Tara Gajović, rediteljka filma „Preko praga“, deli svoje utiske sa Kanskog filmskog festivala

Ove godine Srbija je na Kanskom filmskom festivalu predstavila tri filma. U okviru ACID programa Ivan Marković predstavio je film „Obećani prostori“, Tamara Todorović našla se u glavnoj takmičarskoj selekciji kratkog filma (sa ostvarenjem „Niko ništa nije rekao“), a Tara Gajović bila je deo La Cinef programa – selekciji koja je rezervisana za studentske filmove, nastale u okviru filmskih škola i univerziteta. Za La Cinef se svake godine prijavi nekoliko hiljada radova iz celog sveta, a u selekciju je ove godine ušlo tek 19 ostvarenja – konkurencija je izuzetno jaka i samim tim predstavlja ozbiljniji međunarodni proboj mladih autora i nosi reputaciju svojevrsnog „izloga budućnosti“.

Tamara Todorović i Tara Gajović prve su srpske rediteljke koje su uvrštene u program Kanskog festivala, a sa Tarom razgovaramo po njenom povratku iz Kana.

Jeste li mogli, makar u najluđim snovima, da pomislite da će se vaš film, Preko praga, naći u selekciji Kanskog filmskog festivala?

Iskreno, nisam očekivala, ali kada sam poslala film postojala je neka mala nada koja mi nije dozvoljavala da potpuno odustanem od te ideje. Delovalo je daleko, gotovo nestvarno, ali eto desilo se. Mojoj generaciji Kan je dugo bio nešto što posmatramo spolja, gotovo kao nedostižan prostor.

Mislim da nam je Kan, kao mladim autorima, odjednom postao mnogo bliži.

Ne jedna, nego dve rediteljke iz Srbije na Kanskom filmskom festivalu, prvi put u istoriji, a vi ste deo toga. Opišite nam osećaj.

Prvenstveno mi je drago što sve to delim sa Tamarom Todorović, rediteljkom filma „Niko ništa nije rekao“. Tamara je moja prijateljica i veoma sam ponosna na nju. 

Sve zajedno deluje pomalo nestvarno i preplavljujuće, ali trudim se da ostanem prisutna u svemu što se dešava, kako bih mogla istovremeno i da uživam u tome i da to delim sa ljudima koji su mi važni.

Kakve filmove želite da pravite i kako se tema filma „Preko praga“ uklapa u vaše zamisli i ideje?

Želim da pravim filmove u kojima se oseća iskrena autorska namera, filmove koji polaze iz emocije, odnosa i nekog unutrašnjeg osećaja, a ne iz potrebe da unapred pošalju jasnu poruku. Mnogo mi je bliže da kroz film pratim emociju, pokret ili odnos među ljudima nego da krenem od ideje šta film mora da kaže. Najčešće razmišljanje o filmu kod mene počinje od neke slike, sećanja ili prostora koji me opseda. Tako je bilo i sa „Preko praga“. Tema mi je veoma bliska, pa samim tim i važna. Film govori o potrebi za bliskošću, ali i o trenutku kada se od vrlo mladih ljudi očekuje da zakorače u nešto što možda još uvek ne razumeju do kraja.

Trenutno radim na svom master filmu „U mom srcu raste kopriva“ na klasi Stefana Arsenijevića

i čini mi se da se i tamo nastavljaju neka pitanja koja me već dugo zanimaju – porodica, intimni odnosi, odrastanje i tihi društveni pritisci koji postoje unutar svakodnevice.

Kada i kako se rodila ideja za film „Preko praga“?

Ideja nije došla naglo, već je dugo rasla iz nekog osećaja koji nisam odmah umela jasno da imenujem. Razmišljala sam o tom trenutku prelaza emotivnog, porodičnog i unutrašnjeg, kada se od nekoga očekuje da zakorači u novu životnu ulogu, iako možda još uvek nije spreman za nju.

Polazna tačka bila je i priča mojih roditelja, koji su mene dobili kao tinejdžeri. Tokom odrastanja nosila sam sa sobom njihove priče, fotografije i sećanja, i mislim da su vremenom pronašli svoje mesto u filmu.

Svadba mi je bila posebno zanimljiva kao prostor rituala i očekivanja

Mesto gde se mnogo toga odvija „po pravilima“, često bez preispitivanja. Nije me zanimala tradicija kao nešto što treba odbaciti, već način na koji se ona uvlači u naše gestove, odnose i odluke.

Šta je bilo najizazovnije u vezi sa pravljenjem ovog ostvarenja?

Najizazovnije mi je bilo da pritisak koji likovi osećaju ne bude eksplicitan, već da postoji u atmosferi filma. Zanimalo me je kako da klaustrofobija nastane iz nečega što spolja deluje potpuno. Mnogo smo radili kroz prostor, zvuk i trajanje kadra kako bi gledalac imao osećaj da nema gde da „izađe“. Ljudi u filmu nisu nužno agresivni, ali njihovo prisustvo i očekivanja stvaraju zatvoren sistem.

Sa druge strane, veoma prirodno je tekao rad sa glumcima i ekipom. Zoja Klinko i Stefan Nikolić su mi se potpuno prepustili tokom procesa, a kako im je ovo bila prva uloga i kako su tada bili veoma mladi, njihova prirodna krhkost i naivnost postale su važan deo sveta filma. Na setu nam je bilo važno da sačuvamo zajednički ritam i prostor za tišinu, bez forsiranja emocije, i mislim da je upravo taj osećaj poverenja najviše oblikovao film.

Da li osećaš da nova generacija autorki dobija više prostora i slobode nego ranije, ili i dalje postoje nevidljive granice sa kojima se suočavate?

Mislim da se prostor za autorke danas jeste otvorio više nego ranije, makar u smislu vidljivosti i mogućnosti da se ženski glasovi jasnije čuju. Važno mi je i to što danas postoje rediteljke koje svojim radom prave kontinuitet i pokazuju da autorstvo iz ženske perspektive nije izuzetak, već ravnopravan deo savremene kinematografije. Ipak, prepreke nisu potpuno nestale samo su postale suptilnije. Čini mi se da žene i dalje često moraju dodatno da dokazuju svoje autorstvo, naročito kada prave intimne ili lične filmove, koji se ponekad pogrešno doživljavaju kao manje univerzalni.

U regionu se mnogo toga menja, ali mislim da je i dalje potrebno dosta upornosti kako bi autorka sačuvala sopstveni glas i način rada. Verujem da se sa novim generacijama menja i odnos prema polu, autoritetu i pozicijama moći, i volela bih da uskoro više ne govorimo o „ženskom filmu“ kao izuzetku, već jednostavno o snažnim autorskim glasovima.

Fotografije: Vanja Vujin, Privatna arhiva