Gregg Arakijevi filmovi kao fashion inspo: toxic devedesete su uvek u modi

U svetu filma kostimografija je jedan od najbitnijih faktora građenja likova, gde su najsitniji detalji usmereni da podrže konačnu kreativnu viziju. Kinematografija nezavisnog reditelja Gregga Arakija svakako svedoči o stvaranju kultnog statusa kako u filmskom, tako i u modi.

Njegovi likovi su vizuelni pečat jednog vremena, a ujedno i vizuelni eksperiment.

Nowhere – Beverly Hills, 90210 na acidu

Kultni klasik iz 1997. godine, Nowhere, koji je reditelj opisao kao Beverly Hills na LSDu, zajedno sa drugim značajnim delima u njegovoj filmografiji, miksuje natprirodno sa svakodnevnim – stvarno sa nadrealnim. Njegova filmska vizija vrti se oko koncepta propasti, beznađa, apokalipse i adolescencije. Ono što je posebno karakteristično za Arakijev filmski opus je pažljivo osmišljeno stilizovanje takvog jednog adolescenskog očaja kao najosnovnijeg motiva.

Arakijevih 82 minuta intezivne turbulencije u ostvarenju Nowhere bio je poslednji deo Teenage Apocalypse trilogy, zajedno sa naslovima Totally F***ed Up i Doom Generation. Jedan od njegovih najintrigantnijih filmova do sada, Nowhere sadrži hiper-zasićeni miks stilskih izbora. Suvoparna suština scenarija je samo gomila poliamornih, tinejdžera koji radoznalo eksperimentišu sa drogama, u potrazi za žurkom veka u LA. Dok su uvučeni u specifičan dazed and confused anti-zaplet, atmosfera postaje apokaliptična, vodeći do egzistencijalno uznemirujućeg podzapleta.

Araki, istaknuta figura u talasu New Queer Cinema, često fokusira svoje filmove na trijumfe i nevolje razočaranih kvir mladih tokom posledica AIDS epidemije 90-ih. Izuzetno realni pritisci i besmislena brutalnost tog doba manifestuju se u njegovim filmovima kao otmice vanzemaljaca i krvave metamorfoze bubašvaba. Njegova okruženja postaju čistilišta ispunjena opštim nemirom i osećajem “izgubljenosti” koji kulminira u tački lomljenja u klimaksu svakog filma. Na ovaj način, svaki Arakijev film je istovremeno nadrealan u svojoj prezentaciji i zapanjujuće hiperrealan u svojoj tematici – istovremeno žestoka kritika smeštena u magloviti pejzaž. Araki je majstor spajanja ovih kategorija kako bi došao do svoje poruke, a stilizovanje njegovih filmova doprinosi ovoj veštini.

SaraJane Slotnick potpisuje kostimografiju ovog ostvarenja i potpuno je fokusirana na prototipnu grupu tinejdžera 90-ih sa grafičkim majicama, širokim cargo kapri pantalonama, mini suknjama i nezaobilaznim sunčanim naočarima. Tipični outfiti i stereotipi površnih stanovnika LA-a su izraženi do karikaturalnog stepena, a otuda i  poređenje sa halucinogenim “90210”.

Nowhere je imao nadrealne i hiper-kontrastne vizuale koji su bili ispred svog vremena, baš kao i njegove teme. Jedna scena prikazuje Arakijevu muzu, Jamesa Duvala, kako stoji ispred murala sa svojim sopstvenim likom koji mu drži pištolj na glavi, dok nosi peškir sa američkom zastavom oko struka.

Bunt je uvek u modi

Druga scena prikazuje Rachel True ispred zida sa neon tačkicama, noseći tregerice obojene na isti način. Kostime, koje je dizajnirala SaraJane Slotnick, čine grafičke haljine, ukrašeni kratki topovi, mini suknje od zmijske kože, oversized majice, steznici kombinovani sa farmerkama i raznovrsni klaberski komadi.

Iako bi kostimi i šminka iz filma „Nowhere“ lako mogli da se uklope u današnji haotičan miks retro estetike i modnih trendova, film je od svog izlaska 1997. godine dugo inspirisao umetnike i dizajnere. Jeremy Scott je referencirao film u svojoj kolekciji za jesen 2011. godine, dok su Arakijevi obožavaoci Carol Lim i Humberto Leon angažovali režisera da snimi kratki film inspirisan „Nowhere“ za Kenzo kampanju za jesen 2015. Heaven by Marc Jacobs je u svojoj debi kolekciji 2020. godine koristio slike iz Arakijevih filmova, uglavnom iz „Totally F***ed Up,“ dok je dizajner priredio projekciju filma „Nowhere“ da proslavi lansiranje linije.

Isto kao što Arakijevi filmovi ne objašnjavaju niti pomiruju preplitanje prirodnog i natprirodnog u zapletu, takođe ne objašnjavaju ni neobičan izgled likova i setova. Jako natapirane i obojene perike, kvir-kodirana odeća, kontrastni materijali/šare/boje osnovni su motivi Arakijeve filmske stilizacije. Blue Amy jedan od glavnih likova u filmu “The Doom Generation” (1995), otvoreno je buntovna kroz svoje izbore garderobe, koji uključuju glomazni srebrni nakit, velike crne combat čizme, oversized bele mačkaste naočare za sunce i slova “K-I-L-L” ispisana na njenim zglobovima. Sve to u kombinaciji sa oštrom frizurom i krvavo crvenim ružem čini je istovremeno fatalnom i potpuno vanzemaljskom.

Arakijevi stilski izbori na neki način služe i kao pokazatelji nekonformizma i nametljivih interpretacija stvarnog tinejdžerskog nihilizma i egzistencijalne tuge. Likovi postaju, baš kao i zapleti, tipični i nadrealni u isto vreme. Režiser koristi ovu pojačanu verziju našeg sveta i prevodi njegovu apsurdnost u ove vizuale kako bi uhvatio psihičke pritiske sa kojima se svi suočavamo. Prema Arakijevoj interpretaciji stvarnosti, mi smo logična bića koja žive u svetu kojem se ne može primeniti nikakva logika. Tinejdžeri i mladi ljudi, koji su tek uvučeni u taj svet i nisu u stanju da se prilagode, često se osećaju otuđeno, beznadežno, osuđeno. Araki savršeno hvata ovaj osećaj predstojeće propasti stvarajući nadrealnosti uz jaku dozu ekstravagancije u apokalipsi svojih likova.

Od svog niskobudžetnog (5000 $) debitantskog filma, Three Bewildered People in the Night iz 1987. godine, Arakijeve filmske teme su se uglavnom fokusirale na anksioznost, otuđenost, nihilizam i destrukciju, često kroz prizmu mladih gej muškaraca.

Režiser je dobio svoje prve prave industrijske pohvale kada je „The Living End“ nominovan za Grand Jury nagradu na Sundance filmskom festivalu 1992. godine, u vreme kada je AIDS bio među najvećim ubicama mladih ljudi. Na toj kulturnoj pozadini, Arakijeva provokativna priča o dvojici HIV pozitivnih muškaraca postala je dodatno uznemirujuća i istovremeno atraktivna. U godinama koje su usledile, Araki je nastavio da se bavi temama kao što su samoubistvo („Totally Fucked Up“), tinejdžerski seks („Nowhere“) i, u „Mysterious Skin,“ verovatno najintimnijem filmu u njegovom opusu, seksualno zlostavljanje, prostitucija i zavođenje.

Dok se društveni bes mladih generacije X preliva u modu devedesetih (grunge), muziku (Nirvana), literaturu (Douglas Coupland) i televiziju (MTV), Araki je predvodio sarkastični bunt filmova koji su se pojavili iz te decenije, zajedno sa Richardom Linklaterom, Larryjem Clarkom i Kevinom Smithom.

Ali ono što je izdvojilo Arakija bila je njegova neustrašiva, nepolirana analiza gej života, kemp vizuelni stil i, naravno, moda u njegovim filmovima. Ako su Arakijevi likovi prikazivali mračni, zloslutni očaj, često su njihovi subverzivni kostimi doprinosili tom konačnom osećaju propasti – ili su ga potpuno preokretali.

Totally F***ed Up

Ovaj film je ključni deo stvaranja žanra New Queer Cinema. Narativ prati šest tinejdžera (četiri gej momka i lezbejski par) koji formiraju urbanu porodicu. Araki se bavi stvarnim problemima koji su tada bili veoma prisutni: moralnom panikom zbog AIDS epidemije, visokim stopama samoubistava među gej tinejdžerima i političkom otuđenošću koju je omladina osećala. Dok majice sa sloganom „Practise safe sex,“ obrnuti kacketi i skejt kao aksesoar oslikavaju neozbiljnost likova, majica „I Blame Society“ koju nosi Andy (James Duval), govori sve.

Meta inspiracija

Možda nas je planetarno popularni serijal Euforia nostalgično podsetio na Arakijev opus. Generacija Z nije mnogo upućena, ali cirkularni trendovi neizostavno crpe inspiraciju iz nekih prošlih vremena, pa su sasvim očigledne reference iz Arakijevih buntovnih kostima. Isto tako, vizuelni identiteti Arakijevih likova inspirisani su kako grunge i klaberskom subkulturom, tako i kultnim spotovima benda B52, što potvrdjuju acid paterni i prejaka šminka.

U ovom hibridnom vizuelnom narativu koji je kreirao autonomni trend pronalazimo reference nekih novih i budućih masovnih trendova, naročito kada je u pitanju tinejdžerska moda pod parolom the more is more.

Foto: Pinterest