Istorija horora je alegorija ljudskih strahova, zato je ovaj žanr instrument pomoću kojeg možemo da napravimo socijalni eksperiment, zaronimo duboko u sopstveni nespokoj i iz njega izađemo nepovređeni – iz sigurnog okruženja bioskopske sale.
Horor je najekstremniji među kinematografskim žanrovima i pripada kategoriji „nije za svakoga“. Upravo zato krije nagradu za hrabre. To može da bude autorefleksija, egzistencijalna spoznaja, metafore koje nam rašire percepciju ili jednostavno objasne zašto nas nešto uznemiruje. Filmovi strave i užasa, posebno art house ostvarenja ili psihološka drama, često spadaju u kolekcije svetskih klasika i remek-dela kinematografije, ali pored te egzistencijalno-umetničke dimenzije horor filma, najnovija istraživanja pokazuju da oni, verovali ili ne, mogu pozitivno uticati i na vaše zdravlje.
O čemu se zapravo radi:
Prema pisanju medija, u istraživanju iz 2012. godine naučnici sa Univerziteta u Vestminsteru pratili su reakcije ljudi dok su gledali horor filmove kao što su The Shining, The Exorcist, Jaws…
Naučnici su pratili otkucaje srca, disanje i metabolizam, te ustanovili da gledanje horora može povećati potrošnju kalorija poput tridesetominutne šetnje.
To su objasnili aktivacijom „fight-or-flight“ reakcije zahvaljujući lučenju adrenalina koji podiže puls i metabolizam.
Druga, starija studija, objavljena u časopisu Stress, pokazala je da gledanje horor filmova može privremeno povećati nivo cirkulišućih belih krvnih zrnaca, što je deo odgovora čovekovog imunog sistema, jer adrenalinski „šok“ podstiče kratkotrajnu imunološku aktivnost.
Takođe, National Geographic je objavio tekst koji pokazuje da neki ljudi doživljavaju smanjenje anksioznosti ili osećaj olakšanja nakon gledanja horora, jer se telo i mozak „navikavaju“ da se nose sa kontrolisanim stresom.
Istraživanja sa Univerziteta u Čikagu i Univerziteta u Arhusu ukazuju da fanovi horora pokazuju veću emocionalnu otpornost, odnosno lakše se nose sa stresom u realnom životu nego ljudi koji izbegavaju filmove strave i užasa.
Naravno, ne reaguju svi ljudi jednako i ova istraživanja ne treba uzeti zdravo za gotovo i otrčati na prvi „R-rated“ slešer koji se daje u vašoj obližnjoj bioskopskoj sali, jer osobe sa zdravstvenim problemima poput slabog srca, sklone epileptičnim napadima, anksioznosti i slabijeg psihičkog zdravlja, ne moraju nužno pozitivno reagovati.
Ipak, za ljubitelje i one koji bi možda dali šansu filmovima strave i užasa, zagrebaćemo u prošlost i začetke žanra s početka kinematografije, pošto horor datira još od nemog filma.
Prvi Horor Film – „Đavolji Dvorac“
Prvi horor film ikada snimljen je Le Manoir du Diable (1896), ili „Đavolji dvorac“ kratki film Žorža Melijesa koji prikazuje đavola, kosture i šišmiše… Igra se formom nestajanja i transformacije, a montiran je kao fantastični trik-film i nije toliko strašan po današnjim standardima.
Ipak, „Đavolji dvorac“ je prvi natprirodni horor prikaz na filmskom platnu.
Rađanje horora usko se prožima sa nemačkim ekspresionizmom (period od 1920.) zbog njegove mračne atmosfere, psiholoških uznemirujućih momenata, deformisanosti i senkovitosti, estetike koja je košmarna i mistična.
Pravo iz „veštičjeg kotla“, direktno u sedmu umetnost, tih godina izašla su kultna ostvarenja poput nadrealnog remek-dela The Cabinet of Dr. Caligari, monumentalnih filmova Fritza Langa – M i Metropolis koji su uticali na horor estetiku, zatim švedsko-danski nemi horor esej Häxan, kao i francuski horor film The Fall of the House of Usher, zasnovan na priči Edgara Alana Poa.
I naravno, najpoznatiji, veličanstveni Murnauov Nosferatu iz 1922. godine, koji u tom momentu zamalo nije uništen.
KAKO SMO UMALO OSTALI BEZ PRVOG FILMSKOG VAMPIRA
Nemi film Nosferatu je bio neautorizovana adaptacija romana „Drakula“ Brama Stokera, za koju producenti nisu dobili prava od Stokerove udovice, te je usledila tužba. Sud je presudio u njenu korist i 1925. godine zvanično naredio spaljivanje svih kopija. Srećom, zbog velike popularnosti, Nosferatu je bio distribuiran i izvan Nemačke, što je onemogućilo da sve kopije budu pronađene. Neke su preživele u privatnim arhivama i na taj način film je sačuvan i kasnije restauriran.
Što je fantastično, s obzirom da je decenijama kasnije mnogim velikim rediteljima poslužio kao inspiracija za omaže. Tako imamo Nosferatu the Vampyre iz 1979. godine u režiji velikog Vernera Hercoga, u kome su glavne uloge maestralno izneli Klaus Kinski i Izabel Ađani.
Najnoviju adaptaciju Nosferatu dobio je 2024. godine rimejkom Roberta Egersa, savremenog, ali u horor vodama već čuvenog reditelja i scenariste, autora ostvarenja The Witch sa Anjom Tejlor-Džoj, kao i surealne crno-bele bajke The Lighthouse u kojem igraju Vilem Dafo i Robert Patinson. Interesantan podatak je da je Egers u jednom intervjuu kazao da mu je za inspiraciju za njegovog Nosferatua poslužila i naša legendarna Leptirica Đorđa Kadijevića.
No, o velikom Kadijeviću nešto kasnije – vratimo se na Drakulu.
IKONE HORORA KOJE SU OTELOTVORILE STRAH
Iako je legendarni izgled glumca Maksa Šreka, prvog vampira u filmu Nosferatu, zauvek ostao ugraviran u horor estetiku, Drakula kojeg najbolje poznajemo je Bela Lugosi. Njegova teatralna pojava, hipnotičan glas, dubok i urokljiv pogled i dan-danas su glumačka poslastica pri pomisli na grofa Drakulu.
Holivudski glumac, srpskog porekla sa majčine strane, Lugosi je izneo aristokratski prikaz čuvenog grofa vampira i često naglašavajući da Drakulu vidi kao tragičnu, gotovo romantičnu figuru, a ne samo kao zlikovca.
A kada smo kod romantično-tragičnih čudovišta, drugi glumac koji je personifikovao književni lik na filmskom platnu jeste Boris Karlof, koji je otelotvorio Frankenštajnovo čudovište, dao mu lik, ali i tugu, nevinost i ljudskost, interpretirajući ga kao biće dostojno empatije.
Zato, od svog nastanka, filmovi strave i užasa nisu služili samo kao šok-efekat za plašenje publike. Najznačajnija ostvarenja ovog žanra propovedaju moralnu, socijalnu i psihološku metanaraciju. U demonizovanom žanru skriva se univerzalno, iskonsko ljudsko iskustvo straha, kojim su mnogi majstori kinematografije kamuflirali socijalnu kritiku, metafore, snove, stavove, verovanja i druge narative.
Tim povodom donosimo deset fantastičnih, ali možda i manje poznatih, crno-belih horor ostvarenja. Počinjemo sa dve pomenute ikone strave i užasa u jednom kadru.
1. The Black Cat (1934)
Prvi zajednički film Lugosija i Karlofa, dve najveće horor zvezde tog doba, The Black Cat iz 1934. u režiji Edgara G. Ulmera, psihološki je horor sa snažnim elementom osvete. U pitanju je jedan od najmorbidnijih pre-Code horora.
Uz sablasnu atmosferu, film donosi zasenjujuću art deco bauhaus arhitekturu izvanredne lepote koju prati svaki kadar. Vrhunac umetnosti u filmu je, logično, rivalska hemija između Lugosija i Karlofa, koja bukvalno pucketa u vazduhu poput elektriciteta. Dok Lugosi iznosi teatranost van svih razmera, Karlof je u filmu „kao špricer“, hladan i izvan situacije, a ta kombinacija je dovoljan razlog da pogledate film.
Naravno, tu je i crna mačka, strah od iste, elementi satanizma, traume i osvetnička opsesija…
2. Onibaba (1964)
Ovaj film bi se u „dve reči“ mogao opisati kao umetničko delo, ali to ne bi bilo dovoljno jer je ujedno i socijalna i posleratna japanska drama, psihološki folk horor opojne, a košmarne atmosfere.
Onibaba je klasik japanskog filma, izašao je 1964. godine. Režirao ga je Kaneto Šindo, veliki japanski filmski reditelj, scenarista i producent.
Film je jedan od najuticajnijih horora svih vremena i remek-delo koje se ne propušta.
3. Carnival of Souls (1962)
Carnival of Souls je neo-noar psihološki horor film iz 1962. godine, koji je producirao i režirao Herk Harvi, a scenario je napisao Džon Kliford. Carnival of Souls je zaslepljujuće lepo i snoviđajno ostvarenje o tragičnoj sudbini orguljašice koju glumi Kendas Hiligos. Film pred vašim očima pleše nad obamrlošću, dok vas iz ćoškova zaskaču utvare.
Svojom košmarnom lepotom i snažnim glavnim ženskim likom naizgled krhke devojke, film će vaše emocije i čula pozvati na bal mrtvih.
4. The Cremator / Spalovač mrtvola
Od crne komedije do uznemirujućeg istorijskog horora, ljudi su na razne načine doživljavali film The Cremator (1969), ali jedno je sigurno – u pitanju je apsolutno remek-delo čehoslovačkog reditelja Juraja Herca, zasnovano na romanu Ladislava Fuksa. Kritičari su ga opisivali kao najbolji čehoslovački film ikada snimljen.
Bizaran i ni u jednoj sekundi trajanja dosadan, film drži na ivici između neizvesnosti i uznemirenosti, dok glumac Rudolf Hrušinski portretira zapadanje u paranoično ludilo. Film je ujedno, estetski, u dosluhu sa savršenstvom.
The Cremator je odmah posle premijere zabranjen od strane komunističke partije, u bunkeru je proveo dvadeset godina, sve do pada režima 1989. Ništa vam drugo o njemu nećemo reći, sem da vas izazivamo da ga pogledate.
5. Invasion of the Body Snatchers
Zamislite da upadnete u „trip“ da su vaši najdraži zamenjeni klonovima i da se vaš ceo mali gradić odjednom pretvorio u mesto obamrlih kopija ličnosti koje su nekada karakterom obogaćivale komšiluk. Predstavljamo Invasion of the Body Snatchers iz 1956.
Da ispod priče o otimanju tela od strane bića sa druge planete, stoji naracija hladnog rata koja je tih pedesetih godina dvadesetog veka okupirala američko društvo, učitavali su mnogi gledaoci. Međutim, autori su tu premisu odbacili, pojašnjavajući da je u pitanju osećaj ljudske alienacije u modernom društvu, gubitak blagonaklonih odnosa sa bližnjima. Bitka protiv uklapanja u konformizam i borba za sopstvene snove.
Sve je to upakovano u naučnofantastični horor iz 1956. niskobudžetnu adaptaciju romana reditelja Dona Sigela, koji je uprkos svim nedaćama, stekao kultni status i kasnije dobio brojne rimejkove. Posebno je jeziv, van svih razmera, rimejk iz 1978. godine, koji takođe morate pogledati.
6. Devičanska svirka
I naravno, kakva bi ovo lista bila a da ne pomenemo oca domaćeg horora, iako on verovatno ne bi odobrio korišćenje tog termina, jer horor smatra komercijalnim žanrom – jednog jedinog Đorđa Kadijevića.
Leptirica i Sveto mesto su ostvarenja koja će ljubiteljima žanra i našeg majstora prvo pasti na pamet, međutim Kadijević ima jedan briljantno lep crno-beli horor u kojem glavnu ulogu igra veličanstvena Olivera Katarina.
U pitanju je jugoslovenski film Devičanska svirka iz 1973. uz koji ide naša najtoplija preporuka.
7. Night of the Living Dead (1968)
Apostol žanra i vesnik zombi-filmova Džordž A. Romero je autor koji je svojim delom od horora napravio socijalnu studiju nad čovečanstvom. Kod Romera su zombiji metafora. Romero kritiku ljudske sujete, gluposti, uskoumlja, zatupljenosti, konzumerizma… vešto kamuflira u zombi podžanr, te bismo vam preporučili da pogledate sve njegove filmove, ali ovom prilikom izdvajamo crno-beli dragulj Night of the Living Dead iz 1968. godine.
Ovaj film je na mnogo nivoa genijalna socijalna studija ličnosti, propraćena živim mrtvacima koji ustaju iz grobova, ali nam oni nisu najveća pretnja. Najveća pretnja je ljudska površnost, neosvešćenost i malodušnost, spakovana u sujetu stereotipnih glasnogovornika stereotipnih mediokriteta.
8. Eraserhead
Košmarno, nadrealno, brutalističko, užasavajuće i uznemirujuće emotivno, psihološki prenapeto, snimljeno između jave i sna, sa elementima jezivog body horora, apsolutno jedinstveno remek-delo kinematografije. U pitanju je Eraserhead (1977).
Film koji nećemo ni pokušati da objasnimo, jer je i sam Dejvid Linč, nakon izjave da je Eraserhead njegovo najspiritualnije delo, na pitanje da elaborira odgovorio „ne“. A ako je veliki Linč to rekao, ko smo mi da se pravimo pametni.
9. Night of the Hunter
Iako je u prvom mahu film dobio negativne kritike, danas se Night of the Hunter iz 1955. godine, u režiji Čarlsa Lotona, smatra kultnim klasikom i jednim od najuticajnijih filmova svih vremena.
Južnjačka gotika sa striktnim podelama između dobra i zla, nevinosti i podlosti, priča socijalnu priču o sestri i bratu koje posle tragičnih događaja uhodi oličenje ljudske podlosti i manipulativnog zla. Ono što filmu, koji je besprekorno portretisan poput mračne bajke, dodaje još jedan nivo užasa jeste činjenica da je lik glavnog negativca „inspirisan“ pravim serijskim ubicom po imenu Hari Pauers.
Malo je reći da je glumac Robert Mičam apsolutno maestralan u ovom ostvarenju.
Snažno izgrađena atmosfera filma i napeta radnja, dok navijate za spasenje mladih protagonista kojima je zlikovac za petama, uzburkaće vaše najčistije emocije u nadi da će dobro pobediti.
10. Repulsion (1965)
Vrhunski film koji iz ženske perspektive prikazuje viziju sveta „povučene“ devojke za koju svi misle da je izgubljena u svom svetu snova i da mašta o princu na belom konju, dok je realnost u kojoj je ona zaglavljena nešto ekstremno drugačije. Film Repulsion iz 1965. godine gleda se iz očiju mlade žene koju glumi Katrin Denev. Film portretiše emotivno i mentalno stanje devojke koja sebe ekskomunicira od ljudi i svakodnevice, posebno muške populacije od koje dobija refleks gađenja. Kroz njene oči ostatak civilizacije deluje površno i jednodimenzionalno, dok nas protagonistkinja vodi na izlet u halucinirajući delirijum.
Ironično i paradoksalno je što su muškarci u filmu lucidno oslikani kao predatori, jer je autor filma Roman Polanski. Iako je Polanski neporecivo izvanredan reditelj, zbog njegove krajnje kontroverzne prošlosti dodatno je uznemirujuće koliko je ovaj horor, tačnije tema kojom se bavi, jezivo dočarana. Sam film je zapanjujuć, esencija svih „must-watch“ horor listi.
Fotografije: Profimedia