Negde u ovo vreme, pre jedne decenije, Dejvid Bouvi je napunio 69 godina, objavio 26. album Blackstar, da bi se potom povukao sa scene – zauvek. Preminuo je 10. januara, a fanovi širom sveta, kao i mnogi njegovi bliski prijatelji, nisu znali da boluje od raka jetre, tek naknadno, Blackstar je čitan kao svesno komponovan završetak, poslednji čin umetnika koji je i sopstveni odlazak oblikovao sa istom preciznošću kao i karijeru.
Tokom proteklih nedelja svet se ponovo intenzivno bavi Bouvijem, iz više razloga koji se preklapaju: njegov rođendan 8. januara, deset godina od smrti (10. januara), ali i četrdeset godina od filma Lavirint (Labyrinth), koji se ponovo prikazuje u pojedinim bioskopima. BBC Radio 6 Music već neko vreme emituje specijalni program posvećen njegovom opusu, uz priloge umetnika i saradnika poput Henrija Rolinsa, Breta Andersona iz benda Suede, Tilde Svinton, Nila Tenanta, Igija Popa… U Londonu je održan festival David Bowie Day koji je organizovala knjižara Foyles u ulici Charing Cross Road, kao i pešačka tura „Bouvijev Soho“, dok se u Britanskoj biblioteci ove nedelje razgovara o njegovoj karijeri sa ljudima koji su je neposredno oblikovali – producentom Tonijem Viskontijem, Donijem Makaslinom, Bliksom Bargeldom i Dženi Bet.
Krajem prošle godine muzej V&A otvorio je East Storehouse, u kojem se nalazi čitav Bouvijev arhiv – oko 80.000 predmeta koji obuhvataju tekstove, kostime, instrumente i dokumentaciju jedne od najsloženijih karijera ikada. Paralelno s institucionalnim obeležavanjima, klubovi širom sveta organizuju tematske večeri, dok je mural u Brixtonu, koji je nakon njegove smrti postao mesto spontanog okupljanja, ponovo prekriven cvećem, porukama i omažima. Ne manje važno je i to da je Bouvijeva pesma Heroes nedavno dobila novu vidljivost zahvaljujući seriji Stranger Things, a u toku su i planovi da se kuća u kojoj je odrastao u Bromliju otvori za javnost.
BOUVI DANAS
Sve gore navedeno potvrđuje da Bouvi jeste jedna od centralnih figura muzičke istorije, ali ne odgovara baš tačno na pitanje njegove pozicije u sadašnjosti. Kako se njegova umetnost kotira u vremenu algoritama, striminga i kratke pažnje? Kada je preminuo, činilo se da će zauvek biti sveprisutan. No, kako primećuje The Guardian, taj talas nije potrajao, što potvrđuju finansijski pokazatelji: Bouvi se nakon početnog skoka interesa pojavljivao na Forbes listama sporadično, za razliku od drugih muzičkih ikona.
Dakle, svake godine Forbes sastavlja listu najbogatijih preminulih slavnih ličnosti, a Bouvi se na njoj pojavio 2016, na 11. mestu, sa procenjenom zaradom od 10,5 miliona dolara, zatim ponovo 2017, na istoj poziciji, ali sa zaradom od 9,5 miliona dolara, što nije bilo iznenađujuće s obzirom na to da ogroman skok interesovanja usledi neposredno nakon smrti globalne zvezde. Ipak, Bouvi se na Forbes listu nije vratio sve do 2022. godine, kada je zauzeo treće mesto sa zaradom od 250 miliona dolara, kao najviše rangirani muzičar te godine, ali je taj iznos gotovo u potpunosti bio posledica prodaje njegovih prava na muzičko izdavaštvo kompaniji Warner Chappell. No, šta je sa još jednim pokazateljem posthumnog uspeha, a to je slušanost na striming servisima? Bouvi i tu zaostaje u odnosu na umetnike njegovog formata. Trenutno ima 22 miliona mesečnih slušalaca na Spotifaju, u poređenju sa 26 miliona koliko ima Bob Marli, 34 – Vitni Hjuston, 45 miliona Elvis Prisli i 43 – Džon Lenon. Samo jedna Bouvijeva pesma ušla je u Spotifajev Billions Club: Under Pressure, sa više od dve milijarde preslušavanja, gde je rezultat verovatno u velikoj meri podstaknut činjenicom da u pesmi učestvuje i grupa Queen, posebno ako se uzme u obzir da ona ima još sedam pesama sa više od milijardu strimova.
Jedno od mogućih objašnjenja za pad na Forbesovim listama i slušanosti na striming platformama mogu biti poteškoće Bouvijeve zaostavštine da pridobije novu, mladu publiku. Iako Bouvi ima zvanični profil na Instagramu sa tri miliona pratilaca, te 656 hiljada na TikTou, fokus zaostavštine snažno je usmeren ka skupim boks-setovima poput Who Can I Be Now? (1974–1976) i I Can’t Give Everything Away (2002–2016), kao i ka velikom broju live albuma (ukupno 13 objavljenih od njegove smrti). Ovakav pristup odgovara imućnijoj publici srednjih godina, ali su ta izdanja izvan cenovnog okvira i interesne sfere tinejdžera koji bi mogli postati Bouvijevi opsesivni fanovi sutrašnjice. To, međutim, ne govori o padu uticaja, već o drugačijem tipu trajanja. Bouvi nikada nije bio umetnik koji se lako svodi na jednu pesmu, jednu fazu ili jedan algoritamski obrazac. Njegovo delo zahteva vreme i aktivno slušanje – osobine koje savremeni digitalni sistem ne favorizuje. Negde između mita i algoritma, Bouvi je zapravo figura koju sistem ne može u potpunosti da „optimizuje“, ali koju istorija muzike ne može da zaobiđe.
Bouvijev kult ličnosti ne treba i ne sme da se oslanja na brojke već na činjenicu da je on muzičar koji je trajno promenio razumevanje popularne muzike kao prostora slobode, transformacije i umetničkog rizika. Za milione širom sveta, Bouvi nikada ne može da bude deo prošlosti, već stalna referenca – umetnik kome se vraćamo, ne iz navike, već iz potrebe.
Fotografije: Profimedia