klupe i nadstrešnice – 1975. jedno takvo delo, naručeno od strane Generalne uprave za usluge za Saveznu zgradu u Baltimoru, naišlo je na otpor nekoliko sudija koje su imale kancelarije u toj zgradi. Prvo su se usprotivili delu iz estetskih razloga, ali su kasnije rekli da bi moglo biti opasno za decu ili bi se moglo koristiti kao govornica za demonstrante.
George Sugarman imao je retrospektive u Kunstmuseumu u Bazelu, 1969, pa Joslyn muzeju u Omahi 1982. a skraćena verzija izložbe iz Omahe prikazana je 1986. u Njujorku, u Whitney muzeju (Whitney Museum of American Art). Imao je i izložbu na Hunter koledžu, 1998. godine, gde je predavao 1960. do 1970, a danas, sem napolju u pojedinim gradovima, njegova dela možete videti u kolekcijama Muzeja moderne umetnosti (MoMA), Whitney muzeju, Metropoliten muzeju u Njujorku, u Art Institute of Chicago, Walker Art Center u Mineapolisu i Kunstmuseum u Bazelu.
Tokom života, bio je posvećen pomaganju mladim umetnicima u usponu, posebno onima koji su voleli inovacije i da preuzimaju rizik u svom radu, a u svojoj oporuci, predvideo je osnivanje George Sugarman fondacije.