„Ispit” Ljudmile Korobove: U kadru mladost, apsurd i beogradski asfalt
Na životnom testu.
Povezano
Dvoje, auto, Beograd
Tim rečima dvadesetpetogodišnja Ljudmila Korobova, rođena u Rusiji, odrasla u Srbiji, apsolventkinja filmske i TV režije na Fakultetu dramskih umetnosti i profesionalna plesačica, opisuje svoj kratkometražni igrani film „Ispit”.
U njenoj režiji, jedno naizgled obično, pomalo apsurdno beogradsko jutro postaje metafora za sve one tihe bitke koje vodimo unutar četiri zida, ili u ovom slučaju, unutar automobila.
Svojim nesvakidašnjim vizuelnim pristupom, „Ispit” je nedavno osvojio simpatije na festivalu „Ženski likovi ispred i iza kamere”, a sa Ljudmilom razgovaramo o izazovima snimanja iz jednog kadra, ženskoj solidarnosti u filmu i onim najtežim, životnim ispitima.
Upitali smo Ljudmilu kako bi u samo tri reči opisala film „Ispit”, ali zanimalo nas je da li svoje delo zamišlja i u nekim drugim umetničkim oblicima.
Ako bi film mogao da se veže isključivo za jednu pesmu, koja bi to pesma bila? I koja knjiga bi metaforično mogla da se uporedi sa tvojim delom?
„Što se pesme tiče, ovaj film mi je već neraskidivo povezan sa pesmom koja se u njemu pojavljuje kao soundtrack, ‘Тает лёд’ ili ‘Topi se led’ ukrajinskog benda ‘Грибы’. Isprva sam je dodala gotovo nasumično, a kasnije sam shvatila da je to verovatno bila neka podsvesna želja da se povežem sa svojim postsovjetskim kulturnim kodom. Volim tu pesmu jer na ironičan, ali i iskren način prikazuje mladalačku zaljubljenost, a posebno preporučujem za gledanje spot“.
„Kad bih morala da napravim asocijaciju sa književnošću, bilo bi to verovatno nešto iz Čehovljevih priča, mala situacija sa apsurdnim elementima, smešna i pomalo tužna, ali sa nadom na kraju“.
Možda nešto poput ‘Dame sa psetancetom’, samo savremenija i bez fatalnih elemenata u vidu drugih brakova
Tri reči ipak nam nisu dovoljne da razumemo sve što nam ovo ostvarenje poručuje, zbog toga bih volela da nam kažeš šta je zapravo ,,Ispit“ i sa kakvim dilemama i ‘ispitima’ se susrećemo?
„’Ispit’ je na jednom nivou priča o jednom jutru, u kojem ništa ne ide kako treba (što je za mene vrlo česta pojava), a pre svega je priča o odnosu dvoje mladih ljudi, kojima jedno apsurdno divlje (obično) beogradsko jutro postane svojevrsni ‘ispit’ njihove veze. Da li su spremni da pređu preko nesuglasica zarad održavanja nečeg lepog što već imaju?“
Film postavlja pitanje šta je zdravi odnos, sa kojim nesigurnostima oko partnera se možemo susresti, kako komuniciramo u vezi i kakva je priroda konflikta?
Kako u suživotu od pitanja ‘ko nije oprao sudove’ dolazimo do pitanja ‘zašto ne raskinemo?’
Koji ispit ti je u životu bio najteži?
Taj ispit još nisam položila, a to je život… Šalim se.
„Ako pričamo baš o ispitima, onda je to definitivno teorija filma. Uz dužno poštovanje divnih profesorki, nikad nisam imala veću tremu nego na tom ispitu, čak ni na prijemnom. Nisam sigurna ni na kom jeziku sam tada odgovarala, jedino čega se sećam je da me je tada spasilo citiranje Trifoa. Živ bio. A, da, i da shvatim da možda ipak nisam najgora“, podsetila se Korobova.
Pošto je u pitanju studentski film FDU-a, rad je uvek pun energije. Koja je najluđa ili najizazovnija anegdota sa seta?
„Hvala Bogu, moje ambicije za eksperimentisanjem tokom studija su često dovodile ekipe u najrazličitija iskustva. Od potrage za nestalim romskim dečakom, glavnim junakom filma, po deponijama, do noćnog snimanja na Adi.
Mnogo sam zahvalna što me niko od sjajnih članova ekipa nikada nije prebio! A bilo bi fer
„Ovo snimanje je bilo jedno od laganijih, ali i zanimljivijih. Ceo proces logističkog osmišljavanja snimanja rute od tačke A do tačke B je anegdota sama za sebe. Međutim, možda je najinteresantnija činjenica da je taj pokušaj ili „tejk“ koji trenutno gledamo kao film bio zamalo zaustavljen na samom početku snimanja.
Predugo smo čekali na parkingu, nakon čega smo Teodora Danilović, direktorka fotografije, njen asistent Nebojša Ikić i ja imali svojih 30 sekundi premišljanja u režijskim kolima da li kretati ispočetka jer bi to bio poslednji mogući tejk zbog sunca. Na kraju sam presekla sa „ma ajde, idemo“. Ispostavilo se da nam je ovo bio najbolji pokušaj, od kojeg je kasnije nastao film“.
Kako je izgledao proces rada, kako se razvijala ideja i koliko se energija na ovakvim projektima razlikuje od profesionalnih setova?
„Pošto smo se sa snimanjem takvog ‘one-shot’ kadra, odnosno, ‘mizankadra’ svi u ekipi susretali prvi put, mislim da je za svaki sektor proces rada izgledao kao prolazak kroz tamnu šumu, ne znajući da li ćemo da stignemo, ali sa nadom i verom da ćemo na kraju nekako uspeti, a i da nećemo, nešto ćemo naučiti.
„Imali smo mnogo proba sa glumcima Sarom Pavlović i Ivanom Blagojevićem, koji su imali veoma težak zadatak da ostanu prisutni tokom cele rute, a da istovremeno vode računa o tekstu, tajmingu i kontraradnjama. Rekla bih da su to savršeno uspeli. Volela bih i posebno da se zahvalim našim glavnim profesorima Srdanu Goluboviću i Aleksandru Iliću, na podršci za našu ideju i pomoći oko tehničkog izvođenja celog projekta. I mom dečku Pedji, koji je hrabro rizikovao svoj auto za naše snimanje“, istakla je Korobova.
Na društvenim mrežama sam videla i da je film osvojio nagrade na drugim festivalima, možeš li bolje da nam kažeš o čemu je reč?
Prošle godine ‘Ispit’ je osvojio glavnu nagradu za najbolji kratkometražni igrani film na festivalu ‘Bura‘ u Hrvatskoj
„Nažalost, nismo bili u mogućnosti da budemo prisutni, ali sam veliki fan tog festivala. Organizuju ga mladi ljudi na primorju, sa velikim ukusom, osećajem i ljubavlju i to se vidi. Pozdrav za ‘Buru’! Nadam se da se nekada vidimo tamo“
Šta je ono što publika ne vidi na ekranu, a ključno je za razumevanje priče?
Ova priča, između ostalog, je inspirisana mojim ličnim iskustvima i doživljajem duže veze.
„Pošto smo ga snimali početkom 2024. godine, zanimljivo mi je da pratim kako se moje mišljenje povodom junakinje i junaka menja svaki put kad pogledam film. Recimo, danas mi je sve više žao junaka. Nadam se da je to dobar znak za sazrevanje“.
Film je bio deo festivala „Ženski likovi ispred i iza kamere”. Koliko je za tebe, kao rediteljku, ali i mladu performerku, važna platforma koja ruši stereotipe i stavlja fokus na autentične ženske priče?
„Mislim da Mimi i njena mama, glavne organizatorke festivala ‘Ženski likovi’, prave nešto zaista veliko. Meni i glumici filma Sari to je bio prvi put da prisustvujemo festivalu, i bile smo oduševljene atmosferom solidarnosti, topline i podrške, koja se svesno neguje na svim nivoima. Za mene, kao mladu rediteljku, postojanje takvih platformi je veoma inspirativno, daje mi osećaj da ženske priče na filmu dobijaju sve više prostora i pažnje“.
Nadam se da će industrija u nekom trenutku napredovati i do toga da nećemo morati da pravimo odvojene festivale da bi se naši glasovi čuli jednako
Kako si ti doživela ovaj festival, ali i kako vidiš i razumeš poziciju žene u kulturi?
„Kako sam već rekla, festival sam doživela kao prostor solidarnosti, podrške i otvorenog dijaloga, a mislim da su nam takva mesta veoma potrebna. Generalno, živimo u vremenu velikih društvenih podela i sve izraženijih autoritarnih i patrijarhalnih tendencija, zbog čega verujem da pozicija žene u kulturi nikada nije bila važnija.
Naravno, kultura ne može sama da promeni svet, ali može da otvori prostor za pitanja, empatiju i drugačije perspektive, a to je danas dragoceno“, naglasila je Korobova.
Koju glavnu poruku ili emociju želiš da publika ponese sa sobom nakon što se ‘svetla u bioskopu ugase’? Gde sada, nakon festivala, i kada možemo ponovo pogledati tvoj film?
Verujem da dobar film ne daje odgovore, već postavlja pitanja
„Interpretacija je uvek u očima posmatrača, pa ako neko nakon projekcije ponese sa sobom bilo kakvu emociju ili utisak, za mene je to najveća pohvala. Što se tiče daljih projekcija, naš film je završio svoj festivalski život na našim prostorima“.
Čekamo još par potvrda u inostranstvu, pa će možda uskoro postati javno dostupan
Od studentskih filmova do većih naslova poput ,,Return to Silent Hill“, u kakvim životnim ulogama i žanrovima najviše želiš da se oprobaš u nastavku karijere? I na kojim projektima i idejama trenutno radiš, možeš li nam se pohvaliti?
„Volim da eksperimentišem u različitim formama, samim tim otvorena sam za svoje impulse, pa ćemo videti gde će me to odvesti. Trenutno sam u postprodukciji nekolicine kratkih filmova i spotova“.
Najbitniji proces trenutno je rad na diplomskom filmu, koji će biti spoj režije i rada na pokretu, čemu se i kao reditelj, i kao koreograf, veoma radujem
Kadar-sekvenca njenog „Ispita” nije samo tehnički zahtevan rediteljski poduhvat, već sjajna metafora za međuljudske odnose, koji su dinamični, nepredvidivi i bez prava na pauzu. Dok iščekujemo njen diplomski projekat u kojem će se sudariti jezik filma i njeno plesačko iskustvo, Ljudmila ostaje jedan od onih osvežavajućih glasova nove generacije.
Glas koji nas uči da u umetnosti, baš kao i u ljubavi, najbolji rezultati nastaju onda kada na prvoj prepreci ne kažemo „rez”, već prelomimo: „Ma, hajde, idemo” i odvozimo zajedničku rutu do kraja!
foto: Danilo Ceković