„Obećani prostori“ Ivana Markovića

Na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu Srbiju su prestavljala tri filma. Film „Niko ništa nije rekao“ rediteljke Tamare Todorović, prikazan je u glavnom takmičarskom programu kratkog filma, „Preko praga“ rediteljke Tare Gajović selektovan je za La Cinef – program namenjen najboljim studentskim ostvarenjima iz celog sveta, a dugometražni film „Obećani prostori“ Ivana Markovića imao je svetsku premijeru u okviru ACID programa. ACID je paralelni program Kanskog festivala fokusiran na promociju nezavisnog filma, sa specifičnim konceptom – selekciju biraju sami filmski autori, članovi ovog udruženja, čime se afirmišu nova i autentična autorska ostvarenja.

Obećani prostori dugometražni je film koji spaja igrane i dokumentarne elemente, nastao kao koprodukcija Francuske (Bocalupo Films), Nemačke (Fiskultura Films), Srbije (Big Time Production) i Kambodže (Anti-Archive). Posle dugog razvojnog puta koji je počeo u Srbiji, film je snimljen u Kambodži. Radnja prati zajednicu radnika koji žive u jednoj od brojnih nedovršenih višespratnica. U jednu od takvih zgrada, u luksuzni apartman, useljava se prva stanarka Seda, koja se ubrzo oseća izolovano i prevareno u ogromnom zatvorenom kompleksu – kao spoj igrane strukture i dokumentarnih elemenata, film istražuje posledice ubrzane urbanizacije i spekulativnog razvoja, postavljajući pitanja o identitetu, zajednici i samom pojmu doma.

Kroz paralelne svetove radnika i stanovnika luksuznih kompleksa, film oslikava način na koji arhitektura odražava klasnu segregaciju.

Nakon što se vratio sa Kanskog filmskog festivala, reditelj filma Obećani prostori, Ivan Marković, o svom poslednjem filmu i utiscima iz Kana priča za BURO.

Kada i kako se rodila ideja za film Obećani prostori? 

Film prati više likova, koji borave u istim prostorima ali ne u isto vreme. Luksuzni ograđeni stambeni kompleks prvo upoznajemo kao građevinu, iz ugla građevinskih radnika, a zatim kao završen prostor prateći jedan dan prve stanarke kompleksa.

Arhitektura odražava klasnu segregaciju, a film postavlja pitanje kakav svet gradimo, kakvo okruženje stvaramo za budućnost.

Ideja za film Obećani prostori prvobitno se javila tokom mog boravka u Kini, pre više od deset godina. Tamo sam se prvi put susreo sa ogromnim ograđenim kompleksima luksuznih stambenih nebodera. Gledajući sa ulice, zidovi tih naselja su prekriveni bilbordima sa idealizovanim slikama života, prizorina srećnih porodica oko bazena i parkova. Unutar zidova, stvarna slika je delovala drugačije: prostori su često bili prazni, izolovani, ni izbliza onako savršeni kao na reklamnim renderima.

Možete li da nam kažete nešto više o selekciji u kojoj se našao vaš film?

Posle puno godina rada na filmu koji je realizovan sa jako malim sredstvima, vest o selekciji u Kanu u okviru ACID-a nas je jako obradovala. Za sekciju ACID, tim za selekciju je sastavljen od drugih filmskih autorski i autora, sa posebnim fokusom na debitantska i izrazito autorska ostvarenja. ACID se takođe zalaže za dalju distribuciju filma, što nam je posebno značajno.

U ovom filmu potpisujete režiju, scenario (uz Tanju Šlivar), montažu i zajedno sa Katarinom Hauke, direktor ste fotografije – koji deo rada na ovom filmu vam je bio najuzbudljiviji, na kojem ste osećali izvesne izazove – teškoće?

Najvažnije mi je bilo da film stvori osećaj prisustva, prenese iskustvo likova u veoma konfuznom, dezorijentišućem okruženju. Film je nastajao dugo i menjao se tokom priprema, posebno kroz susrete sa ljudima i prostorima u Kambodži. Saradnja sa Katarinom Hauke na fotografiji je bio najintuitivniji deo procesa, dok  je moj glavni fokus bio na radu sa protagonistima, uglavnom neprofesionalnim glumcima, u odnosu na koje se i sam scenario preoblikovao. Naravno, budući da ne govorim jezik, proces traženja glumaca i probi je bio najduži i najkomplikovaniji, a u kojem sam imao ogromnu podršku kambodžanskih kolega Savuntare Senga i Mio Tong, koji su bili asistenti režije i saradnici na scenariju.

Snimanje je bio lepo i naporno, puno suludih i smešnih situacija koje su često proizilazile iz jezičkih nesporazuma.

I zašto ste morali da idete čak do Kambodže da biste snimili ovaj film?

Imao sam priliku da duže boravim u Kambodži povodom umetničke rezidencije. Ubrzo mi je postalo jasno da film, čiji je scenario u drugačijem obliku već postojao, može da se adaptira i odigra tamo. Za razliku od Kine, gde su ovakvi modeli urbanog razvoja prisutni već decenijama, u Kambodži su te promene i dalje nove i odvijaju se neverovatnom brzinom. Nove, visoke i sterilne zgrade – iste kao svuda u svetu – ne podaraju se sa načinom života koji i dalje odoleva promenama. 

Susret sa zajednicom radnika koji žive u nedovršenim višespratnicama – betonskim kosturima – bili su presudni za film. Scene sa njima su istovremeno najdokumentarnije i najstilizovanije, i taj deo snimanja je svakako bio najlepši. Solidarnost i kolektivni trud kojim su teške životne okolnosti adaptirali u zajednički dom predstavlja suprotnost načinu života koji će u istoj toj zgradi postojati kada bude zaršena.

Kako su tekle pripreme za Kanski filmski festival, šta ste očekivali od puta, šta se ostvarilo?

Posle napornog rada u nedeljama pred premijeru da stignemo da završimo finalizaciju filma, najviše sam se radovao susretu sa ekipom, pogotovu sa glumcima koji su došli iz Kambodže.

Kakve planove imate u vezi sa ovim filmom – nakon Kana? (ima li on edukativni karakter?)

Film nema edukativni karakter.

Kao i svakom autoru, najvažnije mi je da film dođe do što više ljudi, i to ne samo u festivalskim okvirima. Kada su autorski filmovi u pitanju, festivali su nažalost često jedini način da film dođe do publike. Pored sve težih produkcionih uslova i ograničenih finansijskih mogućnosti, problem distribucije i prikazivanja postaje jedna od najvećih prepreka za filmske autore. 

Radite li već na sledećem filmu?

Dvoumim se između dva scenarija, ali su oba u Beogradu.

Fotografije: Ivan Marković arhiva