Povezano
Etabliran kao jedan od najboljih producenata urbanih umetničkih izložbi u Evropi, direktor galerije Monolog u Beogradu, kustos i galerista, Denis Leo Hegić godinama je prisutan na svetskoj umetničkoj sceni. Kao neko ko je aktivno uključen u projekte koji povezuju umetnost, tehnologiju i društvo, ustoličio se kao strateg sa inovativnim pristupom umetnosti. Fokusira se na teme kao što su overkill lepote, provocira standardne ideje o umetnosti i koristi subverziju u izobilju. No, i dalje ga najviše inspiriše čista ljudska emocija.
Ako ste tek nedavno čuli za njega, verovatno je to zbog hype-a oko izložbe „Nismo umetnici“ kolektiva Neumetnost, koju je nedavno predstavio u svojoj galeriji. Više o tome možete saznati i direktno od njega – ako sutra posetite galeriju Monolog, uoči Beogradskog Dana Galerija, koji se održava 30. novembra.
Više o njegovom radu, počecima i projektima, saznajte iz intervjua koji je dao za BURO.
Denise, da krenemo od početka. Kada si počeo da se zanimaš za umetnost?
– Ne mogu tačno da kažem, ali bio je jedan trenutak. Imao sam 19 godina i gotovo ništa nisam znao o savremenoj umetnosti. Šetao sam se Njujorkom, gde sam tada živeo, i naišao na neverovatno dobar poster umetnice o kojoj u tom trenutku nisam znao ništa. Bila je to Sophie Calle, a poster jedan od njenih čuvenih covera, na kojem drži ruku preko oka. Imao sam sat vremena i 10 dolara u džepu i rešio sam da pogledam izložbu. U to vreme nisam bio toliko otvoren, ni sam prema sebi, a kamoli drugima, međutim nešto se desilo. Sofija je egzibicionista i svaki njen rad govori o njenom privatnom životu, uglavnom o slomljenom srcu, što je univerzalna tema, a svaki rad počinje malom pričom koja glasi otprilike: „Bila sam zaljubljena u gospodina X i gospodin X mi je slomio srce“. Ovog puta izložbu je započela rečima: „Zaljubljena sam u gospodina X i s njim odlazim u Indiju na putovanje koje će trajati sto dana. Odlučila sam da svakog dana napravim po jednu fotografiju. Ono što nisam znala na početku puta bilo je to da će me gospodin X napustiti poslednjeg dana putovanja.“. Fotografije su bile sjajne, ona ima oko za detalje – tu je stari telefon pored hotelskog kreveta, detalj sa ulice i sećam se da sam, dok sam gledao te radove, a koji su bili obeleženi pečatima sa brojevima koji su odbrojavali 100, pa 99, pa 98… došao do neke 48. slike putovanja, koje se za nju završava jako teško, pomislio „Sofija, čuvaj se!“. Tu negde pale su moje prve suze na jednoj izložbi, a Sofija je postala najveća heroina u mom životu. Intenzivno sam počeo da se interesujem za njenu umetnost.
Šta se dalje dešava?
– Nekoliko godina kasnije, 2005, studiram u Londonu, siromašan kao crkveni miš i živim u Brigstonu, ne, južnije od Brigstona – i to postoji ako niste znali, i jednog dana vidim najavu izložbe Sophie Calle u Whitechappell galeriji. Naravno da odlučujem da idem. Ako se izložba otvarala za javnost nekog četvrtka u 12 sati, ja sam ispred galerije stajao u 11:45, sa maramicama pod miškom, spreman da me Sofija ponovo raznese svojim radovima. Međutim, dešava se nešto zanimljivo – ušao sam na na tu izložbu, drugu koju vidim u životu, i izašao iz galerije posle nekih 10 minuta. Unutra je bilo 70 odsto radova koje sam video u Njujorku, 20 odsto koje sam negde video i 10 koje koje vidim prvi put uživo, ali celo iskustvo je bilo loše. Izložba je bila loša.
Šta se promenilo?
– To sam se i ja pitao. Iz galerije sam izašao veoma ljut. Prvo sam bio ljut na Sofiju jer je zakazala – ona je bila heroina mog mladog života i taj dan sam izgubio svoju junakinju. Onda sam bio ljut na Whitechappell galeriju – ulaz na izložbu je koštao 25 funti, što je moj sedmični budžet za hranu. Otišao sam kući jako loše raspoložen. Međutim, kada sam se malo odmakao od svega, shvatio sam da možda nije sve izgubljeno. Počeo sam da razmišljam – stariji sam 5 godina, pa sam se možda ja promenio, jer Sofija sigurno nije – radovi su isti. Opet, nisam se ni ja mnogo promenio, bar ne toliko da radovi više nemaju nikakvo značenje za mene. I onda sam se, po prvi put, a da uopšte nisam znao da postoji ta reč kustos, zapitao – ako sam ja isti, ako je Sofija ista, šta je onda drugačije? Drugačiji su ljudi koji su postavljali njenu izložbu! Exhibition makeri iz Njujorka su bili dobri, a ovi u Londonu nisu napravili tako dobar posao. Mislim da je tako počela moja karijera – poželeo sam da ja budem taj kreativni exhibiton maker i da pričam te priče jer očigledno postoji mogućnost da sa istim radovima napravite dobru ili lošu priču.
Zanimljiva su mi okruženja u kojima ne postoji čvrsto izgrađena infrastruktura i gde upravo zbog toga kreativci moraju da budu snalažljiviji.
Da li te je Sofija, isprva, podstakla da uopšte kreneš da se baviš umetnošću?
– Susret sa Sofijom dešava se paralelno sa mojim otkrivanjem street-arta. Stanovao sam u Harlemu, gde sam verovatno bio jedini plavooki, plavokosi Srbin i kao takav sam sigurno zapao za oko nekim ljudima mojih godina tu, a koji su i meni bili strašno zanimljivi, ali se nisam usuđivao da im priđem. Gledao sam ih tako kako stoje po ćoškovima kad bi se vraćao kući, sve dok jedog dana meni neko nije prišao i rekao – hi! Sve je krenulo tim hi. Počeo sam da se družim sa tom ekipom iz kraja, koja se u to vreme bavila različitim formama street-arta, od grafita do paste-upa, a susret sa Sofijom se dešava istovremeno. Dakle, ta jedna muzejska izložba i umetnički rad koji se dešava na ulici su me formirali.
Da li i dalje delo mora da ima emociju da bi ti se dopalo?
– Ono šta je ostalo od prvog dana do danas jeste da se na početku rada svake izložbe
pitam koji je ovo žanr – da li je ovo akcioni film, triler, erotski film, komedija.. I onda kad odlučim koji je žanr, a žanrovi mogu i da se mešaju, zapitam se kako otvaram taj film i šta je soundtrack izložbe – koji ne mora realno da postoji, ali ga ja uvek imam u glavi. Sledeće pitanje je – kako otvaramo izložbu, šta je prva scena, odnosno da li je to let helikoptera iznad okeana kao u filmovima iz osamdesetih ili helikopter iz filma Shining koji prati onu bubu što se penje uz planinu ili je neka mistična scena, ili je big – bang, ili neko skače kroz prozor… jer ta scena biće nečiji prvi susret sa izložbom.
Kako pronalaziš umetnike čije radove izlažeš u svojoj galeriji?
– Neke moje kolege idu na talent scouting u Beč ili Pariz, što i ja radim, ali mi je zanimljivije da idem u Kazahstan, Tadžihistan, u što dalji “stan”… Zanimljiva su mi okruženja u kojima možda ne postoji čvrsto izgrađena infrastruktura i gde, upravo zbog toga, kreativci, umetnici, moraju da budu snalažljiviji. Da izmisle svoj put i način da nešto naprave, predstave, ispričaju …
A kako je došlo do saradnje sa mladim kolektivom Nismo umetnici?
– Nekad treba imati dovoljno hrabrosti i poverenja da pustiš uzde. Činjenica da neko umetnike koji imaju malo godina naziva mladi umetnici me jako nervira. To što su oni mladi za mene je važno kao i činjenica da neko nosi 44 broj cipela. Ima u tom pridevu „mladi“ nešto kao da mi njima činimo uslugu, eto, dajemo im šansu jer su oni mladi, pa nešto ne znaju, a mi malo stariji znamo… Nemam taj stav. Pozvali su me svojom porukom “Smrt nekulturi” tako smo počeli da razvijamo taj dijalog. Volim kad neko pokuca na vrata i ispriča priču. Jasno mi je da je mistifkacija ovog posla važna, da možda publika to od nas čak očekuje, priželjkuje, jer najlepše stvari su pomalo enigmatične, nedodirljive, i to je u redu. Možda ne treba da ispričamo baš sve, niti da pokažemo kako izgleda iza zavese gde magija prestaje, ali mislim da u odnosu galerista i umetnika, mladih, starih i ovih između, treba da postoji iskrenost. Još uvek živimo i radimo u Srbiji – ulica Kralja Petra nije postala Lower East Side Manhattan, postaće, ali trenutno moramo da negujemo neku vrstu iskrenosti i realnosti jer je tržište malo.
Jesi li u životu mnogo puta kucao na vrata?
– Apsolutno. To kucanje na vrata je deo posla i zaista ne može ništa da vam se dogodi ako kucate – najgore je da vam neko ne otvori ili da kaže „ne hvala“. Onda kucate na sledeća. I to kucanje je važno jer nakon desetog puta naučite da možda ne treba da lupate jako, ili da kucate sto puta nego kucnete dva ili tri puta, kako da se predstavite, šta da kažete. Dobijete malo bolji osećaj za ljude, sa kim treba kolokvijalnije da razgovarate, sa kim malo formalnije… Sve je to vežba.
Kao vlasnik galerije u Srbiji, možete li naše tržište da uporedite sa svetskim?
– Beograd je divan, veliki grad, a Srbija je divna, mala zemlja, ali kad i jedno i drugo uporedimo sa svetom – mi smo manji igrači, barem što se tiče umetničkog i kulturnog tržišta, ali upravo u tome i leži naš potencijal. U manjoj sredini možete mnogo brže i lakše da se povežete, da dođete u kontakt sa nekim. Tako je i sa našom galerijom, naša baza je u Beogradu, ali mi imamo izložbe i pop-upove i idemo na art sajmove, organizujemo različite evente širom sveta. Moje shvatanje galerije XXI veka nije da postoji dućan u ulici Kralja Petra i da se sve dešava tu, već da na društvenim mrežama komuniciramo sve što se dešava kod nas u Beogradu i da naša publika, koja može da nas prati iz bilo kog kraja sveta, sve to gleda u real time-u. Za mene je Monolog tamo gde mi odemo i otvorimo našu šatru, napravimo naš pop-up, koji može biti u nekom apartmanu u Berlinu što se mene tiče, bilo gde.
Veruješ li u umrežavanje? Kolektive?
– Najveći sam vernik. U Srbiji postoji Asocijacija galerija Srbije, galerija Monolog je njen član, i baš sutra – 30. novembra, organizujemo prvi Dan galerija u Beogradu. U pitanju je jedan circle walk po Beogradu, gde će zainteresovani moći da posete sve galerije u centru grada, sa našim manjim ili većim programima. Umrežavanje galerija i muzeja, umetnika, kolektiv kao pojam mi je zanimljiv i podržavam. Šta ponekad može da mi zasmeta je – možda, zbog godina u kojima se nalazim – pa sam postao nestrpljiv i mnogo toga mi je dosadno, aktivizam koji se tiče svih mogućih i nemogućih prava. To
ponekad ode toliko daleko, da na kraju sami radovi ne podležu kritici, i postaju loši.
Preporuči nam jednog umetnika ili umetnicu na koje treba da obratimo pažnju.
– Da ne bih morao da biram između svih onih koji su izlagali kod nas, izabraću jedno ime sa kojim još nismo sarađivali, a želimo, to je Maja Đorđević. Godinama pratim njen rad i jako mi se dopada. Ima neverovatno dobru dozu humora, možda baš kao Sophie Calle. Evo ovako javno, pozivam Maju da dođe kod nas.
Jesi li u međuvremenu upoznao Sophie?
– Jesam. I naravno svidela joj se moja priča u vezi sa njom, ali nisam ja jedini kojeg je ona inspirisala na taj način.
Planiraš li da organizuješ izložbu njenih radova?
– Nismo još do toga došli, ali videćemo gde će nas život odvesti. Opet, ona je uvek tu sa mnom – u svim izložbama koje napravim, provuče se nešto što sam od nje naučio.
Fotografije: Nemanja Maraš i ustupljene fotografije