Razgovor sa rediteljkom filma o palestinskoj umetnici čiju priču svako mora da čuje
Dokumentarac koji ne propuštamo na festivalu Slobodna zona.
Osmeh koji ne bledi ni posle smrti – tako će svet pamtiti Fatmu Hassonu, talentovanu mladu fotografkinju koja je poginula u izraelskom napadu na Gazu 16. aprila 2025. godine. Njenu neverovatnu priču upoznajemo zahvaljujući iranskoj rediteljki Sepideh Farsi, koja je snimila dokumentarni film o svom poznanstvu i prijateljstvu sa ovom hrabrom ženom tragične sudbine.
Stavi dušu na dlan i hodaj (Put Your Soul on Your Hand and Walk) jedinstven je i izuzetno važan dokumentarac koji će beogradska publika imati priliku da vidi na festivalu Slobodna zona.
Razgovarali smo sa Farsi, za koju je stvaranje ovog svedočanstva o genocidu koji se i dalje odvija bilo iskustvo koje ju je duboko promenilo kao umetnicu.
Tokom cele godine, svakog dana, Farsi je doživljavala malo čudo svaki put kada bi joj se Fatma javila iz Gaze, deleći s njom sve užase, ali i male, dragocene radosti života u stalnom strahu – okružena smrću, glađu, nezamislivim zločinima i bolešću.
Uprkos svemu, Fatma je, kao umetnica, uspela da sačuva svoj optimizam, nadu i entuzijazam da će patnja jednog dana prestati. Taj dan nikada nije došao – ali je Farsi, kao iskusna umetnica i žena koja je i sama poznavala rat i represiju, sebi zadala misiju da podeli Fatmin vedar, nesalomiv duh sa celim svetom.
Postavili smo joj teška pitanja na koja nije lako odgovoriti – u trenutku kada mnogi od nas mogu samo da stoje i nemo posmatraju užas koji se odvija, vođeni snažnim porivom da urade nešto, bilo šta, kako bi istorija zapamtila ono što se dešava palestinskom narodu u Gazi.
Uoči projekcije filma koji na duboko potresan način približava patnju čitavog naroda, naš razgovor sa ovom umetnicom služi kao poziv da ne ostanemo nemi – jer priče i dela „običnih ljudi“ imaju najveći značaj u najmračnijim i najtežim vremenima.
Film Stavi dušu na dlan i hodaj možete pogledati na festivalu Slobodna zona 9. novembra od 17 časova, u dvorani Kulturnog centra Beograda.
Stavi dušu na dlan i hodaj: Priča koju svako mora da čuje
Rekli ste da ste, kada ste upoznali Fatmu, imali osećaj kao da vam je neko postavio ogledalo pred lice. Kako vas je život ograničen ratom i zidovima oblikovao kao umetnicu?
Postojao je vrlo neposredan osećaj prepoznavanja i povezivanja kada sam prvi put upoznala Fatem (tako je potpisivala svoje tekstove, i tako sam je i ja zvala), što se vidi već u prvom video-razgovoru koji praktično otvara film. Osetila sam da postoji nešto što delimo, i mislim da je to prepoznavanje bilo obostrano. I ona je osetila tu neposrednu bliskost tokom cele te godine koja je usledila.
Dolazim iz zemlje koja je osam godina vodila rat, kada ju je napao Irak, i rat je potpuno promenio politički pejzaž Irana posle revolucije. Rođena sam u diktaturi, odrasla u drugoj, još goroj diktaturi nakon revolucije 1979. godine, i bila sam zatvorena kao tinejdžerka, sa 16 godina, skoro godinu dana. Izgubila sam sva prava, nisam mogla da studiram, pa sam odlučila da napustim Iran.
U egzilu sam u Francuskoj od tada, iako sam kasnije uspela da se na neko vreme vratim i snimam filmove u Iranu, ali od 2009. godine ne mogu da se vratim iz političkih razloga. Očigledno, ta ograničenja, kao i činjenica da posle izlaska iz zatvora nisam mogla da napustim zemlju dve godine, naučila su me kako je to biti blokiran i nemoćan da radiš ono što želiš. Iako nikada nisam bila direktno pod bombama, moja zemlja je dugo živela u ratu i imam vrlo izražen osećaj svih tih ograničenja.
Verujem da je to zaista oblikovalo moju viziju kao umetnice – u smislu da pokušavam da prevaziđem prepreke, da ih zaobiđem, da ne dozvolim da me zaustave – i da živim svoj život bez obzira na sve.
Fatma je bila neverovatna, talentovana i snažna mlada žena. Šta vas je najviše impresioniralo kod nje, a šta vas je najviše iznenadilo?
Zaista, bila je izuzetno talentovana i snažna. Ono što me najviše impresioniralo bio je njen prkos, snaga i osećaj optimizma – bez obzira na okolnosti, uvek je imala taj osmeh. To nije bio samo osmeh radi osmeha, već način da se drži za život; pokazivao je ogromnu snagu.
Naravno, taj osmeh se menjao – ponekad je bio odsutniji, tužniji, u zavisnosti od njenog fizičkog i mentalnog stanja. Ali generalno, ono što sam od nje naučila jeste ta odlučnost i osećaj apsolutnog prkosa, bez obzira na sve. Prve reči koje mi je rekla uvek ću pamtiti. Kada sam je pitala: ‘Šta danas znači biti Palestinka u Gazi?’ rekla je: ‘Ponosna sam’. Samo to. A zatim je dodala: ‘Ne mogu nas pobediti, jer nemamo šta da izgubimo.’
To su veoma snažne reči, a bila je veoma mlada – imala je samo 24 godine kada sam je upoznala, i 25 kada je ubijena od strane izraelske vojske. Ali je imala jasnu viziju onoga što želi da postigne i bila je neumoljiva u tome. To me je duboko impresioniralo, i zadržala je to do samog kraja. Ono što me je iznenadilo bio je način na koji je govorila o užasnim događajima i masakrima, a da je i dalje imala taj osmeh. Nije bila naivna – u njenom stavu je postojala iskrenost suočavanja sa apsolutnim užasom, dok je i dalje nosila tu svetlost, taj plamen u sebi, i to me je duboko dirnulo.
Vaš film govori o optimizmu u najmračnijim trenucima, o tome kako nas umetnički talenat vodi kroz noćne more, i sigurno će ostati važan za ovo istorijsko doba. Šta može da nas nauči o stanju moderne civilizacije danas?
Da, film govori o optimizmu, i mislim da je umetnost svakako jedno od poslednjih utočišta koje nam je ostalo – ako uspemo da zadržimo osećaj humanosti kao vrednosti, ona može da nas vodi kroz mračne trenutke kroz koje prolazimo.
Jer, sada živimo u mračnom periodu za čovečanstvo – čak i u Evropi ponovo prolazimo kroz iskustva za koja se govorilo da se „nikada više neće ponoviti“ posle Drugog svetskog rata, kada smo živeli kroz najtamnije trenutke svoje istorije. Sada se događaju stvari o kojima odmah saznajemo – sukob između Izraela i Palestine, ili bolje reći, genocid koji i dalje traje. Nažalost, prekid vatre se ne poštuje.
Za mene, genocid još nije završen. Ovo je prvi put u istoriji da u realnom vremenu vidimo užase koji se dešavaju – a ipak, ne uspevamo da ih zaustavimo. Ako nešto može da se uradi, to je kroz umetnost, kroz stvaranje.
Ceо svet se oseća nemoćno pred onim što se dešava u Gazi, u trenutku kada smo, paradoksalno, povezaniji nego ikada. Kako gledate na taj paradoks i kako se nosite s tim osećajem?
Umetnost je izuzetno važna u takvim trenucima, kada gotovo trenutno saznajemo za užase i genocid koji se i dalje odvija u Gazi. Uprkos frustraciji koju osećamo jer mislimo da smo nemoćni – nismo. Postoje stvari koje možemo da radimo, različiti načini reagovanja i otpora, a umetnost je jedan od njih, stvaranje je jedan od njih.
Tu je i aktivizam – slanje humanitarne pomoći, flotila, ili March for Gaza u Egiptu, gde sam bila u junu ove godine. Takve akcije su simbolički veoma važne, jer čak i ako ne menjaju svet preko noći, pokazuju Palestincima da smo uz njih, a političarima da je javno mnjenje na pravoj strani istorije – i da smo spremni da delamo, da to možemo da pokažemo.
Nažalost, to nije dovoljno – potrebne su sankcije, ekonomske sankcije i stvarna obustava isporuke oružja Izraelu, kao što je to urađeno sa Rusijom. U slučaju Ukrajine, ni to nije bilo dovoljno da zaustavi rat, ali je makar donelo značajnu promenu. U slučaju Gaze i Palestine, to još nije učinjeno, jer je nekažnjivost koju Izrael uživa izuzetno štetna – ne samo za Bliski istok, već i za ravnotežu sveta, za međunarodne konvencije o ljudskim pravima i slobodi govora. To mora da se promeni, a način da se tome suprotstavimo jeste kroz umetnost i kreativnost.
Rekli ste: „Pisati bilo šta što nije o Gazi čini se nemogućim upravo sada. Svaki put kada pokušam, udarim u zid“. Može li Fatmina sudbina, zajedničkim naporima, dobiti smisao koji će pomoći da se zaustavi ono što se jedino može nazvati – genocidom?
Da, u ovom trenutku, i tokom proteklih meseci otkako je film završen i prikazuje se širom sveta, sve što sam mogla da radim jeste da govorim o procesu njegovog nastanka, o Fatem i njenoj sudbini.
Da – nivo užasa u Palestini (u Gazi, ali i na Zapadnoj obali) takav je da sve drugo deluje bledo i beznačajno u poređenju sa onim što se tamo dešava, i sa onim što se desilo Fatem posle filma. Ipak, pokušavam da pronađem nove načine stvaranja, ne samo u odnosu na prošlost, već u širem smislu – načine da pronađem svetlost, da pronađem oblike otpora, nove načine gledanja na stvari – jer život mora da ide dalje. Mislim da je to bila i njena lekcija meni.
Uvek je govorila: ‘Ovaj rat će se završiti, iako još nije, ali verujem da hoće’. Stalno je govorila o ‘sutra’, o ‘danu posle’, o onome što ćemo zajedno raditi kada rat bude gotov. I ja želim da mislim da postoje različiti načini da se plamen održi – i da se vidi svetlost.