Povezano
Za sve one koji su upoznati sa profesijom filmske kritike, Roger Ebert ne zahteva nikakvo predstavljanje. Ebert možda jeste, a možda i nije najveći koji se ikada bavio tim poslom, ali jedno je sigurno -najprepoznatljiviji je filmski kritičar svih vremena.
Njegov intiman, duboko ličan i uvek pronicljiv način pisanja o kinematografiji bio je neuporediv, a njegov sveobuhvatni pristup gledanju filmova svih mogućih žanrova i podžanrova uvek je bio dobrodošao među čitaocima.
Evo koji filmovi su prema njegovom mišljenju najnapetiji i odličan su izbor ako vam se za vikend gleda nešto uzbudljivo.
Najnapetiji filmovi po mišljenju Rogera Eberta: The Negotiator
Uprkos tome što je danas možda jedan od najmanje cenjenih filmova Samuel L. Jacksona i nesrećan promašaj na bioskopskim blagajnama u vreme kada je izašao, The Negotiator je ipak fantastičan krimi triler.
Ebert je voleo ovaj film, dajući mu gotovo savršenu ocenu. Nazvao ga je „trijumfom stila nad pričom i glume nad likovima“, hvaleći njegov ritam i način na koji se poigrava ustaljenim obrascima trilera. Bio je veliki obožavalac režije F. Gary Graya, kao i izvedbi Jacksona i Spaceyja.
Alien
Ebert ne bi bio usamljen u tome da Alien nazove jednim od najnapetijih filmova ikada snimljenih. Na kraju krajeva, i danas se s ljubavlju pamti kao jedan od najboljih i najuticajnijih naučnofantastičnih horora u istoriji. Iznedrio je franšizu promenljivog kvaliteta kroz svoje nastavke, ali original jednostavno ostaje nenadmašan.
To je jedan od najboljih SF filmova ikada, a Ebert bi se s tim svakako složio. U svojoj recenziji izrazio je divljenje načinu na koji Ridley Scott pronalazi napetost čak i u tišim, sporijim trenucima. Uporedio je Alien sa „slasher katastrofama svog vremena koje su uvek imale razrešenje, a nikakav zaplet“, hvaleći način na koji film „vibrira mračnim i zastrašujućim intenzitetom.“
Knowing
Nisu sve recenzije Eberta dobro ostarile. Bio je nesumnjivo izuzetno inteligentan kritičar i uvek je umeo da obrazloži razloge svoje ljubavi ili mržnje prema nekom filmu. Ali ako je ikada bilo gotovo nemoguće razumeti šta je video u nekom ostvarenju, onda je to u njegovoj neobjašnjivoj adoraciji prema filmu Knowing, koji je većina ismevala kao jedan od najgorih filmova Nicolasa Cagea.
Knowing je među najgorima kada su u pitanju filmovi kojima je Ebert ikada dao punu ocenu od četiri zvezdice. Dok su ga većina kritičara i publike videli kao apsurdnu katastrofu, Ebert je u njemu prepoznao ono što je nazvao jednim od najboljih SF filmova koje je gledao. U svojoj recenziji napisao je da je Knowing „zastrašujući, napet, inteligentan i, kada treba da bude, prilično impresivan“, izražavajući ništa osim divljenja prema njegovom pripovedanju i režiji.
The Day of the Jackal (1973)
The Day of the Jackal je jedno od najboljih ostvarenja kada su špijunski filmovi u pitanju. Kritički hvaljen sa svih strana, film je predivno ostario i danas važi za jedno od najznačajnijih ostvarenja sedamdesetih.
Ebert, koji je inače obožavao trilere ovakvog tipa, nazvao ga je „prokleto uzbudljivim filmom“ u svojoj recenziji, rekavši da je to „ne samo klasik napetosti, već i predivno realizovan primer filmskog stvaralaštva.“
The Silence of the Lambs
The Silence of the Lambs jedan je od najuticajnijih filmova devedesetih. Bio je ogroman hit na blagajnama, kritičari (uključujući i Rogera Eberta) su ga obožavali, a postao je i treći (i do danas poslednji) film koji je osvojio „veliku petorku“ Oskara: za film, scenario, režiju, glavnog glumca i glavnu glumicu.
Jednostavno rečeno, u pitanju je jedan od najvećih trilera ikada snimljenih. Kada ga je Ebert prvi put recenzirao, dao mu je ocenu od 3,5 zvezdica, rekavši: „prošlo je mnogo vremena otkako sam tako jasno osetio prisustvo Zla,“ ali je ukazao i na neke od „apsurdnih“ i „jedva verodostojnih“ aspekata filma. Kada ga je 2001. uvrstio na svoju listu Great Movies, revidirao je ocenu na pune četiri zvezdice, nazvavši ga „zastrašujućim, zaokupljujućim i uznemirujućim“, piše Collider.
Panic Room
David Fincher je bio reditelj prema kome je Ebert gajio veliko poštovanje, a većinu njegovih filmova ocenio je pozitivno. To uključuje i Panic Room, jedini Fincherov film koji je kod čikaškog kritičara dobio nesavršene, ali i dalje vrlo respektabilne tri zvezdice. To je jedan od najpotcenjenijih Fincherovih naslova, osnažen fenomenalnim glumačkim parom: Jodie Foster i Forest Whitaker.
Film se često opisuje kao jedan od najboljih home invasion ostvarenja ikad. Ebert je bio saglasan, rekavši u svojoj recenziji da je Panic Room „najbliže što će (Fincher) verovatno doći idealu trilera koji u potpunosti postoji u svetu fizičke i psihološke verodostojnosti“. Dodao je da je Fincherov film uzbudljiv i napet poput dobre partije šaha između dva majstora, pritom uputivši mnogo pohvala i Foster i Whitakeru.
The Hurt Locker
Mnogo tiši, intenzivniji i dramatičniji od većine ratnih filmova, a u velikoj meri obogaćen majstorskom rukom Kathryn Bigelow, The Hurt Locker je jedan od najboljih filmova o ratu u Iraku, kao i jedno od ključnih ratnih ostvarenja 2000-ih.
Ebert je bio deo fan kluba ovog filma, nazvavši ga u svojoj recenziji „očaravajućim ratnim filmom“. Izrazio je odobravanje Bigelowine režije i brojnih odličnih glumačkih izvedbi, ali je posebno istakao izuzetan osećaj za napetost.
Direkno se pozvao na Hitchcocka i njegovo objašnjenje napetosti: „kada ispod stola postoji bomba i ona eksplodira, to je akcija. Kada znamo da je bomba tamo, a ljudi sede za stolom i igraju karte, i ona ne eksplodira, to je napetost.“
Ebert je smatrao da je Bigelow majstorski izgradila ratni film zasnovan upravo na napetosti. Za film koji se primarno bavi razminiravanjem bombi, to je i više nego prikladno.
Jaws
Jaws je jedan od najintenzivnijih filmova sedamdesetih, a Ebert se očigledno slagao s tim. U svojoj recenziji nazvao je remek-delo Spielberga „senzacionalno efektivnim akcionim filmom“ i „zastrašujućim trilerom“.
Kada je kasnije pisao o filmu prilikom njegovog uvrštavanja na listu Great Movies, ponovo se pozvao na Hitchcockovu metaforu o bombi i izrazio divljenje načinu na koji je Spielberg izgradio toliku napetost i tenziju, gotovo bez prikazivanja same ajkule.
Le Salaire de la peur
Francuska kinematografija oduvek je bila jedna od najizuzetnijih i istorijski najznačajnijih van Holivuda, a naročito sredinom 20. veka zemlja je proizvela neka od najboljih filmskih ostvarenja ikada. Među njima je i napeti triler Le Salaire de la peur (The Wages of Fear).
Naravno, i Ebert je voleo ovaj film. Rekao je da „produžene sekvence napetosti u filmu zaslužuju mesto među najznačajnijim delima kinematografije, i ukazao na sve autore i filmove koje je njegovo nasleđe oblikovalo.
Psycho
Psycho nije samo remek-delo Alfreda Hitchcocka, već i jedan od najboljih filmova ikada snimljenih. Nije bio Ebertov omiljeni film britanskog reditelja (tu titulu je poneo Notorious), ali je sasvim razumno zaključiti da je smatrao da je Psycho njegov najnapetiji film.
Ebert je smatrao da je Psycho jedan od najstrašnijih horor filmova ikada. U svojoj recenziji izrazio je divljenje Hitchcockovom pristupu snimanju priče sa ograničenim budžetom, i priznao da „nijedan drugi Hitchcockov film nije imao veći uticaj.“
Nazvao je Psycho „zastrašujućim, suptilnim trilerom“ i teoretisao da razlog zašto i danas funkcioniše tako dobro leži u tome što „direktno komunicira sa našim strahovima.“ Uostalom, horor i napetost nisu toliko različiti. Hitchcock je tačno znao kako da iskoristi strahove publike da stvori napetost, i upravo zbog toga ga je Ebert toliko poštovao.
