JOŠKIN ŠILJAN: Kako sam izmislio sebe

U njegovim radovima ne postoje granice između stvarnog i imaginarnog, između onoga što pripada njemu i onoga što stiže iz nekog drugog sveta – možda baš od babe Mileve, čiji se glas, kako kaže, ponekad provuče kroz njegove rečenice. Joškin Šiljan, rođen kao Nebojša Stojković u Pirotu 1953. godine, umetnik je koji stvara van kalupa, bez straha od „lošeg“ i bez opsesije „dobrim“. Njegovo slikarstvo, često svrstavano u art brut pravac ili nazivano marginalnom umetnošću, sam vidi kao deo kolektivnog stvaranja, procesa u kome učestvuju i živi i mrtvi, i ljudi i priroda. Povodom izložbe „Jess malo sutra“, koju do 17. avgusta možete pogledati u Salonu Muzeja grada Beograda (izložba je nastala u saradnji sa galerijom Štab gde inače možete da vidite Šiljanove radove) i koja prikazuje crteže, slike i instalacije iz najrazličitih perioda njegovog stvaralaštva, razgovarali smo sa umetnikom o njegovom stvaralačkom procesu, izvorima inspiracije i o tome kako su ga prijateljstva, slučajnosti i improvizacije doveli do mesta jednog od najvažnijih savremenih slikara na ovim prostorima.

BURO. Odakle „Jess malo sutra“ kao ime izložbe?

Joškin Šiljan: To je uzrečica koju i sam često koristim. Konkretno, sećam se da je tema jednog čačanskog Bijenalea na kojem sam učestvovao bila „Fabrike umetnicima, umetnost radnicima“ i da sam iza svoje instalacije napisao „jes, malo sutra“. Bila je to „Mašina za trenutno prosvetljenje“, koju možete da vidite sada u Salonu Muzeja grada Beograda. A ta mašina nastala je zbog jednog slikara – sećam se da sam se na jednoj izložbi plazio nekoj bebi, bila mi je zabavna, gde mi je on prišao i rekao da ne priliči umentiku da se plazi. „Ko kaže da sam ja umetnik?“, pitao sam ga, a onda je on na jednoj tribini govorio o meni kao antihristu i sebi kao prosvetljenom čoveku koji posećuje Hilandar. Dakle, njemu je posvećena ta mašina za trenutno prosvetljenje. Eto, i on je učestvovao u stvaranju mog rada.

BURO. Izložba je podeljena po segmentima – 16. avgusta, sa početkom u 18 časova organizujete javno vođenje, a možete li nas malo da sprovedete kroz nju?

Joškin Šiljan: Prvi nivo, gde su slike, odnosi se na prazninu i dubinu, jer to ide jedno s drugim, ispod su crteži, a na najdonjem nivou „Mašina za trenutno prosvetljenje“. Postoji jedan koncept na kojem temeljim svoj rad, od kojeg razvijam priču, a to je da smo svi jedno i da je jedno u svima nama. To je nit koja spaja sve. Da nestane praznine u prostoru i spojimo sedam milijardi ljudi, svi bi mogli da stanu na kocku šećera. Otkad znam za sebe, zanima me ta praznina i u radu mi je došla kao kec na deset, zahvaljujući njoj mogu da se zezam do beskonačnosti.

BURO. Nazivaju vas predstavnikom art brut scene. Šta kažete na to?

Joškin Šiljan: To je pravac koji je nastao u Francuskoj, kada je dekadencija uzela maha, pa je označavao umetnost koja donosi neku svežinu, brut kao sveže, ali su ga prevodili kao sirovo. Najreprezentativniji predstavnik art bruta je švajcarski slikar Adolf Wölfli, koji je dela stvarao tokom lečenja od psihoze – non stop je slikao, u ludnici, i bio jedino normalan dok je crtao, a njegovim stvaralaštvom se bavio švajcarski psiholog Walter Morgenthaler koji je pronalazio kod njega i sličnih pacijenata koji slikaju slične motive. Kada su prilikom spremanja moje izložbe u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini moje radove hteli da nazovu marginalnom umetnošću jedna novinarka iz Politike je rekla da moji oni nemaju veze s tim i mislim da je prvi put napisala da pripadam pravcu art brut. Nazivali su me i srpskim Baskijatom, ali to sve pripada više likovnim kritičarima nego meni. I nema veze sa mnom. Moj stav je da svi učestvujemo u stvaranju – umetik povuče linuju, pa neko doda drugu, neko treću, svi učestvujemo u kolektivnom stvaranju. Mislim da ne postoji autentična umetnost. Važno je da budeš priključen na informacioni sistem, jer ne može umetnik koji komponuje da kaže da nije sa Šopenom u kontaktu. I živi i mrtvi i svi učestvuju u stvaranju slike. Od kad postoji čovek, postoji potreba za stvaranjem, za umetnošću. Setite se pećinskih slika. I sve je povezano sa pitanjem o svesti – da li je mi stvaramo ili imamo inicijalnu svest pa je održavamo, ali ako je mi održavamo, uz pomoć nečega je održavamo. Neko kaže da samo čitanje knjiga proizvodi svest, a jedan ruski naučnik je vršio strašne eksperimente na tu temu. Snimao je muziku gena i došao do zaključka kako ceo sistem funkcioniše, a to je uz pomoć slika i muzike. Čovek je zdrav, ako ceo orkestar, odnosno svi oni koji sviraju (stvaraju) učestvuju u kreiranju harmonije. Loša slika – to je slika bez harmonije.

BURO. Kada ste počeli da pišete po slikama i kako odaberete citat koji će se na njoj naći?

Joškin Šiljan: Recimo za citat „Sinko ne se tolko plaši od tuj koronu, kako ćeš usran pred boga“, ne mogu da tvrdim da je moj, a ne mogu da tvrdim ni da je baba Milevin. Često se vraćam na baba Milevu. Sećam se da je gledala u šolju i pogađala, a da je meni, kao klincu, bilo interesanto da je posmatram dok to radi. I pitam je jednom: „Je li baba, a kako pogađaš ti to sve?“, a ona mi kaže: „Sine, ja samo otvaram usta“. Mislim da tako i ja crtam, baba mi šalje misli sa onog sveta, a ja ih samo zapisujem. Zapravo, cela suština je da je sve ovo oko nas prepuno informacija – stena, kamen, bilo šta, planina, sve je informacija. I kad nas nešto interesuje, onda se za tu informaciju samo lepe druge informacije, slično alogirtmu, koji je nama razumljiviji – zadrži se pažnja na nečemu pet minuta i algoritam vam odmah šalje to. Ne postoji pojava koju ne možemo da definišemo preko numeričke formule. 

BURO. A kada ste, zapravo, počeli da slikate?

Joškin Šiljan: Kao mali sam crtao gde god da sam stigao i sa svime što sam nalazio u okruženju – kalodontom, bojama, kredom… Ali je sve ozbiljnije počelo mnogo kasnije, nakon što sam povredio ruku. Rodio mi se sin, 1987. godine, slavili smo, pili, i ja, umesto da udarim jednog druga, udarim u staklo i povredim se. U Beogradu su mi spašavali ruku i kada je, nakon operacije, trebalo da vežbam da je koristim, medicinska sestra iz Leskovca mi je rekla da krenem da crtam. Kada sam počeo, nisam mogao da prestanem. Do tog trenutka bio sam klasičan inženjer – bila su tu druženja sa kolegama nakon posla, piće, kafane… a onda, kao da me je crtanje probudilo, kao da ranije nisam ni bio živ. Dok radim, nemam osećaj za vreme. Zaboravim da ručam, idem u kupatilo… Žena ode na posao i kad se vrati – zatekne me u istom položaju. U stanju sam da stvaram po ceo dan.

BURO. Sećate li se prve izložbe i kako je do nje došlo?

Joškin Šiljan: Kada sam krenuo da crtam, sve kao da je išlo po nekoj zadatoj putanji. S obzirom na to da sam odustao od građevine – više nikad nisam radio kao inženjer i niko od mojih zaista nije imao problem s tim – ni supruga, ni majka koja me je školovala, ni prijatelji, radio sam svašta, kako bih zaradio neki dinar. I zadesim se tako u magacinu jedne prodavnice, gde sam pronalazio razne neke materijale na kojima sam crtao – crni paus, pa uramljene slike koje sam vadio iz ramova i po njima slikao, boje, pastele… I uramim tako jednu svoju sliku i okačim na zid te prodavnice. Naiđe jednom moj prijatelj Raša – i dan danas smo najveći prijatelji, koji je predavao likovno u školi i pita me čija je to reprodukcija na zidu. Kažem da je moja, a on će: „Prvi put nailazim na neog ko crta bolje od mene“ i odvede me kod jednog umetnika da mu pokažem svoje radove. Bio je to čuveni Dragan Jović Lisica, prvi čovek koji je završio Likovnu akademiju u Leskovcu, a koji mi je tada rekao da njegova sestra iz Užica bolje crta od mene, ali je onda šeretski dodao: „Ali ona i od mene bolje crta“. Sa njim sam ostao u kontaktu do njegove smrti. Kod Raše je inače svraćao Rade Kundačina, gde je video moje radove, devedeset i neke, dopali su mu se i odlučio je da mi napravi izložbu u SKC-u (bio je u Umetničkom savetu). U Srećnoj galeriji SKC-a bio je tada i Slavko Timotijević (jedan od kustosa izložbe „Jess malo sutra“), a izložbu je posetio Bračić Nenad, koji mi je predložio da se učlanim u ULUS, iako nemam diplomu slikara, što sam mislio da je nemoguće. Primili su me – sećam se da je tada u komisiji bio Šindik, koji me je sigurno zvao na 10 grupnih izložbi, ali i samostalnih. Imao sam četrdeset i nešto godina kada sam organizovao svoju prvu izložbu. Sećam se da su se zbog toga u Leskovcu pobunili neki slikari, ali i to me je inspirisalo na stvaranje nove izložbe u stilu budističkih koana, zbunjivanja mozga i tako…

BURO. A kada je nastalo ime Joškin Šiljan?

Joškin Šiljan: Pa ta prva izložba kad je bila… S obzirom na to da stalno nešto izmišljam, posebno tako u trenutku kad me pitaju nešto, tako sam i to ime smislio. Prvo me je inspirisao koncept nn autora – jedno vreme mi nije bilo bitno uopšte kako se zovem, a onda sam ovo Joškin smislio u trenutku. Danas mi svi tako zovu, čak i žena, samo kad se iznervira kaže Nebojša. 

BURO. Primećujete li razliku između tih vaših prvih radova i ovih sada? 

Joškin Šiljan: Ne mogu da kažem. Nijedan crtež koji postoji nije nastao namerno – da sam nešto namerno napravio ili ubacio. Rani radovi, kasniji, dobri, loši… Ne pravim razliku između dobrog i lošeg, jer i to loše ima svoju funkciju – daje mi prostor da savladam nešto. A kad sam vidim nešto loše, kod nekog drugog, znam da je kod mene – ono što me nervira kod drugog, nešto je što treba da popravim kod sebe. Dobro je samo reper koji treba postići i nijednog sekunda ne bi trebalo da se pamti. I dobro je da kad radite naletite na nekog ko će kod vas da vidi nešto loše, i kad crtate, i kad svirate violinu, i kad se bavite sportom… pa vam to kaže, a vi onda znate šta treba da popravite.

BURO. Imate li nekad kreativnu blokadu?

Joškin Šiljan: Ne, jer za mene je sve izvor informacije. I čavka, i planina, i kamen. Kad mi je neka žena rekla da nema inspiraciju, ispričao sam joj pričicu: „Stavim ti ja tako jednog dana vodu za kafu i čekam da provri i čekam i čekam i čekam… Na kraju ukapiram da nisam uključio šporet“. Morate da budete ukjučeni na izvor da biste mogli da stvarate.

Fotografije:  Nebojša Babić, Kristina Simić i Preventer