Chloë Sevigny, naša ovonedeljna girl crush, trenutno gledamo u hit-seriji Feud, u kojoj igra jednu od Trumanovih labudica, koja se prikazuje na, a u kojoj ova njujorška indie ikona stila igra jednu mnogo stariju njujoršku ikonu stila, C. Z. Guest. Ove godine napuniće tačno 50 godina, a na filmu je gledamo preko tri decenije.
Malo ko u Holivudu ima karijeru poput Sevigny. Prebacivala se između nezavisnih filmova i sitkoma, preuzimala rizične uloge i živela paralelni život kao ikona stila, što joj je i donelo kultni status. Godinama je izbegavala da bude mejnstrim i zapravo nikada nije u potpunosti postala planetarno poznato ime. Ali za neke, koji su čitali kul magazine iz devedesetih i voleli filmove poput Kids i Gummo, ona je ultimativna filmska zvezda.
Trenutno je gledamo u Labudicama, ali smo je nedavno gledali i u Netflixovoj seriji Russian Doll, u kojoj igra haotičnu majku glavne junakinje Nadije, koju tumači Natasha Lyonne, i pojavljuje se samo u flashback scenama. Sevigny poznaje Lyonnu, koja je napisala, kokreirala i glumi u seriji – već godinama, i veoma je ponosna na uspeh svoje prijateljice.
– Samo gledanje kako tvoj prijatelj cveta – uvek sam mislila da je ona genije i uvek sam želela da bude slavna. Drago mi je što mogu doprineti na neki mali način i samo biti uz nju, pomoći joj koliko god mogu da napreduje. Ili se držati njenih krila, nisam sigurna, kaže Sevigny.
Malo pre serije Russian Doll gledali smo je kao Lynn, majku Conrada Roya, tinejdžera koji se ubio, u seriji The Girl from Plainville, koja je bazirana na na stvarnom slučaju Michelle Carter, sedamnaestogodišnjakinje koja je osuđena za nenamerno ubistvo, nakon što je podsticala Roya da se ubije – u intenzivnom odnosu putem poruka. Puštena je iz zatvora 2020, nakon što je odslužila manje od godinu dana, a Sevigny je, ovom ulogom, želela da, kako je rekla, „pomogne u podizanju svesti o problemima, da destigmatizuje depresiju, kao i da prikaže kako samoubistvo neke osobe utiče na porodice, koliko zapravo ima širok domet“. Petomesečno snimanje, otkrila je glumica, „bilo je stvarno istraživanje tuge i bola.“
I mnoge uloge Chloë Sevigny čine se da dotiču šire društvene probleme, počevši od filma „Kids“ (gde je igrala HIV-pozitivnu tinejdžerku) i „Boys Don’t Cry“ (bila je nominovana u kategoriji za najbolju sporednu ulogu – igrala je devojku transrodne osobe) na početku svoje karijere, do, nedavno, Luca Guadagninoovog izleta u televiziju, „We Are Who We Are“, koji istražuje tinejdžersku anksioznost i edgy porodičnu dinamiku.
– Privlače me filmski stvaraoci koji žele da istraže šta se dešava u kulturi sada, kaže ona.
A lična priča Chloë Sevigny otprilike glasi ovako: kao tinejdžerka, primećena je na ulicama Njujorka tokom jedne od njenih poseta gradu, iz Springfilda (Masačusets) u kojem je rođena, od strane urednice modnog magazina koja ju je fotkala. Stažirala je u magazinu, dobila ulogu u video spotu grupe Sonic Youth, a zatim i ulogu u filmu „Kids“, koju je za nju napisao njen tadašnji dečko, Harmony Korine. Profil o njoj u New Yorkeru iz 1994. godine, napisao je romanopisac Jay McInerney, a uporedio ju je sa Edie Sedgwick; pristala je da bude tema članka uz uslov da joj nabave roze lateks Halmut Lang haljinu.
Učestvovala je u kovanju pojma hipster – radila je u Liquid Skyju, jednoj od najuticajnijih radnji ploča i odeće u tadašnjem Njujorku, koja je bila it mesto.
– Mrzim da koristim reč hipster, ali kao da sam prisustvovala samom rađanju tog pojma. Bilo je to 90-tih godina i imala sam mnogo prijatelja koji su se bavili likovnom umetnošću, modom, filmom i muzikom. Osećala sam se kao da prstima dodirujem sve.
Postoji nešto subverzivno i nepokolebljivo u vezi sa Sevigny. Nikada nije izgledala kao tipična holivudska zvezda i ostala je u Njujorku, umesto da se preseli u Los Anđeles. Čak i kada su je nazivali najcool devojkom u gradu, nije delovala potpuno pridruženo; nikada nije delovala uzdržano. Imala je paralelnu karijeru u modi, kao muza dizajnera poput Marca Jacobsa i kao dizajnerka sopstvenih kolekcija. Ima eksperimentalan pristup oblačenju koji su obožavali kultni časopisi, manje poznati tabloidi. „Bilo je određenih tabloida koji su ciljali na mene zbog mog stila; ja sam bila ta koju su ismevali,“ kaže ona, sa osmehom.
Možda je ovaj nekonvencionalni pristup utvrđen u detinjstvu – odrasla je u bogatom gradu u Konektikatu, ali su njena porodica bila manje imućna od prosečne i nije težila stvarima za kojima su težili njeni školski drugovi. „Imala sam drugačije interese“, kaže ona. „Interesovalo su me pozorište, časovi likovnog, muzika. Više sam bila zainteresovana za širi svet i odlasci u Njujork, da vidim šta se tamo dešava.“ Njen stariji brat bio je veliki uticaj. „Bio je zainteresovan za alternativni način života – skejtbord, pank rok i hip-hop – i želela sam raditi sve što su on i njegova kul devojka koja je nosila martinke i imala ljubičastu kosu.“
Znala je da želi da postane glumica još kao dete, od kada ju je majka odvela da gleda predstavu „Annie“ na Brodveju. Kada su je kasnije primetili, nije bilo kao da je izvučena iz totalne anonimnosti – glumila je u reklamama i pozirala za kataloge iz Konektikata, po njenoj proceni stvari – ne baš tako uspešno. Ali je, kaže, bila uspešnija u letnjem pozorišnom kampu, gde je obično igrala glavne uloge. Ipak, majka joj je zabranila da odlazi u Nujork, na audicije, kada je imala oko 12 godina.
– Kada odrasteš, bavićeš se glumom profesionalno, rekla joj je majka, a ona se prisetila u intervjuu za Guardian.
Fotografije: Pinterest