Jara Sofija Ostan je imala 16 godina kada ju je rediteljka Urška Djukić, među 60 devojaka, izabrala za ulogu Lucije u svom dugometražnom prvencu Kaj ti je deklica (Little Trouble Girls, Nestašne devojke, Šta ti je, mala?). Tokom snimanja Jara je napunila 17, a danas, sa 19 godina, upravo zahvaljujući ovom ostvarenju iza sebe ima iskustvo na Berlinskom filmskom festivalu (film je otvorio takmičarski program Perspektive) i osvojenu nagradu za najbolju glumicu na upravo završenoj AFA dodeli nagrada, gde je bila nominovana u još jednoj kategoriji – zvezda u usponu.
Uloga koja menja život
Film kroz oči stidljive šesnaestogodišnjakinje istražuje snagu devojačkih glasova koji pokušavaju da nadjačaju tradicionalne ideje i patrijarhalne obrasce. Lucija odrasta u strogo hrišćanskom okruženju i „dobro je dete“ koje se ponaša u skladu sa očekivanjima autoriteta – dirigentkinje, škole, majke. Odstupanje od norme nije poželjno, već se kažnjava. No, situacija počinje da se menja kada u horu za devojčice u kojem peva počinje da se druži sa Ana – Marijom, popularnom i koketnom učenicom treće godine. Kada hor otputuje u seoski samostan na vikend intenzivnih proba, Lucijino zanimanje za tamnookog restauratora stavlja na iskušenje njeno prijateljstvo s Ana-Marijom i drugim devojkama.
Koji je bio najzahtevniji deo priprema za snimanje – ako imamo u vidu da se Jara pre ovog filma nije bavila glumom, planira li da nastavi da glumi i šta je to što publika treba da zna o njoj – van filmskog platna, otkriva u intervjuu za BURO.
JARA SOFIJA OSTAN – INTERVJU:
BURO. Kako si dobila ulogu u filmu Kaj ti je deklica?
Jara: Moja mama je zapravo pronašla oglas za audiciju na facebooku i poslala mi ga. Trebalo je da pošaljemo kratak video u kojem se predstavljamo, što sam uradila i ubrzo me je rediteljka Urška Djukić pozvala na prvi krug audicije. Tamo je bilo nekoliko devojaka i onda su nam postavljali različite situacije u kojima smo, improvizujući, igrale neke scene, odlazile da „kao da nešto kupujemo“, izmišljale dijaloge i radnje… Nakon toga usledio je još jedan krug audicije, gde su više posmatrali kako se pojedine devojke slažu međusobno, koja ima dobru energiju sa kojom i na osnovu toga su birali uloge.
BURO. Da li si ikad glumila, pre ovog filma?
Jara: Uzimala sam časove glume kao mala, u Ljubljani, i malo nešto u školi, ali nikad snimala film ili bila ovako direktno ispred kamere kao na snimanju filma Kaj ti je deklica.
BURO: U filmu i pevaš?
Jara: Da, Lucija je članica ženskog hora. Ona je introvertna, stidljiva, preosetljiva, ali sve se to polako menja u tom horu, gde stiče prve predstave o ljubavi, odnosima, prijateljstvu …
BURO. Kako ti je izgledalo celo glumačko iskustvo, šta si sve naučila o glumi prvenstveno?
Jara: Bilo je jako zanimljivo, posebno kada sam shvatila da nema potrebe da glumim. Ponekad je bilo dovoljno samo da budem prisutna, da reagujem prirodno… Rediteljka je tako postavila stvari da je najvažnije od svega bilo to da budemo iskrene – da se ponašamo kao prijateljice koje su stvarno u nekoj akciji ili situaciji, a ne da glumimo onako kako mislimo da bi to trebalo da izgleda. To i nije bilo toliko teško s obzirom na to da smo se zbližile na snimanju i zaista postale prijateljice. Družimo se i dan danas.
BURO: Da li si imala neke posebne pripreme za ulogu?
Jara: Imali smo puno glumačkih vežbi, konkretno, trenirala me je Nataša Burger. Učila sam i da pevam, a trebalo je da naučim i da vozim skejt.
BURO. Šta ti je bilo najteže na snimanju?
Jara: Da budeš iskren u svemu, u svakom trenutku, da osetiš sve to što oseća devojka koju igraš. Bila sam vrlo mlada dok smo snimali film, trebalo je da budem otvorena za neka nova iskustva, otvorena ispred kamere, a da bila sam svesna da će sve to gledati ljudi koje znam. Kada sam shvatila da je od svih tih osećanja važnija priča koju želimo da ispričamo, da je to najbitnije, sve je postalo je lakše.
BURO. A najuzbudljivje?
Jara: Najuzbudljivije je bilo snimaje u Italiji. Biti u novom okruženju, sa svim devojkama, zabavljati se sa na setu, bilo je divno.
BURO. Šta bi volela da publika koja gleda film zna o tebi?
Jara: Možda će im biti interesantna činjenica da inače ne pevam, ali da sviram čelo, počela sam sa osam godina. Da završavam i srednju muzičku školu. Kao mala sam govorila da želim da budem umetnik, mislila sam da će to biti slikanje, ali sad shvatam da će to, ipak, biti gluma.
BURO. Planiraš li da upišeš studije glume?
Jara: Da, ali nisam sigurna gde tačno. Uzela sam jednu godinu između srednje škole i studija da razmislim o svemu i vidim gde ću dalje nastaviti školovanje.
BURO. Kakve filmove voliš da gledaš?
Jara: Volim ozbiljnije filmove, drame, kao što je na primer „Rekvijem za snove“. On me je uzdrmao do srži, težak je i mnogi ljudi za njega kažu da su ga gledali, ali da ne žele da ga gledaju po drugi put. Vrlo jak utisak na mene je ostavio jedan nemački film, Victoria. Snimljen je u jednom kadru, a mislim da su glumci dobili samo instrukcije od reditelja, dok su sve ostalo improvizovali. Bila sam tako prisutna dok sam ga gledala, celih dva sata i dvadeset minuta. Opet, među moje omiljene reditelje spada Wim Wenders.
BURO. Imaš li omiljene glumice?
Jara: Volim Isabelle Huppert, Saoirse Ronan, irsku glumicu, i Natalie Portman. Dopada mi se način na koji glume. Za Saoirse mi se čini da se nikad nije trudila da uradi nešto da bi izgledala lepo i da nikad ne radi ono što se od nje očekuje.
Čak i kad plače, lice Saoirse Ronan toliko je prirodno, da slama srce.
Fotografije: Katarina Stefanović, AFA Promo