Da li nam je Kendal Džener zaista otvorila oči za Džejmsa Tarela?
U iščekivanju da se svetlost pojavi...
Da li nam je zaista, u ovom bizarnom 21. veku, bila potrebna – ni manje ni više – nego Kendal Džener (Kendall Jenner) da bismo istražili život i delo Džejmsa Tarela (James Turrell)? Prizor najplaćenijeg modela sveta kako u komforu svog minimalističkog doma kontemplira ispred Tarelove svetlosne skulpture, proizvela je tada debatu na društvenim mrežama o tome koliko je koštala instalacija na zidu – ne kao argument njegovim estetskim dometima, već kao merna jedinica njene multimilionerske imperije Zar je dotle došlo? Ipak, priznajem, tako sam i sama prvi put saznala za američkog umetnika. Da li danas, tek kada prođe kroz proces surove komodifikacije i obavezne komercijalizacije, savremena umetnost dospe u orbitu našeg interesovanja?
Možda nikada nije ni bilo drugačije. Endi Vorhol (Andy Warhol) ništa manje nije bio pop zvezda nego što je to bio umetnik, pa čak i pre njega, umetnici su (vrlo dobro) razumeli moć sopstvenog brenda.
Ipak, Tarel je jedan od poslednjih mohikanaca savremene umetnosti u izvornom smislu te reči, umetnik koji pripada pokretu, tom toliko zapostavljenom konceptu da počinje da zvuči arhaično. Ne sećam se kada sam poslednji put pročitala manifest umetnika ili pokreta, koji pritom nije bio pokušaj neo-oživljavanja nečega što je već postojalo (kao prošlogodišnja Dogma 2025).
Kako je moguće, onda, da smo se zainteresovali za njegov rad tek kada je ocenjen kao estetičan iz perspektive paradigme/i koje nalažu ta pravila u domenu društvenih mreža? Razlog je, možda, u tome što Tarelova umetnost zapravo otelotvoruje svaku suprotnost našim digitalnim stvarnostima i principima koji u njoj vladaju. Brzina koja je potrebna da bismo pregledali karusel sa fotografijama iz doma Kendal Džener obrnuto je srazmerna vremenu koje je potrebno provesti ispred jednog Tarelovog rada.
„BIVANJE“ A LA JAMES TURRELL
U svetu gde se (mladi) umetnici sve manje propagiraju nove perspektive i manifeste, a sve više slede nedokučive algoritame koje potom hrane „radovima“ generisanim veštačkom inteligencijim, Tarel ostaje veran principima upravo jednog pokreta – Light and Space iz sredine šezdesetih godina, rođenog u Kaliforniji.
Tarela još iz tog vremena zanima materijalnost svetlosti. Nije sasvim lako objasniti ni šta bi to tačno značilo. Rečima samog umetnika, on nije slikar koji slika svetlost (kao što su to radili Rembrandt ili Turner), već slikar koji svetlošću gradi. Da li takvo objašnjenje uopšte pomaže? Čini mi se da malo objašnjava, ali možda to nije rezultat lične ili stručne nekompetencije, koliko svojstvo Tarelove intencije prilikom stvaranja, da njegov rad ostane van svakog pokušaja opojmiljivanja, da ostane u domenu iskustva.
Džon Berger (John Berger) je u, do danas neprikosnovenom i neospornom, priručniku Načini gledanja (eng. Ways of Seeing) ponudio mapu za dešifrovanje slika. Naučili smo da slike čitamo, prvi put u istoriji, rekli bi neki. Da u njima tražimo simbole, moć i istoriju.
Tarel, međutim, zahteva da odbacimo sve čemu nas je Berdžer učio i poziva da u umetnost uđemo.
Njegovi radovi su eterični, pa izazivaju iskustvo koje je podjednako telesno koliko izmiče intelektualnom procesuiranju. To je onaj isti imperativ prisutnosti koji smo videli kod Marine Abramović kada je danima sedela u MoMA. Kao što performans The Artist is Present nije mogao postojati bez publike – šta više, počivao je na aktivnom uključivanju posetilaca – tako ni Turelova svetlost, u izvesnom smislu, ne postoji bez fizičkog prisustva. Vi ste deo hemijske reakcije. Kakve?
SUBVERZIVNI ČIN POSMATRANJA SEBE
Distanca koju prosečni posetilac postavlja između sebe i savremene umetnosti danas je nesporna. Paradoksalno, apstrakcijom i odbacivanjem figuralnosti, težnjom da postane otvorenija, savremene umetničke prakse dobile su etiketu snobističke, elitističke, a sposobnost njenog doživljavanja i razumevanja etiketira se (smešno) kao „viši intelektualizam“.
Naravno, lakše je razumeti sliku na zidu, znamo šta (se) očekuje(mo). Barokne razglednice Venecije koje je slikao Kanaleto (a koje se nalaze u našem Narodnom muzeju) su to – razglednice iz Venecije. Gledamo Veliki kanal i to je sve što je Kanaleto želeo da vidimo. Ispunili smo njegova očekivanja. Možemo ići dalje, ne moramo se zadržavati.
Sa druge strane, Tarel primorava na prisustvo; imerzija nije samo imperativ već uslov sine qua estetsko iskustvo umetnosti gotovo da nije moguće. Tarelova umetnost, stoga, slično kao Marina, poziva na ono što se danas, bez preterivanja, može smatrati subverzivnim aktom. Participacija, biti aktivniučesnik u muzeju, pre nego pasivniposmatrač, jedini je način da među tim svetlosnim projekcijama doživimo ono što je, za Tarela, tačka fokusa, a što on naziva seeing yourself see – razumevanje sopstvenog procesa gledanja.
Zato je Džejms Tarel poslednji veliki umetnik savremenog stvaralaštva. Dometi njegovog rada ne mogu se pojmiti preko ekrana. Doživeti njegovo delo znači nešto sasvim nezamislivo prosečnom oku – sedeti deset minuta nepomično ispred umetničkog dela u muzeju.
Njegov životni projekat, Roden Crater u Arizoni, ostaje nedosanjani san mnogih ljubitelja umetnosti, ali Evropa se sprema za nešto podjednako monumentalno. U junu 2026. godine, danski muzej ARoS otvoriće As Seen Below – The Dome, najveći skyspace ikada kreiran u muzejskom kontekstu. Kupola visoka 16 i široka 40 metara biće sekularni hram svetlosti, mesto gde se nebo spušta među posetioce.
Džejms Tarel nas na, sasvim osavremenjen, apstraktni način nas vraća ideji da je umetnost (i lepota) i dalje u očima posmatrača, u iščekivanju da se svetlost pojavi.
Fotografije: Instagram (kendall_jenner, gagosian)