Netaknute plaže, blistavi bazeni, beskrajno plavetnilo: ilustracije koje je stvarao Hiroshi Nagai oslikavaju senzibilitet Zapadne obale na nizu omota ploča, oslanjajući se na duhovnu povezanost između optimizma SAD-a pedesetih i japanske „balon“ ekonomije osamdesetih.
Nagai je došao do izražaja ranih osamdesetih, radeći za etikete poput Moon i Niagara, definišući pritom estetiku žanra City Pop. I dok je njegov rad u muzici najviše vezan za taj period – radio je i omote za japanska izdanja albuma – njegov stil ilustracija su u poslednjim godinama ponovo oživeli muzičari (čak se pojavljuje i na ponekom J-Pop izdanju).
Hiroshi Nagai je pesnik minulih leta – dana pod plavim nebom, svakako, ali i ružičastih sumraka i onih noći kada izađemo napolje i vazduh deluje savršeno mirno. Njegove precizno izvedene slike vode nas nostalgični svet breskvastih zalazaka, palmi i neobičnih urbanih plaža.
Hiroshi Nagai: Umetnik „zapadne obale“ nekog srećnijeg vremena
City Pop je čarobni sastojak za razumevanje rada ovog umetnika. To je sintisajzerski zvuk, sa razigranim klavirskim pasažima, čvrstim i zategnutim udarcima bubnjeva i obiljem pevanja. Tu je i oštar rež i krik gitare, ali nijedan element nikada ne dominira. Sve u pesmi deluje kao da je zadržano u pažljivoj napetosti.
Istovremeno je prirodno i veštačko – i upravo je to poenta. Njegova umetnost izgleda kao da gledamo seriju Moonlighting u cugu, ili kao da noću izlazimo u starom kul autu i igramo se detektiva. Želimo da posećujemo barove, ali samo hotelske barove. Želimo da živimo u stanovima na drugom spratu, sa žaluzinama na prozorima i bez ičega značajnog u kuhinji osim miksa za margaritu.
U Nagaijevom vizuelnom svetu dominiraju gradski pejzaži, ivice bazena, plaže. To su prostori uglavnom lišeni ljudi, mesta gde su zgrade uvek na pristojnoj udaljenosti – kuće na brdima iz sredine veka sa bazenom, ili horizont koji se uzdiže iza mosta i zaliva.
Jedino je vodi dozvoljeno da se zaista približi posmatraču. Ponekad se pojavi auto ili avion ili natpis na nekoj radnji – RECORDS, TAPES, CDs – ali gotovo nikada nema ljudi. Crvena svetla na uglovima nebodera, savršene šahovske table osvetljenih ponoćnih prozora. Na jednoj slici tu je peškir na ležaljci i sama ljudska prisutnost koju on nagoveštava deluje gotovo šokantno posle tolikog odsustva. Ali to je samo peškir. To je i dalje odsustvo. To je i dalje Hiroshi Nagai koji ostaje veran sebi.
Gde je sve to? Kalifornija? Japan? Teško je reći, ali mnoge Nagaijeve slike imaju elemente oba mesta. Slično tome, ne možemo da smestimo te prizore u određenu epohu, osim ako se u kadru ne nađe sportski auto. Većina ih deluje pomalo kao pedesete, ali pedesete onako kako su ih prikazivali tokom osamdesetih.
To su prostori poput onih iz video-igara koje Nagai stvara – ne samo zbog praznine, uglastosti ili sitnih, „pikselastih“ detalja. Oni deluju, baš kao i prostori u video-igrama, kao da su pažljivo negovani tokom svog stvaranja, gotovo prizvani željom da postoje, sa svakim elementom brižljivo postavljenim, svakim horizontom oblikovanim tako da izazove određeno raspoloženje.
Hiroshi Nagai je ponekad pod uticajem Magritta i Dalija, ali pop art ostaje njegov glavni izvor inspiracije. Kako je objasnio za cultrface: „Bez američkog pop arta ne bih počeo da slikam na način na koji sam to radio. To iskustvo me je navelo da od tog trenutka svoje letnje nebesa oslikavam u dubokim plavim tonovima. Uz to, veliki uticaj imao je i nadrealizam, a naravno i hiperrealizam.“
Najzad, rekli bismo – Hiroshi Nagai je slikao američki san, baš onakav kakvim smo ga oduvek zamišljali.
Foto: instagram hiroshipenguinjoe