IN MEMORIAM: Francuski glumac Alain Delon, čovek koji je zaveo milione paradoksalno igrajući role nasilnika ili plaćenih ubica preminuo je u 88. godini, objavili su njegovi naslednici. Delonova smrt označava odlazak jedne od poslednjih ikona francuske kinematografije iz zlatnog perioda, što obeležava kraj jedne ere.
Alain Delon; foto: Pinterest
U svet filma je ušao kao mladić, sasvim slučajno. Uprkos tome, neponovljive plave oči i talenat pronašli su put do samog vrha francuske, pa i evropske scene. Mnogima bi i to bilo dovoljno za taštinu i jedan život, ne i Delonu…
Nije mu za zameriti, jer je svega imao u izobilju. Pre svega lepote, šarma, talenta… Mogao je da zavede svaku ženu sveta, što je dobrim delom života s velikim uspehom i radio. Šezdesetih je posvećeno nizao filmski hit do hita. Uprkos tome nije postao još jedna izblazirana zvezda, debelokožac koji se odrekao problematičnih drugova iz mladosti a osim lepog lica mnogo puta je pokazao da ima i snažnu kičmu. Nametnutu političku korektnost takođe nikada nije prihvatio, pa su problematički stavovi bili do smrtni srednje ime kultnog umetnika.
Enfant terrible francuskog filma
Iako ga je u mladosti pratilo lice anđela, Delonovo detinjstvo i adolescencija bili su problematični, što je sasvim sigurno ostavilo trag na formiranje složene ličnosti i galerije živopisnih likova. Njegova majka, Edit, radila je u apoteci, dok je otac Fabijen, ironično, vodio lokalni bioskop. Delona je ipak vaspitavala ulica…
Alain Delon; foto: Pinterest
Rođen u privilegovanom predgrađu Pariza Sceaux 1935. godine, Delon nije dobio idealne karte. Porodična situacija bila je daleko od idilične, pa je imao svega četiri godine kada su mu se roditelji razveli i kada je završio kod hranitelja. Ostatatak je već dobro poznat: po šablonu, rečenica “izvadite dva lista iz sredine” nije mu bila omiljena, pa je bio izbačen iz nekoliko škola, među kojima je bio i jedan katolički internat.
Za Francuze je Delon do samog kraja bio nedodirljivi grand fauve (velika zverka) u svetu filma. Za Beograd ga osim uživanja u čuvenom Lotus baru vezuje kontroverzna „afera Marković“ koja je uzdrmala Francusku i otkrila Alanove bliske veze sa svetom podzemlja.
Nije se pronašao ni u tradicionalnoj školi života – vojsci. Nadmeno se kao golobradi mladić prijavio za mornaricu, gde je hrabrost testirao u vojnim akcijama u Indokini. Ipak, karijera u uniforni nije bila realna opcija, jer je Delon ubzo izveden pred vojni sud.
Buntovnu prirodu potvrdio je i nakon povratka u Pariz, gde je kasnih pedesetih živeo u ambijentu koji nije imao dodirnih tačaka s razglednicama i turističkim brošurama. Trošio je dane u društvu marginalizovanih tipova, noćnih dama i mangupa svih profila. Upijao je život, onaj pravi. Igrom slučaja, tu je upoznao i francuskog glumca Žan-Kloda Brijalija koji ga je odveo na filmski festival u Kanu, gde je Delonova hipnotička lepota privukla pažnju američkog lovca na talente.
Delon se borio u bici kod Dien Bien Phua 1954. ali je ubrzo upao u nevolje nakon što je „pozajmio“ i uništio vojni džip. Nakon ratne epizode Delon se sredinom pedesetih vratio u Francusku gde je radio na tržnici hrane Les Halles. Vreme je provodio u četvrti Pigalle pre nego što je migrirao u kafiće boemske četvrti St. Germain des Pres. Od prsta zlosrećne sudbine spasao ga je izgled, koji mu je otvorio vrata filma.
Alain Delon; foto: Pinterest
Na filmskom platnu je debitovao 1957. u ostvarenju Quand la femme s’en mele. U rekordnom roku je s epizoda prešao na glavne uloge, koje je pratila i reputacija seks simbola, alternativne karijere na kojoj je podjednako vredno i posvećeno radio.
Pariški bulevari
Iskustvo sa pariških bulevara pomoglo mu je u izgradnji složenih likova. U podeli rola, Delon je po pravilu dobijao uloge harizmatičnih antiheroja. One u filmovima poput Rocco e i suoi fratelli (1960), Le Samouraï (1971) i Zorro (1975) ostavile su snažan uticaj na filmsku industriju i učinile ga jednim od najvažnijih evropskih glumaca svoje generacije. Kultni reditelji, od Martina Skorsezea do Kventina Tarantina, decenijama kasnije priznali su značaj Delonove uloge tihog ubice u filmu Le Samouraï koja je postavila temelje za jedan od omiljenih holivudskih stereotipa – ulogu tajanstvenog ubice.
To mu je donelo slavu, novac ali ne i mir jer je upravo njegovo ime decenijama bilo najredovnije u rubrikama žute štampe. Nebrojena zavođena, turbulentni raskidi, priznata (i nepriznata) deca bili su decenijama verna Delonova pratnja i senka od koje nije mogao da pobegne.
Delon je i van velikog platna izazivao brojne kontroverze – nije krio da žali zbog ukidanja smrtne kazne, dok je kritički govorio o homoseksualnim brakovima. U svakoj prilici je isticao i političke stavove koji su bliski ekstremnoj desnici.
I u zrelim glumačkim godinama potvrđivao je klasu. Sredinom osamdesetih dobio je nagradu César za nastup u melodrami Notre Histoire u kojoj je dominirao kao alkoholičar koji postaje opsednut misterioznom ženom koju upoznaje u vozu.
Bili su to dani kada je od Alanove lepote veći postajao glumčev ego. Nekada nedodirljivi zavodnik, Alain Delon u poznim godinama nije krio melanholiju: „Ja sam programiran da budem uspešan, ali ne i srećan. To ne ide zajedno“, bile su reči koje su ga odlično definisale.
Alain Delon; foto: Pinterest
Delon je osvojio nagradu César, francuski ekvivalent laureata Oscar, za najboljeg glumca 1985. i ulogu alkoholičara u filmu Notre Historie
Delon je počeo da usporava ritam tokom devedesetih, nakon što je igrao dvostruku ulogu u filmu Nouvelle Vague Žan-Lik Godara. Po mnogima prerano, 1997. godine najavio je povlačenje iz glume, ali se trijumfalno vratio 2008. kako bi glumio Julija Cezara u simpatičnom bioskopskom hitu Asterix na Olimpijskim igrama.
Aktivno je razmišljao i o eutanaziji. Nakon moždanog udara i dijagnostifikovanog raka povukao se na grandiozno imanje, daleko od objektiva i progona novinara. Simbolično, poslednje javno pojavljivanje zabeležio je tokom ceremonije primanja Zlatne palme za životno delo na filmskom festivalu u Kanu 2019. godine.
Au revoir, Alain…
JOŠ GOTIVNIH PRIČA IZ SEKCIJE BURO.MEN POGLEDAJTE OVDE.