FILMSKE LOBOTOMIJE Gorana Nikolića 02: Seciranje letnjih blokastera
LETO JE, VRELO JE LETNJA ŠEMA, NEMA PROBLEMA LETO JE, GDE SI TI, NE ZNAM GDE SI TI ...AKO NISI BAR MALO U BIOSKOPU
Povezano
Posle citiranja kultnih letnjih refrena, došao je red da se pređe ma stvar, a stvar je, u ovom slučaju, sumiranje filmskog leta ovogodišnjeg. Do sada – kraja prve nedelje avgusta (u tom momentu nastaje ovaj tekst). Što znači da se u ovom tekstu neće naći sledeći naslovi: Weapons, The Naked Gun, Together, Materialists, Besonov Drakula, Nobody 2 i Caught Stealing – njih ću obratiti krajem avgusta.
Rečima poznatog reditelja Kvantuma Tarantule – ovo je retko loša (da kažem, blazirana) filmska godina (da opet kažem – sušna) i jedna od gorih još od 1950-ih godina. Dao sam sebi slobodu da ne obratim pažnju BAŠ na svaki naslov, dok imam tu privilegiju izbegavanja nekih, mahom, konfekcija (što zvaničniji kritičari, mahom, nemaju), pa pišem i skupljam naslove, isključivo, iz ličnog ugla entuzijaste.
Pre nego što počnemo, da se obrati kraća pažnja na naslove koji se neće naći u ovom tekstu.
Elio – od kad je Disney kupio Pixar i izlizao njegovu magiju teranjem da na godišnjem nivou izbacuju po film, upali su u formulativnost koju mi je nadišao jedino diptih Inside Out 1 i Inside Out 2, dok mi sve ostalo deluje krajnje irelevantno i proizvoljno.
Home – Get Out elevated uticaj sa jezivim babama i dedama, to smo već previše puta gledali…plus, da priznam – ježim se bilo kakvog nasilnog petljanja oko očiju (+ bradavica).
Eye For An Eye – isto kao i za prethodni film, samo još familijarnije sve deluje, u smislu da smo sve to već videli puno puta, koliko god profi da je izvedeno.
The Ritual – filmovi o egzorcizmu su toliko pipava stvar da se ne sećam kad sam poslednji put gledao ZAISTA dobar primerak istog, plus su većina njih jeftini i manje inteligentni derivati Exorcista, kreću se utabanim stazama dramaturških i vizuelnih opštih mesta. Ili su smrtno ozbiljni, a loše napisani, ili su eksploatacije, ali nedovoljno maštovite i prljave… a kad smo kod ovog konkretnog primerka, već se, na nivou trejlera vidi da je ružan, jeftin, AI dramaturški obrađen, a Dan Stevens i Al JEBENI Pacino (baulja poput de Nira u nesrećnom Godsend) deluju umorno, kao da su tu zbog samo zbog love za letovanje i da na ime privuku publiku, a niti je Dan dovoljno komercijalno ime, iako je dobar glumac, dok Al Pacino ne zna da li je u bašti svoje kuće ili na setu.
I Know What You Did Last Summer je reboot originala koji nije bio neki kvalitet kad se pojavio, da se ne lažemo, al je Scream oživeo tinejdž slešere, još su imali lepe, harizmatične glumce, za razliku od ovih novijih koji ne mogu ni vizuelno da im pariraju, a vidim i da su toliko očajni da su morali Freddiea Prinzea i Jennifer Love da vrate, tako da, neka hvala.
Life Of Chuck – Mikeu Flanaganu ni bezlične, mada kompetentne horore ne jedem iz ruke, a kamoli sentiš drame.
Live action Lilo & Stitch i Kako Da Trenirate Svog Zmaja, to jest, zmaja (POBOGU LJUDI ORIGINALNI ANIMIRANI SE JOŠ NISU NI OHLADILI, NAROČITO JZMA).
War Of The Worlds – Ice Cube kao analitičar Homeland Securitya hahahahahahahahahahahahahahaha).
Happy Gilmore 2 – besramni cash grab nostalgije sa par simpatičnih momenata.
Jurassic World – Rebirth – kakav crni rebirth, ljudi moji, trebalo je potamaniti sve dinosauruse još posle prvog dela, kad su se oteli kontroli, izbombardovati to ostrvo celo, oni su deo davne prošlosti, to se dokazalo vrlo nasilno, ne možeš ih kontrolisati za profit, to je to, idemo dalje… ali Holivudski profit tad nije rekao da idemo dalje, jbg.
The Roses – zašto bi se dirao de Vitov minjon sem ako nemaš nameru da ga učiniš još smešnijim i dijaboličnijim, a sumnjam, po najavama, da će ovo biti taj film.
A sada – prelazimo na glavno jelo, bez nekog reda, u smislu, odakle ga jedemo.
FINAL DESTINATION – BLOODLINE
E, ovo je već posebno ludilo.
Pošto je ovo jedini horor serijal gde se jedan isti film, dramaturški ponavlja, iznova i iznova, samo su u svakom filmu neki novi ljudi vodeći, u nekom drugom gradu. Model je sledeći – spektakularno grand guignol poginuće mnogo ljudi na početku, ali par osoba je preživelo, jer je jedna medju njima imala viziju, a onda svi oni kreću u istragu, pa dolaze do onih što su preživeli pre njih, i onda oni poginu, te ova naša nova ekipica, jedan po jedan, ginu na razne maštovite, detaljne načine, dok glavni junak-junakinja pokušava da stane na put prokletstvu, karmi, smrti lično, a onda, na samom kraju, uvek se ispostavi da neko ko se žrtvovao za naše junake i prekinuo ciklus, da možda to i nije tako bilo i… znate već šta ako ste makar dva filma u serijalu odgledali), i eto nama serijala OD ŠEST FILMOVA.
Posle trećeg (najluđeg i najboljeg), četvrti i peti su pokazali da je došlo do zamora materijala, pa je zato ovaj poslednji izašao 14 godina nakon prethodnog, dok su svi ostali izlazili na tri godine razmaka medjusobno. Svi su se umorili od POSLEDNJE EKSKURZIJE (već posle prvog dela, nema tu nikakve ekskurzije, al naši distributeri nisu razmišljali o tome da je prvi deo drao blagajne i da to znači da će biti još nastavaka koji se neće nužno vezivati za ekskurzije, tako da je, po mom mišljenju neskromnom, bolje da je naziv bio – VEČNA LOVIŠTA).
Posle uvodne scene masovnog stradanja (sa visokim tornjem, u kom se dešava proslava otvaranja istog, koliko se sećam), koja zauzima, po mom mišljenju, 4. mesto među počecima u celom serijalu (počeci drugog, trećeg i prvog su mi prva tri mesta), kreće nešto što bih mogao nazvati – miks zamora materijala i usiljenosti u pristupu, koji svee ovo pretvara, maltene, u samoparodiju (ubistva preelaborirana, likovi pretanki.
Ili ga možda samo ja tako doživljavam jer mi je apsolutno NEVEROVATNO da je i u ovom filmu, sve postavljeno APSOLUTNO ISTO kao i u svim prethodnim filmovima – samo su glumci ružni, većinom loši, scenario je kriminalan između set pieceova ubistava (koja i nisu nešto specijalno, mimo prvog i onog ludila u bolnici). Morala su makar sva ostala ubistva da budu luđa da bih prenebregao AI generated scene-poveznice između, koje služe da bi smo ovo iole nazvali filmskom celinom.
Čak je i kraj over the top kao nikada pre, kao crtani film (na početku, jednom klincu PADNE JEBENI KLAVIR NA GLAVU, bukvalno, a još da je pao niotkuda, ovo bi se preimenovalo u LOONEY TUNES), bokte, niko više ne zna šta da radi sa ovim filmovima, motaj kablove…
A, ne…. Zaradili su lovu.
BALLERINA
Sećate li se kompjuterske igre ENTER THE MATRIX, nastale na slavi MATRIX serijala? Sećate li se da protagonisti nisu Neo i Triniti, nego sporedni kineski agent i Jada Pinkett Smith, ozloglašena žena velikog Willya? Sećate li se te spoznaje, tog razočarenja?
E, tako sam se ja osećao sa BALERINOM u odnosu na JOHN WICK serijal. Kao da gledam nešto sporedno, manje bitno u tom svetu, nešto što pokušava da emituje – taj John Wick osećaj – sa nikad većim budžetom, nikad jačom podelom, al je, ekipa iza kamere, suštinski, protrčala kroz ovu priču.
Ništa ovde nema osoben, sopstven DNK, previše se oslanja na osećaj serijala pre njega, al sa junakinjom koja se ne ističe ni po čemu da bi dobila (i zaista osvojila) svoj film, već imamo Anu de Armas, koliko god lepu i harizmatičnu, mi vidimo samo nju u datim okolnostima, a ne lik.
U momentu dok ovo pišem, jedino su mi scene sa bacačem plamena i prva pojava Keanua, ostale u sećanju. Najplastičnija filmska konstrukcija koju sam gledao ovog leta, pored POSLEDNJE EKSKURZIJE 6.
MISSION – IMPOSSIBLE : THE FINAL RECKONING
Kao što se moglo i očekivati od Kruzera i ekipe, vratili su se da časno (makar u domenu akcije i spektakla) zatvore jednu dugovečnu (30 godina) franšizu. Od onog epskog ronjenja do tuče na dvokrilnom avionu u vazduhu, ima mnogo momenata koji ostavljaju bez daha, ako ste i dalje fan, naročito posle preglupe odluke Kruzera i ekipe, sa prethodnim filmom, da ga izbace nedelju dana pre Barbenheimer groznice, oslanjajući se na TOP GUN – MAVERICK uspeh i publiku.
I objaviše oni prvi trejler godinu dana pre premijere, pa su onda tekli meseci bez ičega, da bi se mesec dana pred premijeru setili da im izlazi film u bioskope, i to kad mu je najmanje vreme da izađe, i nastavili kampanju, kao da se ništa nije desilo.
Ovaj film je imao čistiju stazu za sletanje na ovogodišnji vrh letnjeg box officea, ali je budžet probijen (incident sa scenom podmornicom ih je brda koštao) do neslućenih granica (između 300 i 400 miliona ukupnog troška). Film je na kraju zaradio dovoljno da opravda trošak, al ne mnogo preko toga, što je veliki uspeh za ovu celu situaciju.
A i Tom može mirno da preda štafetu serijala nekom drugom, mada ne znam koliku će serijal onda imati budućnost, jer ataom neodvojiv brend tu. Ta publika se osipa sve više i više, do nivoa da te neko na ulici, ako mu pomeneš da gledaš novu NEMOGUĆU MISIJU, najlaganije pita: “Ne seri, brate, to i dalje postoji?” Onda shvatiš da si mator i da si deo tvrde fan baze i da je vreme da ovaj serijal zatvara vrata.
A sad malo o filmu: nije mi smetala ekspozicija u prvih sat vremena, jer je plasirana kroz akciju i teče uz montažnu dinamiku. Više mi je smetao miks dead serious stava filma i kemp momenata u prvih sat vremena. Onda se film stabilizuje u drugih sat, da bi doživeo veliki krešendo akcije u trećem satu… Pa onda dolazi, ničim izazvana, sentimentalna završnica. Ovi filmovi nikad nisu operisali na tom nivou, dok je ovaj film nadahnut potrebom da ti bude stalo za likove kao da su tvoja porodica (sa sve montažama emotivnih krupnjaka iz ostalih filmova), kad god neko od njih ode niz vodu, ili je u rizičnoj situaciji, da bi sve kulminiralo MI SMO JEDNA PORODICA FAST AND FURIOUS finalom. Isti problem sam imao i sa poslednjim Krejgovim Bond filmom i prolongiranim tear jerkom na kraju.
Posle ovog, dramaturški nezasluženog sentimentalizma, voleo bih da Kruzer zaista uđe u neku ozbiljnu saradnju sa novim drugarom Inarrituom (AMORES PERROS, 21 GRAMS, BIRDMAN) i uzme tog Oskara za neku zajebanu dramsku ulogu (priča se da Inarritu i on rade crnu komediju). Ono što je tužno je da će pre dobiti Oskara za životno delo sledeće godine, al bolje išta nego ništa.
BIRD
Andrea Arnold se previše autorski ušuškala, čini mi se. Posle espkog zamaha sa AMERICAN HONEY, vraća se na početne, svedenije pozicije svoje poetike, sa ovim, manje šarmantnim i karakternim FISH TANK derivatom, u kom je pokušala da sprovede i jedan nadrealni momenat (da ne spojlujem), koji jeste upečatljiv (ima veze sa naslovom), al se prekasno pojavi, ne zaigra nikad suštinski ni u dramaturgiji, ni u emociji, a do tad se pitam o kome tj. čemu je sve ovo, zapravo. Iako sve gledamo iz vizure jedne devojčice, u užasnom white trash okruženju, ona nikada ne dobije pravi protagonizam. Ona je sporedni lik u nekom životu punom sporednih likova.
Naslovni lik, Larry Bird (šalim se, samo je Bird), zanimljiv je, al ni njega nema dovoljno da bi smo razvili ikakav odnos, kao gledaoci, prema njemu, a ne znam, na kraju, zašto se baš po njemu ova, predugačka, celina zove (sem prvoloptaške vizuelne metafore ptica slobodnih na nebu (kadar ptica koje lete), a ljudi su u mukama na zemlji (glavna junakinja ih gleda setno)).
U FISH TANK, glavna junakinja, takođe, luta kroz različite prilike i dešavanja, al nikad nemamo utisak da film luta, film je koncizna celina, znamo ko je ko, šta se dešava, gde je drama, kolika je, šta je na ceni za likove, a likovi su iznijansirani, odnosi uspostavljeni i potentni, dok BIRD deluje više kao nerazrađena, ali potentna, skica iste autorke. Plus za scenu transformacije Bird-ija i teranje halucinogene žabe da pušta svoje sokove dok joj gomila raspojasanih muškaraca peva YELLOW od grupe Coldplay.
F1
Ne bih da vam rušim sneška (fanovima filma F1), al Brad nije mnogo dobio bitku sa Kruzerom, svojim večitim rivalom, ovog puta. Bar komercijalno (isto break even priča na blagajnama, u odnosu na budžet, samo sa malo manjim troškovima) i kvalitativno (bolja je MISIJA poslednja, deal with it). Plus, Cruise je mnogo više prisutan u kadru nego Brad ovde.
Mislim da se Kosinski prerano zadovoljio time da ima Brada kao takvog u filmu, pa je kupovao neke kadrove i „preko one stvari“. Doslovno, Brad u nekim momentima deluje kao da se tek probudio pred dubl, naročito sa vrcavim Bardemom. Makar ne jede u svakom drugom kadru, malo je i smršao, vidno je da mu je prisutnost više u producentskim vodama. A možda je samo izgubio auru, što kažu internet komentari kad su videli kako Brad izgleda ponovo u ulozi Klifa Buta iz Tarantinovog HOLIVUDA, al sada u Finčerovom ruhu. Da ne trčimo pred rudu, videćemo.
Posle filma RUSH (neočekivane vožnje holivudskog šljakera Rona Howarda), mi imamo ove ovde, poprilično standardno snimljene scene vožnje, koje ne mogu da utole glad nama koji pratimo razvoj snimanja scena automobilskih trka. Čak je i Harlinov DRIVEN luđi u tim scenama. Ko je bio u komi, tokom vremenskog perioda od DAYS OF THUNDER (F1 je prepravljen scenario za nesudjeni DAY OF THUNDER 2, što je bio Kruzerov film, zanimljivo, Cruise i Pitt su večito isprepletani) do FORD V FERRARI, ovaj film će ga oduvati. I one koji, inače, ne prate ovakvu vrstu filma, pa će gledati zbog glumaca.
U jedno opšte mesto akcionog žanra, kao što je trka kolima (ili scena bitke, recimo), moraš da doneseš neko novo viđenje tog opšteg mesta na sto. Inače, nije vredno pomena. Da ne pričam o nepotrebnom trajanju od 2 i po sata (da se opravda cena karte), za jedan stereotip koji ne nadilazi 100 minuta trajanja, potpuno je dekadentno. Ako su nas već naterali da poverujemo da čovek Bradove starosti uopšte može da se vrati na trkačke staze.
Ljudi iza filma su znali da je IPAK TO BRAD I IMA DA PROĐE, i kod nekritičnih fetišista Williama Bradleyja Pitta i jeste prošlo, tako da koga briga, na kraju dana. Neće se ovog filma več zimus niko sećati, tako da, ako Manda, u LEPIM SELIMA, neće da mu žena troši pare na crnu konfekciju, tako bih i ja voleo da ljudi ne troše pare na belu kinematografsku konfekciju. Al to sam samo ja. I još po neko, nadam se. Već je pesma Eda Sheerana, u sklopu muzike za ovaj film, trebalo biti upozorenje.
TORNADO
A sada, malo arthouse gas. Reditelj simpatičnog SLOW WESTa, koji nose i uzdižu Michael Fassbender i onaj klinac iz LET ME IN (Kodi Smit – McPhee), koliko god mogu, jer fali jačeg, osobenijeg rediteljskog rukopisa i humora, balansa žanrova (a bogami i mašte), ponovo se vraća, posle deset godina, sa novim filmom, koji isto ima falinki u tom pravcu.
Mogao je više da se prepusti žanru, građenju tenzije, sirovosti vremena, plus malo izgleda kao da mu fali na celovitosti. Kao da gledamo treću epizodu pete sezone neke serije. Sergio Corbucci bi od ovoga napravio dijamant osvete, pohlepe i iskupljenja ‘70ih. Ukratko, kao i sa SLOW WESTom, osećaj da mnogo toga fali ovde je zjapeći.
Plus, tu su i razne dramaturške lopovske (zašto se ekipa nije ranije vratila po zlato, nego su pustili našu junakinju da dođe i pripremi teren protiv njih, taman koliko joj treba npr.) koje nimalo ne pomažu. Ovo je mogao biti LADY SNOWBLOOD divljeg Zapada, ali jedno su želje, a drugo pozdravi, kako neki kažu. Ali Tim Roth, Jack Lowden i Koki, glavna glumica, solidna tenzija, kao i svedeno trajanje, čine ovo iskustvom vrednim gledanja, kad nemate šta pametnije da vidite.
BRING HER BACK
Braća Philippou, posle gromoglasnog uspeha njihovog debija TALK TO ME, vraćaju se sa osvetom. Nisam gledao horor film koji me je, na čisto primalnom, visceralnom nivou, tako izudarao posle kultnog MARTYRSA, kao što je BRING HER BACK. Što kaže moj drugar sa Semikast podcasta, Voja Ivanić – “TALK TO ME je bio za decu, BRING HER BACK je za odrasle”. To sumira i moj utisak.
Ovo je daleko manje cinema-friendly iskustvo od TALK TO ME. Mračniji je, prljaviji je, nihilističniji je, bespoštedniji prema svojim likovima – ukratko, odličan film koji nije za svako raspoloženje. Niti za svakoga. Drago mi je što nisu želeli da se dodvore masama sa drugim filmom, nego su odlučili da produbljuju teme koje ih zanimaju i da oštre svoju poetiku.
Britanska Seka Sablić, zvana Sally Hawkins, u jednoj je od najboljih uloga svoje karijere ovde, a ni klinci ne zaostaju. A24 nikad ne maši kast jezive zaposednute dece, pa tako ni ovaj put. Moments of grace, što bi rekao pokojni Friedkin, još više su prisutni ovde, i još su više, ko što kažu u Šumadiji, wholesome, nego u TALK TO ME (scena navarenog zezanja sa ukletom rukom), a težina ovog filma to i zahteva.
Zašto snuff deo i upotreba VHS-a za snimanje, u tim okolnostima, nije objašnjeno? Glavna drama, likovi i njihovi odnosi u toliko jaki da nije mnogo ni bitno. Jedino što mi zaista sreću kvari ovde, i što mi film spušta od odličnog na vrlo dobar, jeste nezasluženo sentiš zatvaranje filma. Sve u svemu – film leta, za sad.
28 YEARS LATER
28 DICKS LATER… ko je gledao, znaće…
Ovo je već…. čudan teren. Reditelj Danny Boyle i Leo diCabrio su se, posle filma zvanog THE BEACH (onaj u kojem Leo puši buksne i priča o biciklima na srpskom), tako nasukali sa karijerama da nisu smeli sebi da dozvole još jedan promašaj. Leu je ruku spasa pružio Steven Spielberg sa filmom CATCH ME IF YOU CAN, a Danny se, kao pravi autsajder, izvukao sa low budget zombi dijamantom, zvanim 28 DAYS LATER. Snimljen je, potom, i opasno režiran nastavak 28 WEEKS LATER, dostojan da drži vodu veličanstvenom, furioznom prvencu. Oseti se glad u prvencu, oseti se da ga je radio čovek koji je u životnom –sad ili nikad- trenutku. Čak je probio i Cilliana Murphya.
I sada – posle 23 godine od prvog dela, Danny, i scenarista prvog dela, Alex Garland, vraćaju se na mesto zločina. Ne toliko gladni i fokusirani, al zato sa neutemeljenim pretenzijama (ovaj film je uvod u novu trilogiju, a jedva da 28 YEARS ima u sebi materijala za jedan film od 2 sata trajanja) i dečačkim duhom (u prvom delu, frenetična montaža, tokom zombie napada, mnogo mi je manje smetala zbog dinamičnijeg kadriranja i ujednačenog vizuelnog (ne)kvaliteta (mnoštvo DV (digital video) kamera), dok se sad meša i digitalni i ispoliranije filmskiji look, pa sve deluje još haotičnije, al na način da čovek pomisli da nisu baš najbolje promislili postupak… Ili su se samo zaigrali. Plus, nemotivisani bullet time-ovi, u svakoj poteri. Hmmm….).
Sin Aarona Taylora Johnsona bi trebalo da bude glavni lik, al je okruženje oko njihovog zaštićenog ostrva, na kom žive, uspostavljeno kao toliko opasno, da u jednoj od uvodnih scena, Aaron jedva uspeva da malom spase živu glavu, a kasnije film pokušava sve da nas ubedi, da taj mali može SAM DA PREŽIVI SA BOLESNOM MAJKOM POD RUKOM (!?).
Aaron Taylor počne kao protagonista, al vrlo brzo sklizne u sporedni plan, Jodie Comer igra trpni lik bolne žene (scena gde je najviše AKTIVIRAJU jeste sentimentalno intonirana scene zombie porođaja koja me je, makar, nasmejala koliko je postavljena van svake pameti), mali, Aaronov i Jodien sin, dobro glumi, al nema u sebi iskru za protagonistu. Pojava Ralpha Fiennesa, najbolja je u filmu, al mislim da će njegova deonica tek dobiti na smislu u nastavcima (s obzirom da se naredni film zove 28 YEARS LATER – BONE TEMPLE, a hram kostiju je Ralphova kreacija), jer ovde je zabavno za gledanje, al više služi kao dramaturški most, -lopovska- za Jodie (da ona dođe do katarze svoje) i njenog sina (da on započne put bivanja muškarcem), nego što ima korenitiju funkciju u priči.
Svako malo nas emotivno uslovljava, a likovi nisu dovoljno iznijansirani da bi emociju zaslužili. Ima zanimljivih rešenja, scena, drskih odluka, fine tenzije, povremeno, al čini mi se da film počne negde na pola tek, kada se sin otuđi od oca. A TEK KRAJ – camp HOOK omaž kojim odiše predstavlja neki POTPUNO drugi film i poetski pristup, kao da Danny nema strpljenja da pusti Niu da Costu (rediteljku narednog dela) da uvede svoj univerzum, nego je morao malo da nas tizuje, a taj tiz izgleda kao scena sa početka Zekine MALE NOĆNE MUZIKE, kao Kičić gleda pornić na kaseti, i u sred peglanja, upada neki čovek u sobu (u sceni), mislivši da ga žena vara, a onda se brzo razuveri kako je upao u pogrešan film. Sledeći put – VIŠE ZOMBIJA, MANJE POKUŠAJA DRAME SA PAPER-THIN LIKOVIMA.
SUPERMAN
Čini mi se da je James Gunn, reditelj novog SUPERMANa, bio najiskreniji od svih reditelja, nakon prvog dela, kada je rekao kao želi da napravi film u duhu prvenca. DC i MARVEL su odlučili da se vrate korenima – singularnim pričama i likovima po filmu, i malo da zapostave potrebu za puštanjem korenja za 10 drugih filmova u svakom od filmova koje snime. MARVEL se, trenutno, -smiruje- uz novi F4 naslov (a možda samo čekaju da vide da li će novi AVENGERS film uspeti, kad bude izašao medju ljude, pa da bude Jovo nanovo), a DC uz njihovog drugog najikoničnijieg lika (prvo mesto nesumnjivo drži Bruce Wayne).
Ovde nemamo generičnog Supermana (Brandon Routh), niti hladnokrvnog Supermana (Henry Cavill), nego old school naivnog, srčanog, polu-autističnog, nerdy, brbljivog dečaka vođenog idealima, u tumačenju David Corensweta (sudeći po intervjuima, čovek je Clark Kent u pravom životu, pa nisu morali mnogo da se cimaju sa Davidom), negde najbližeg Reeveu u tumačenju.
Ovo je jedna vrcava, light hearted superherojska avantura, prijatno nepretenciozna, sa dodatkom u vidu bizarnih detalja, kojima je Gunn oduvek vičan (od autsajderskih likova do velike akcije, u drugom planu, kroz prozor Supermanovog stana, dok u prvom planu gledamo intiman razgovor Clarka i Lois Lane, a Clark ne haje za priču napolju, jer Green Lantern drugari to već (jedva) drže pod kontrolom).
Ono što ovaj simpatičan film odvaja od ozbiljnog filma jeste by the numbers dramaturgija (mimo toga, prvi dijalog između Clarka i Lois, u njenom stanu, najbolje je napisan komad ovog filma, i najbolje je napisan dijalog između njih još od Donnerovog SUPERMAN 2) i in medias res ubacivanje gledaoca među likove, bez ikakvog set upa, jer su Gunn i ekipa mislili da to izbegnu jer je origin Supermana opšte mesto, ali i stereotip može da naraste u arhetip, kao što su zaboravili da je svaki film jedna nova celina koja (bi trebalo da) zasebno funkcioniše.
To je jedna od gorih posledica SERIJALIZACIJE filmova (npr. veći deo ljudi je navikao da je uslovnost (sa kojom nema kompromisa), recimo, HARRY POTTER serijala to što se filmovi nadovezuju jedan na drugi i nije im problem što se sve više gubi celovitost narativa, iz filma u film, jer ceo serijal posmatraju kao jedan film, a pripomogla je i ekspanzija serijskog programa, pa se peti deo Pottera, na primer, percipira, bez problema, kao peta sezona neke serije, zato što je deo šire priče, a to olakšava autorima da ne moraju da ulože dodatan trud i da svaki film zaokruže, jer vide da se može i bez toga.
Zanimljivo mi je videti kako, čak i na nivou detalja, Gunn „pere“ Supermana od Snyderovog uticaja, koji je, izgubivši se u potrebi da mu protagonisti i kadrovi budu kul, zaboravio da Superman ne bi išao u slepu desturkciju Metropolisa kako bi pobedio negativce, dok me je, nasuprot tome, Gunn skoro pa nasmejao momentom – komentarom gde Superman, u sred jedne haotične i spektakularne borbe sa nekim čudovištem, spase čak i jednog psa od stradanja, jer to i jeste Superman – čista duša.
S obzirom kako je uveo lik Supermanove sestre, Supergirl, očekuje se film sa njom u glavnoj ulozi, ali poput Superbada ili American Pie.
M3GAN 2.0
Prvenac je bio korpo-generična verzija CHILDS PLAYa, dok je Chucky bio Žaklina, odnosno, M3GAN. S jedne strane, želeo je da bude thrill ride, a onda se seti, povremeno, s druge strane, da ubaci neki pokušaj nečeg začudnog, otkačenog, duhovitog, al previše je ovo studijski kontrolisano, isprogramirano, sterilno, da bi se izrodilo išta zaista upečatljivo i autentično, a kamoli pravi miks strašnog i smešnog. Samo ostaje neki čudan aftertaste camp-a bez pokrića i nemanja prave tenzije. Negde na pola puta između SNL skeča i filma, zaglavila se M3GAN.
A danas – od filma, koji je najpoznatiji po sceni gde lutka M3gan igra (nekadašnja senzacija TikToka, I nedostatku nečeg boljeg, životnijeg, maštovitijeg) i momentu gde M3gan, niotkuda, krene da peva TITANIUM (jedan od tih, premalo prisutnih, komičnih momenata, a još nedovoljno pripremljenih za komični efekat) – došli smo do akciono-trilerskog spektakla, sa jasnim uticajima M:I (M3gan kao Tom Cruise ovog filma) i TERMINATORA 2 (kao i kod Švarcija, tako je i sa M3gan – ili umreš kao negativac (TERMINATOR) ili poživiš dovoljno dugo da vidiš kako postaješ pozitivac (TERMINATOR 2)).
Takav skok u ambiciji ne mogu da ne poštujem, ali ako se sa mnogo jednostavnijim konceptom nije uspelo prethodni put, šta su, zaboga, misli… Ustvari, ništa, nebitno, prvi deo je zaradio lovu, mogu da rade šta im je volja. Iako je samo malo manje generično nego prošlog puta. Verovatno zbog još sumanutijeg koncepta i žanrovskog miksa.
Osim par smešnih (humor je ovde kao neki miks duhovitog korporativnog marketinga na društvenim mrežama, koje su se blago očešale o internet mimove, i to u 2 SATA TRAJANJA, vođenih preozbiljno dramski intoniranim scenama, jer se ili oslanjaju na našu emotivnu povezanost sa likovima još od prvog dela, ili je u pitanju teška tehno ekspozicija) ciničnih opaski, zabavnih tuča i, po kojeg, poginuća, nema ovde mnogo čega za pominjanje.
Makar se Jermaine Clement, kao Elon Musk, dobro zezao, ako ništa drugo.
THE FANTASTIC FOUR – FIRST STEPS
Isto kao i DC Comics sa SUPERMANom, MARVEL je odlučio da F4 priču –vrati na fabrička- i stavi pod kontrolu. Prvi (neuspeli) F4 film jeste onaj iz kuhinje Rogera Cormana, snimljen 1994., koji je danas (a bogami i tada) samo jeftin, zastareo i, poprilično, loš campy pokušaj, dostupan na YouTube i DailyMotionu široj javnosti tek 11 godina nakon nastanka. Druga dva je, desetak godina kasnije, radio Tim Story (ironija je da priča tih filmova i nije neka, a čovek se preziva Story), koji pokazuju težnju ljudi iza kamere, već kroz kadriranje i montažu, da jašu talas Raimijeve in-your-face Spiderman režije, sa čudnim uglovima kamere, dosta pokreta i zumova (pa i camp glume), al produkcija ne prestaje da -vezuje ruke- (generički scenario, izgled, koncept likova, corny replike) i tu imamo dva krajnje –bleda- ostvarenja.
Osam godina kasnije, dobijamo novi pokušaj F4 filma, sada više u mračnijem ruhu, pa da vidimo hoće li to da prođe, pod palicom Josha Tranka (Chronicle, Capone), noseći Cronenberg body horror štimung sa sobom, koji studio, prvobitno, grli oberučke, da bi ubrzo videli da će to da ode previše u Cronenbergevskom pravcu za jedan MARVEL film, da bi oni, ipak, više da zabave ljude nego da uznemire, pa smo, njihovim mešanjem generičkih elemenata (mada ne vidim da je scenario ikada bio mnogo bolji od ovoga što vidimo u filmu, da budem pošten, iako se glumci svojski trude, al deluju potpuno izgubljeno), kako bi suzbili bilo kakvu ozbiljniju subverziju, pa imamo film koji nije ni klasičan studijski, ni transgresivno autorski – jedno veliko ništa.
I deset godina nakon poslednjeg pokušaja, MARVEL i dalje ne odustaje, i to u vreme kad im nikad gore nije išlo i kad kusaju komercijalne posledice štancanja filmova, odlučili su da se vrate jednoj blagoj 60s stilizaciji, u modernom, nenametljivom filmskom postupku, sa novom podelom (tu je, naravno, neizbežni Pedro Pascal), koju pokreće jedan krajnje by-the-numbers scenario (sa istim problemom neuvođenja likova na pravi način, kao u SUPERMANu). Hemija je -podeljena- po parovima (Pedro i Vanessa kao bračni drugovi, a Joseph i Ebon kao drugovi drugovi), al je nema u njihovom kompletnom odnosu, kao da pričaju s nekim iz drugog filma.
Ovaj igrani INCREDIBLES, doduše, očišćen od humora i inovacije, jeste dovoljno dinamičan, simpatičan i dostojanstven, posle brda MARVEL promašaja, da možete da mu date šansu kad vam treba eskapizam.