„Karmadonna“ ili Bogojavljenje sa kamatom

Bilo je za očekivati da će se, nakon premijere filma „Karmadonna”, u režiji Aleksandra Radivojevića, čuti raznorazni komentari poput: „Opet Aca „edžuje”, iživljava se”, „Ne moraš da nam ukucavaš poruke u glavu, jasno je”, „Preterano, neukusno, na sve strane, ma, grozno”, „Kapiramo da mrziš ceo svet, opusti se malo”, „Ovo je sramota, dno dna, silovanje čisto” itd. Iako sam, pre gledanja, bio ubeđen da novo Aleksandrovo delo (doduše, debitantsko u ulozi reditelja, jer se moraju i drugi stvaralački mišići „razmrdati”, kada si protiv sebe okrenuo mnoge što „vedre i oblače” na srpskom filmskom nebu), koje jeste (crna, farsična, vulgarna) komedija, neće popiti svoj talas pljuvačine, ako je već prethodni, zauvek (naj)ozloglašeniji kreativni plod Radivojevićev bio „Srpski film” (u ulozi scenariste) koji jeste tragedija žanrovski (zli jezici će reći: „pa, da… tragično je loš xexe“ pa da i to prebrodimo), međutim, bio sam u krivu. U vazduhu je već posle premijere u Sava Centru, krajem decembra, počeo da se oseća dah zbunjenosti i neprijateljstva. Aleksandar je došao sa osvetom, i posvetom, i preliva na sve strane. Više od 10 godina je bio u nemogućnosti da snimi ovaj film, pa je film malo nadrastao i sopstvenog autora, al’ o tome će tek biti priče.

Ovaj Crank sreće – The Omen sreće – Die hard sreće – Evil dead 2 sreće – Angel heart sreće – Long kiss goodnight sreće – Possession sreće – La communidad sreće – Nick of time sreće – Cannibal holocaust sreće – Scary movie 2 sreće – Falling down sreće – The substance sreće – From dusk till dawn sreće (tu su, naravno, i de Palma, Miike, Kronenberg i još po koji bećar), usrećiće najveće avanturiste transgresivnog, žanrovskog filma, a mnogi drugi, koji žele bezbedno, ležerno iskustvo, neće biti razočarani – biće lično uvređeni.

Prvo, ovaj film ima jedan krajnje „in your face” rediteljski postupak, koji deluje izuzetno agresivno, naročito za nepripremljenog gledaoca.

Drugo, mnogi problemi ovog filma više idu iz okolnosti bavljenja filmom u Srbiji (kad se nalaziš „ni na čijoj zemlji“ poetike, tema, ali i ti lično, sa sopstvenim stavovima, kao autor i analitični, beskompromisni posmatrač domaće kinematografije), i za to običan gledalac neće imati ni sluha, ni dovoljno informacija, niti će ga biti briga, što je opravdano, kao što ja lično razumem i to da se objektivnost prema sopstvenom scenariju i viziji počinje neumitno kruniti ako prođe previše vremena od trenutka kad je bilo idealno da se film snimi. Kreću preispitivanja, dodavanja, oduzimanja, preoblikovanja, naknadna pamet, ali i izbegavanje ozbiljnih metaka, kao u slučaju pravoslavne božanske figure koja se obraća glavnoj junakinji preko telefona, koja je zamenjena hindu verzijom.

Čak je i Aleksandar shvatio da je, posle „Srpskog filma”, bilo kakvo poigravanje sa hrišćantsvom pucanj u glavu i pre premijere u Srbiji.

Jedan deo gledalačkog tela, ogorčenog ekranizacijom prethodnog Radivojevićevog scenarija, čija kontraverza ne jenjava ni 16 godina kasnije (hteli mi to ili ne – “Srpski film” je, u svetu, napoznatije delo naše kinematografije u ovom veku, a možda i svih vremena), kao da je samo čekao najavu bilo čega iz Aleksandrove kuhinje, da krene sa ispaljivanjem otrovnih hitaca. To je situacija u kojoj se gubi u startu, makar tvoj novi film bio ljubić. Cenim da je ekipa ovog filma bila spremna na to, jer je senka prethodnog uradka previše velika – da bi se ignorisala. Još na sam trejler davani su komentari kako sve jeftino i loše izgleda – od kamere preko efekata do glumaca, koji preteruju i deluju neprirodno. Čini mi se da takvi utisci idu iz težnje da se bilo šta novo od kreativnog tvorca „Srpskog filma” mora pljunuti, čisto preventivno, jer je film roba koja mora da se proda masama, a ne da ih konfontira, izaziva ili ne daj Bože uznemiri. Jer je taj film „boleština koja nas sramno predstavlja svetu” (inače smo vrlo selektivan narod oko toga šta nas dotiče, a šta ne dotiče „od sveta”). Jer je sintagma „srpski film” zauvek oteta iz glava ovog naroda i povezana sa istoimenim filmom do kraja postojanja nas kao nacije. I ljudi, jednostavno, neće da se pomire sa tim. A pomirili smo se sa mnogo gorim stvarima. 

Ovaj narod mora malo da se uzme u pamet, s obzirom na to da je mnoge bitke, koje ga se zapravo tiču, prepustio drugome, ignorisao ili izgubio, da bi postojalo tako ogromno samopouzdanje u mržnji oko nekog…. filma? S obzirom na to kakvo nam je stanje nacije već duže vreme i ka čemu idemo (za sada, ka hiperbolisano paklenoj verziji Srbije kakvu imamo prilike da vidimo), možda je „Srpski film” delo koje ova nacija zaslužuje u ovoj epohi. Narod koji je tek počeo da vidi šta stoji iza manipulacija sa vrha, mahom providnih – kako u ovoj zemlji, tako i u svetu, a koje su se decenijama plasirale, možda zaslužuje baš takav vid društveno-kinematografske kritike. Možda smo jedino zaslužili tako direktno ispostavljanje mraka u lice, bez uvijanja, sa uranjanjem nosa gledalaca u katran na kome počiva moderna civilizacija i pomućen duh modernog čoveka. 

NE MORA, ACO, TOLIKO OBJAŠNJAVANJA – ZNAMO SE

Duh u boci = debi u petoj deceniji, digresivna dramaturgija, predugačke epizode, previše tema, motiva, ideja, likova. U Srbiji se ređe snima, pa nije čudo ako neko želi da pokaže šta sve ume već u prvom filmu, i to je kompromis na koji mora da se pristane ulaskom u gledanje ovog i ovakvog filma, a još ako je autor čovek neobuzdane mašte i ima inklinaciju ka telesnom sukobu aktera na najrazličitije načine – onda su zabrane za takvog autora veće, manje je prilika za snimanje, pa i potreba za dokazivanjem NAJVEĆA MOGUĆA.

Ovde imamo slučaj -dva filma u jednom-, od kojih je prvi, i onaj primarni, bolji. Aleksandar uvede reality „Ludnica“ USRED vrhunca tenzije sa Mimom Karadžićem, jer što ne bismo mi predahnuli i malo gledali reality program, umorismo se od makljanja, ide time-out (Mina Vrbaški, Mladen Vuletić, heroinaš i poludela drugosrbijanka kao predvodnici). Imao sam utisak, kako mi je pažnja skromno meandrirala u tom segmentu, da se malkice gubi vreme sa bilderom, sa heroinskim zavisnikom, sa svim tim likovima i posvećivanjem pažnje njihovim dramama, dok je prva, glavna priča, na čekanju. Možda je sve to moglo da poentira kroz montažnu sekvencu ili da se skrati ili izbaci bilo šta što guši celinu. Gubi, pred kraj, vreme i sa Timotijevićem koji, u vrhuncu ludila celog filma, izvodi performans (koji postaje pomalo samodovoljan) za nas publiku koja gleda film (kao što se Jeca kroz ceo film  obraća kreatoru (uništitelju) sadržaja, božanskom entitetu (ili možda Antihristu), ali i Aleksandru (momenat kad kaže Sergeju na telefon „šta mi ovo radiš?”, pa pogleda u kameru), dok se Timotije obraća, prvo kreatoru, pa onda, u finalu – nama, ili barem jednom delu publike, za koji je Aleksandar spremio filmski bokser. Za nas, jer svi to gledamo, a namenjeno je samo nekima – onima koji su došli da mrze i onima koji su došli da budu isprovocirani. Timotije, pred kokainski budnim okom kamere, nudi publici varijetet, da tako kažem, određenih „stvari”, jako eksplicitno, svima onima koji su došli „po svoje parče klanja, komadanja i boleštine”. To je bezobrazno zabavno, donekle, a onda, vrlo brzo, počinje jako da curi „sok” iz te konfrontacije i postane malo…. naporno i repetitivno. Jer traje i traje i vrti se ista poenta sve vreme. To se može reći za mnoge dijaloške deonice, kako se bližimo kraju, gde postaje tesno za sudar epske govorancije i epske konfrontacije.

I da budem iskren, čovek lako može da se zaljubi u te poetične replike, i da još lakše napravi grešku u proceni ili da se zamagli objektivnost.

Umesto što je celu tu reality deonicu „prerazradio” i spojio je, ne baš najveštije, sa ostatkom filma, bolje da je dodatno dinamizovao delove sa Mimom i sinom mu Strugarom (odličan kao Baka Prase, sa kompleksom Spasitelja) ili da je poređao više kraćih konfrontacija sa više različitih beogradskih manijaka (al’ da nema dugačkih razgovora baš sa svakim od njih), kako bogatih, tako i siromašnijih, da imamo još opipljiviji osećaj prelaženja nivoa do final boss momenta.

Ovaj film je žrtva preambicioznih ciljeva i poruka koje ispostavlja.

Sadržaj, ovde plasiran, deluje preobimno za film od 2 sata, kao da se materijal za mini seriju ili par filmova, ovde batrga. Kao da se previše metafizičkog i metaforičkog iznosi kroz dijaloge, a ne filmski, dok, sa druge strane, čini mi se da neke poente ispostavi filmski, dramski, pa da ih potcrta dijaloški dodatno. A forma, koju je Aleksandar legitimno odabrao, mnoge može samo dodatno da izazove. On svesno bira karikaturu i preterivanje u odnosu na realizam, biva razgirane pulpy dijaloge umesto svakodnevnog govora (što je, ne zaboravimo, potpuno legitimo). Ideje koje plasira su vredne poštovanja i one se kreću u rangu od teze da je svakoj inkarnaciji Božijeg sina na Zemlji suđeno da bude žrtvovana (tema žrtve kod Aleksandra, prisutna je i u njegovim prethodnim radovima, kao i poruka da ko se prokurva, na bilo kakav način, ne zaslužuje drugu šansu) do ideje da imati dete, u bezumnoj današnjici, mora da se zasluži. 

Nije moralo sve da se diže na nivo kosmosa, Samsare, nije moralo da se ide u opšti nihilizam.

Sve što nam treba o božanskom entitetu sa osvetničkom agendom, već nam je pruženo i filmskim sredstvima, još i više kroz verbalnu radnju, mislim da nema potrebe za celim objašnjavanjem njegovog porekla – pred kraj, film time ne dobija dodatne filmske slojeve, već na pretencioznosti, i guši celinu, njen tempo i propulzivnost. Ovo je trebalo da bude film malih likova i velikih problema, film lične drame jedne žene, koja, uz pomoć nadnaravne podrške, kreće „biciklom na Rusiju”, a bicikl, postepeno, postaje tenk. Nihilistički pristup razočaranog Bude ogroman je teret za ovaj film, za bilo koji film, a naročito ovako razigranu pulp eksploataciju, sa društveno angažovanom pozadinom (jer šta je Srbija danas ako nije pulp eksploatacija?) i mogao je biti rešen jednim brutalnim štrihom dijaloga (a nije da nema poljana za košenje) i znatnim kondenzovanjem ili izbacivanjem cele priče o Budinom poreklu (ili plasmanom ranije kroz film). Probaću sledeći put, kad budem gledao film u bioskopu, da se postavim kao da ništa ne znam i da, kad dođe do priče o poreklu, do wc-a i vratim se nazad kad se to završi, pa dajem finalnu procenu. Trebalo je sve da ostane prizemljeno, jer kad se stigne do poslednjeg čina – ljudi hoće katarzu, da pršti na sve strane, briga ih za kosmos, ezoteriju i što –živimo u društvu-.

Ne može nijedan čovek baš previše stvari ni da kaže, a ni pokaže na filmu.

To ne važi samo za film, već za sve umetnosti. Možeš reći da su ljudi govna, da ih treba kazniti, to je skroz legitimno. Imamo film „Sedam” Dejvida Finčera koji to govori i filmski, a i verbalno kroz lik Džona Doua, u poslednjih desetak minuta (u sceni u kolima sa detektivima, dok Aca to objašnjava kroz ceo film, na 300 različitih načina), to je bilo sve od vremena što je Finčeru bilo potrebno. A sa druge strane, imamo i Marka Backovića koji je, sa filmom „Izolacija”, znao da je reality tema dostojna celog jednog filma.

Neuverljivost, na primer scene dečije tuče, se i može razumeti – možda je do budžeta, možda je do nedostatka vremena, ali mi nije preterano smetala jer je početak zaista dobar, jak, samouveren, zanimljiv, originalan, i samo je trebalo da se nastavi dalje sa njenim lutanjima i questovima kroz noć, a da se rijaliti deo ili znatno skrati i rekonstruiše ili potpuno izbaci, i osmisli drugačije, zategnutije finale. Ono što je nepobitno je da film dolazi iz iskrenog mesta, ličnog, ranjivog, pošten je, art je, kao što je i eksploatacija, energičan je do ludila (što mene zavodi ovde najviše, pored hrabrosti da se izgura svoj fazon, po svaku cenu, u jednoj sredini gde reditelji daleko sigurnije i svedenije pristupaju filmmakingu), sirov, al’ je možda i previše slojevit, hrabar, raspričan, raspojasan poput filma pravog, nekalkulantskog, debitanta (iako Aca to jeste, ima on iskustva od ranije kako se radi iza kamere).

Jednačina je prosta – kad mnogo toga hoćeš, mnogo možeš i da se zezneš u proceni. Ogroman broj ljudi mora biti isprovociran ovakvim filmom i tek će onda da mu love greške, neće moći da se opuste, a nije ovo savršeno delo. U kojoj meri film pruža delove koji šokiraju, koliko daje žanrovske sočnosti i umeća, toliko pruža i materijala za prozivke, možda i više nego “Srpski film”. I niko, ko bude isprovociran, neće odoleti tome da ga proziva. Čak je i taj „Srpski film”, sa mnogo problema, ali apsolutno vredan poštovanja (prvo za hrabrost, onda za ubitačnost i samopouzdanje u izvedbi), u odnosu na „Karmadonnu”, film kontraverznijeg narativa (duboka država, pornografija i seksualne devijacije kao večiti i najveći tabui), intrigantnijeg, pa su mnogi ljudi, i pored gadnog sadržaja, bili spremni da ostanu uz taj film do kraja. Naravno, bilo je i ljudi koji nisu opstali, ugasili su ga ili napustili salu, ali dosta njih je ostalo do samog kraja, jer film ima jasnu, čistu, jaku narativnu nit koja drži, bez obzira na užasne prizore koji se nižu, da bi te na kraju sačekao – najveći zamislivi užas. Od tog udarca se mnogi nisu oporavili i zlopamte ga, te čekaju „Karmadonnu” na volej i pre gledanja. „Karmadonna” je, narativno, daleko raspojasaniji film, sa sve uplivom u reality priču, koja je, čak i više začudna od ove prve, daleko zanimljivije, sa kojom smo započeli putovanje i tu mora da se, određenom gledalačkom telu, izgubi pažnja i neki, koji nisu odustali od „Srpskog filma”, odustaće od ovog koji je lakši za probavu od „Srpskog” i otvoreniji je ka publici. A onaj ko izdrži, imaće i šta da vidi, tu Aca ne manjka.

RADIVOJEVIĆ, SRBIJA I PUT U SRCE TAME

Znao sam i pre domaće premijere da niko neće imati gori konsenzus o ovom filmu od nas Srba. A određen deo naše publike, s druge strane, pokušao je čak i da pravda film time što su se, pre srpske premijere, mnogi blazirani Amerikanci uvredili na film, time što „oni ne kapiraju naš smisao za humor”. To oko „našeg humora” može da se kaže da su plasirana „Ivkova slava” ili „Žikina dinastija” preko, pa da je došlo do humorističkog nesporazuma, a humor u ovom filmu je jako blizak zapadnom senzibilitetu, al’ isti taj zapad se odvikao od ovakvog „balls to the wall” pristupa pravljenju filma i tu nema pomoći. Kao kada su Tobiju Hoperu govorili da nema te sekunde koju može da izbaci iz svog klasika „The texas chainsaw massacre” koja bi mu smanjila rejting filma za bioskope, jer ono što ne može da izbaci iz filma je opresivna, gnusna atmosfera, preteća do nepodnošljivosti, a njome je obeležen ceo film. Od „igrali se Srbi Holivuda”, preko „ništa posebno”i „očekivano”, do psovanja svega svetog. Kao da imamo jednu od najjačih filmskih industrija na svetu, a zapravo samo u najjačoj zabludi životnoj, višedecenijskoj.

Nama je zabluda jedna od osnova života.

Zabluda o nama, o svetu, stvarima oko nas, ali jasno mi je da većina ljudi mora da živi tako, jer bi u suprotnom mnogi završili po ludnicama do sada. Vidim da su neki domaći gledaoci ostali čak i ravnodušni na film posle premijere. Meni je to ekvivalent toga kad bi neko, kad se završilo bombardovanje 1999, izašao pred kamere i rekao – ma, sve je okej, ostao je maltene čitav Beograd. To je eklatantan primer naših deluzija. Mi kao da već nekoliko decenija živimo u nekoj svojoj, odvojenoj realnosti, gde se najekstremnija dešavanja i sadržaji, na kraju, olako iskuliraju, relativiziju i zapostave. Pitanje je da li mi više možemo i da OSETIMO šta je to ekstrem. Bilo kakav. Dogodi se tragedija u Ribnikaru, i sve se završi kao da mi, poput Amerike, imamo pucanja po školama svakodnevno. Mi stalno ulazimo u uloge drugih nacija, od Amerike do Rusije, a nikako u sopstvenu da uđemo. Po podkastima, TV emisijama, šta sve ljudi pričaju u javnom prostoru, vidi se da smo duboko ušuškani u zablude i to do te mere da bilo kakav ozbiljan pokušaj reality checka ili drugačijeg gledanja na činjenice od većine, neminovno dovodi do sukoba sa objektom koji izaziva subjekat u zabludi, a sa Aleksandrom, naročito zbog  „Srpskog filma”, sukob je, nažalost, neminovnost. 

Jedini isključiviji momenat od „nikad čuo za njega/nju”, prema nekome ko izlazi kao predstavnik nekog dela u javnost, pogotovo ako je taj neko autentičan, odskače od svoje sredine, zemlje, jeste taj da znaju za tebe, ali pre nego što i vide tvoje delo, oštre noževe kad se pomene tvoje ime, čisto preventive radi. U ovom slučaju ime i prezime Aleksandra Radivojevića, a ako ne možete da se setite lika, dovoljno je da se pomene prethodni filmski uradak njegov i prestaje bilo kakva šansa za pregovore. Nemoguće je da se mase oslobode prema autoru i njegovom novom filmu (a ovaj film traži možda i previše slobode i raširene ruke), jer se ni od „Srpskog filma” (duboko faličnog, ali neosporno važnog) mnogi još nisu oporavili, pa je gard refleksna reakcija i nužnost. Ovaj narod je toliko nagrižen životom da ako još, u mraku filmske sale (mnogi naviknuti da odlazak u bioskop mora biti komfor i muzička želja, a ne avantura i izazov), bivaju suočeni sa destilatom crnila zemlje u kojoj žive, u formi filma, provučenim kroz filtere groteske, farse i grand guignola.

Ukratko, mi smo najgori prema sebi samima, jer svaki put kad neko odavde pokušava nešto drugačije od ustaljenog modela domaćeg filma, nešto potpuno nesvakidašnje, to bi prvo distributeri ispustili na glavu, a publika tek ne želi da skuplja delove (početkom dvehiljaditih uživala je u filmovima snimljenim TV kamerama, a danas hoće savršenstvo). Nismo mi još uvek za takve poduhvate kao publika. Možda smo nekad i bili – sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, ali nismo odavno, svakako, i proćiće još mnogo vremena kada ćemo biti spremni – od produkcija i distribucija do publike – spremni za nešto potpuno drugačije, a da dolazi od našeg čoveka. To je moje lično viđenje, poučeno iskustvom od ranije.

Pojavom interneta, umesto da smo postali pametniji i veći avanturisti u potrazi za novim saznanjima, zapravo smo civilizacijski nazadovali, još više uvereni u svoju pamet, naročito kad je valorizovana lajklovima.

Voleo bih da nisam u pravu i spreman sam da priznam da grešim, što često i činim. Vidim da ima i pozitivnih utisaka, naravno, kao što sam i ja gledao film kroz pozitivnu prizmu, na prvom mestu, zbog njegove saline, vizije, propulzvinosti, energije i hrabrosti, a ta hrabrost mi je najviše i učinila film zanimjivim i nezaboravnim iskustvom, pored svih njegovih mana (kao i par suludih propusta, tipa, Jelena puca na ljude u šumi, a niko od ekipe koja čuva rijaliti u blizini to ne čuje), jer je evidentno da ovde postoje stvari i deonice kojima Radivojević više želi da se bavi, a nekima manje, pa određena cena toga mora da se plati – kod publike. I kada se tako pristupa pričanju priče, onda su neminovni pad tempa, problemi sa narativnom logikom, kao i neprijatno nagli skokovi među manjim narativima i različitim poetikama. Gašpar Noe i Nikolas Vinding Refn su, takođe, takvi tipovi autora. Radivojević nije tip autora koji može da zaustavi film, u vrhuncu ludila, pa da ti onda uverljivo plasira neku ‘običniju’ scenu ili neosetno neku tezu kroz dijalog, to mogu samo najveći reditelji, al’ cenim da će i to nekome proći ispod radara u bioskopu, usled preplavljenosti senzacijama. 

Naše zablude se, naročito, vide kad se potegne tema filmova. Ako nije nešto univerzalno voljeno ili prihvaćeno, svako malo izbije na površinu koliko smo mi besni, pogubljeni ljudi. Umesto da se otvorimo odlaskom u bioskop, da dopustimo domaćem filmu da nas opusti, nasmeje, išamara, provoza, uzbudi, izazove, šokira, da pustimo da nas navede da se zapitamo, mi momentalno (naročito ako iza filma stoji neko koga  narod ne poznaje ili neko ko ih ne ušuškava nužno u eksapizam) pristupamo s nekim gardom, agresijom, sa prozivkom spremnom na usnama. Lupeta se o nekim opštim životnim stvarima, ali se oberučke prihvata ono najgore što se nudi, samo ako većina to prihvati – poput nekih estradnih zvezda. Mnogo smo teški ljudi da bi nam neko, tek tako, prikazao nešto ludo, a da je odavde, i da se to masovno prihvati. Ne prihvata naš narod film, ako nema dovoljno poznatih činilaca u svojoj građi. Kao kad su mnogi bili besni na „Davitelja”, jer nije postojala, u našoj kinematografiji, nijedna pređašnja referentna tačka na taj film i njegov stil, koja bi publici služila kao čamac za spasavanje po divljoj reci od Šijanovog filma. 

Postoji ta jedna zanimljiva faza u karijerama poznatih i velikih autora, faza kad su odlučili da zbace sve maske sa sebe i budu u potpunosti ono što jesu – fon Trir posle „Antihrista”, Malik posle „Drveta života, Hičkok posle „Psiha”, Kopola posle „Apokalipse”… Momenat kada su odbacili potrebu da prave klasike i okrenuli se sebi i svojim introspekcijama i ludilima. U tom kontekstu, „Karmadonna” mi je najupečatljivija kao lično ludilo specifičnog autora, naročito u današnjoj cineplexx eri svrstavanja filmova u konkretne fioke, da bi gledaoci imali što jasniju odrednicu šta gledaju, da se osećaju bezbednije. Ne trudi se da bude film u nekom konvencionalnom smislu, već je ogoljena ispovest autora, filtrirana kroz žanrove i barokni pristup. Samim tim, potpuno razumem i one koji će prezirati film, i one koji će ga voleti. I zbog toga mi je jasna potreba jednog dela publike, kako strane, tako i (naročito) domaće, da filmu prvo prilaze racionalno i analitički, tokom samog trajanja. To je kao kad bi, tokom seksualnog odnosa, osoba rekla svom partneru: „eee, čekaj, čekaj, stani sad, noga se previše raširila, nije dobar ugao, guza nije u dobrom položaju, uzdasi u lošoj frekvenciji, sex-talk nepostojeći, ocena seksa dva minus“. I baš je ta programiranost kojom se pristupa kad je u pitanju komercijalni filmmaking (ili bioskopska ponuda kao takva), a bogami i plasman filmova, isprogramirala dodatno i gledaoce, pa kad im se ponudi film poput „Karmadonne”, u njihovim glavama kreće da se dešava error 404.

Ljudi zaboravljaju da je čar u prepuštanju tuđoj viziji, bez ustezanja i kompromisa, naročito ako ih ni autor nema.

Da pustiš da nečija vizija uđe u tvoje biće, prođe kroz njega, pa na kraju da kažeš prvo šta si osetio, pa onda zašto je to tako i tek onda da se ide u neku racionalniju analizu, pa i da se tehnički i tehnološki izjasniš o filmu, što je, takođe, jako bitno, a pogotovo za ovaj film, koji jeste sovjevrstan technical marvel, a za naše uslove, ekvivalent ovom filmu je spuštanje NLO-a na krov Beograđanke. Mnogi su zaboavili da je film, na prvom mestu, visceralno iskustvo, pa tek onda cerebralno. Kamera, setovi, kostim, celokupan hardver ne može i ne sme da se ignoriše, naročito kad je ovako unikatan.

Muzika Skaj Viklera ovoga puta, za razliku od „Srpskog filma”, nije toliko u prvom planu, ali vraški boji ovu nestašnu kinematografsku celinu – od italo-horor štimunga u uvodu do orgazmičnih sintova u poznim delovima filma. Direktor fotografije, Aleksandar Jakonić, pružio je distinktivan vizuelni stil za divljenje (u spoju sa scenografijom Ane Milošević, prepunom sočnih detalja, u rasponu od srpske parafraze na Vorholovu Madonu do splava „Titanik 2”, savršeno se gradi jedna neon nightmare verzija naše nam domovine i primer je jedne od unikatnijih i doslednijih stilizacija u našem modernom filmu), i to za mnogo manje vremena nego što biste pomislili, što je samo dodatni plus i pokazatelj veštine. Kao što istorijski ep mora da ima scene bitke i ljudi to vole da vide i hvale, a za neke druge vrste filmova se taj tehnički deo previđa i podrazumeva.

U akcionom filmu treba pohvaliti dobar set piece ili u hororu izvanredno izvedeno poginuće ili u trileru građenje tenzije. Kao što je u filmu „John Wick 4” svaki aspekt građenja tog sveta, kao i stil kojim je uspostavljen, toliko nagažen da dolazi do tačke apsolutne stripovske nadrealnosti, a do toga se postepeno dolazilo svakim prethodnim filmom. A poslednji, četvrti deo, odlazi, maltene, u nekakav sektaški vibe – nema murije nigde, million različitih ubica hara celim svetom, nema opasnosti da se pogine tek tako, ljudi sakoima odbijaju metke, plus neoni, plus over the top gluma i to su sve činioci građenja apsolutne žanrovske poezije koja nadilazi potrebu za realnošću, a tome je umnogome doprineo Džon Vu, koji je akciju, u svojim delima, doveo do tačke potpunog ludila kome nema kraja i čiji je cilj apsolutna akciona poezija, kao vrhunac ostvarenosti – akteri i kamera u savršenom tangu.

Takva je igra i sa „Karmadonnom”, samo ne toliko u akcionom ključu, već u miksu eksploatacijskog filma, trilera i crne komedije (dobro, pomalo i akcije), kroz koji mi posmatramo viziju Srbije, kroz oči Aleksandra Radivojevića.

FILM O NAMA, ALI NE I ZA SVAKOGA OD NAS

Jelena Đokić je odigrala najzahtevniju žensku ulogu u ovom veku domaćeg filma, kako fizički, tako i psihički, posle druge najriskantnije uloge – uloge Isidore Simjonović u „Klipu”. Ona oživljava taj lik baš kako treba, više emotivno nego razumno i brani ga koliko god može, ali ja ne mogu da se otmem utisku da mi je falilo da se još malo više vežem za njen lik. U nekim momentima mi je čak pomalo bilo svejedno šta će sa njom da bude. Ona nema neki veći otpor prema situaciji kroz film, niti inicijativu, bukvalno je marioneta koja ponekad nešto odbrusi, kao zapreti, ali na kraju – radi šta joj se kaže. Jedina prava tenzija koja se diže oko njenog lika jeste onda kad se pitamo šta će biti s njenom bebom, ali to nije dovoljno, potreban je malo složeniji lik, a ne da se karakterizacija svede na –trudna žena kojoj je otac umro od raka-, pa da onda i o nekim nijansama, saznamo informativno kroz dijalog. Mislim da je to najveći nedostatak što se njenog lika tiče. 

U filmu „Nick of time”, klasiku Džona Badama, pratimo Džonija Depa, everyday guy-a, kome zli Kristofer Voken kidnapuje ćerku kako bi ubedio Depa da za njega rokne nekog guvernera. Skoro ceo film vođeni smo razgovorom njih dvojice, gde jedan uvek korak ispred drugog. I taj jedan večito ucenjuje i manipuliše drugog. Isto kao i u „Karmadoni”. Samo što se Depov lik, za razliku od Jeleninog, opire sve vreme, konstantno traži načine kako da zezne svog -puppet mastera-, da upozori ljude na problem. Jelenin lik je više marioneta, pruža slab do nikakav otpor, ne vidimo njeno razmišljanje dovoljno, snalažljivost, a onda se prekasno krene sa uključivanjem tih elemenata.

Aura blagosti i umilan pogled Miloša Lolića (našeg poznatog i priznatog pozorišnog reditelja, ovde u ulozi zalutalog Božijeg sina), iskorišćeni su na jako zanimljive (dekonstruktivne) načine. Nisam verovao da Mima Karadžić ima u sebi, u ovim godinama, toliko radosti igre, još je u radiklalno drugačijim okolnostima ovde nego što smo ga ranije viđali i posle ovog filma, svoj glumački životopis može da nazove “Od “Lepote poroka” do “Karmadonne” i neće uopšte pogrešiti. Timotijević dugo nije igrao ovako ljigavog, opakog, namazanog lika i još uživao u tome u meri u kojoj to čini u ovom filmu.

Petar Strugar, kao i uvek, odličan u tumačenju ciničnih seronja i manchildova.

Jovo Maksić se valja u odvratnosti svog taksiste i traži još, dok mu na šoferki nezaustavljivo landara krst na lančiću. Sergejev glas je toliko karakterističan, način na koji oslikava svoja stanja govorom, žovijalnost sa kojom prolazi kroz vratolomne dijaloge i monologe, način na koji njegov glas ispunjava svaku scenu i bez njegovog fizičkog prisustva, kako balansira održavanje tonusa i opuštanje sa Jelenom, iz situacije u situaciju, i uvek je svež, ne ponavlja se, uvek je tu neka nova forica – to je i veština, a bogami i ogroman talenat, kao i dubok osećaj za ono suštinski filmsko, u svakoj sceni, ono veće od života. Ostatak ansambla, a naročito Milica Stefanović (kao beskrupulozna desna ruka Timotijevićevom liku), iskoristili su svoja epizodna pojavljivanja u stilu „wham, bam, thank you, ma’am”. Ima dosta američkog campa u glumačkom postupku, pa me jako zanima kako će šira srpska javnost da reaguje na to jer je ovde, za mnoge gluma u pozorištu kad se viče, a na filmu – kad se priča kao u stvarnosti.

„Srpski film” je bio povratni udarac svemu lošem u srpskoj kinematografiji i uticajnim filmski radnicima koji drže pozicije samo za sebe, dok je „Karmadonna” povratni udarac izopačenom stanju svesti u kom se dobar deo naroda nalazi, vrlo konkretnim društvenim strukturama i vrstama ljudi, poznatih svima nama (ova zemlja svakodnevno svima nama testira duh, razum i inteligenciju, dok je ovde lik Jelene Đokić čak i na testu – da li je uopšte dostojna da bude majka i rodi dete u ovakvom svetu, da bi ga uopšte usmerila i sačuvala), ali dok je u „Srpskom filmu”, mržnja (mizantropija) bila isuviše doom and gloom, ovde je isuviše karikaturalna, over the top, a bogami – više raspričana, nego filmski udarnička – mora prvo da se lik upozna kroz poduži morbidni monolog ili dijalog, pa se tek onda prelazi na dela. To je nešto što mi je i kod Tarantina u „Inglourious basterds” užasno smetalo. To kada film vrlo brzo počne da se cepa izmedju radio drame i čistokrvnog žanrovskog filmskog iskustva, pa pobedi radio drama. 

Zbog iščašenog rediteljskog postupka i stripovske stilizacije (Evil dead 2 društvene angažovanosti), nije mi smetalo što replike, koje glumci izgovaraju, zvuče književno, a ne –životno-, što može biti kamen spoticanja za dobar deo gledalaca u Srbiji, nenaviknuti na tako nešto u srpskim filmovima, a pogotovo za one koji nisu naviknuti uopšte na to.

Naš narod je toliko nagrižen životom da kad mu filmsko delo, koje predstavlja destilat govnjive strane motke naših života, ispovraća svu tu kanalizaciju u facu, vrlo direktno i napadno, kako stilski, tako i idejno, publika na ovim prostorima više zauzima gard i kreće da se brani, jer publika ovde živi u gardu svaki dan, dok zapadna civilizacija tek počinje da spoznaje koliko su dugo živeli u Matriksu, a sada ih je stigao kada su potpuno nespremni. Zato su oni, između ostalog (a to ostalo je tradicija žanra, filma, ekstremne stilizacije i horor poetike, što je kod nas više incident), dočekali Aleksandra, na svetskoj premijeri u Torontu, sa posterima i memormabilijama iz „Srpskog filma”, spremni za autogram, dok će ga ovde, nadam se, dočekati sa daleko manje, do nimalo, pretnji u odnosu na one koje je dobijao za prethodni uradak. 

Iako „Karmadonna” pruža jedno raspojasano, brbljivo, nepreteranosuptilno, skaredno, morbidno i pretrpano (temama, idejama, likovima) iskustvo, previše je sinematično, samopouzdano, živo i u filmskom smislu MOĆNO delo da bih ikada mogao da ga zaboravim, a pogledaću ga još koji put u bioskopu sigurno, jer ovo je više bioskopski film od većine domaće ponude, koliko god ti filmovi bili umereniji, prizemljeniji, fokusiraniji i čistiji u pripovedanju. Nadam se da će se nova Aleksandrova režija čekati mnogo manje, pa da vidimo i racionlanijeg i objektivnijeg Aleksandra. 

P.S. GDE JE SADA (N)(V)AŠ BOG?

Gornji deo teksta, pisan je posle premijere filma u decembru prošle godine, a ovaj post scriptum pišem posle specijalne projekcije u „Tuckwoodu”, od pre nekoliko dana, koja je uvela film u bioskopsku distribuciju, te stoga želim da podelim razmišljanja o odnosu ovakvih filmova i publike. 

Naš narod ima poseban odnos prema fikciji u domaćem filmu, duboko ukorenjenom u realizmu. Model plasiranja fikcije u domaćem filmu (ako baš nije u pitanju neka narodska komercijalna komedija, pa da narod ima stav poput „nema veze i da je nešto malo pomereno, smešno je, svi se zezamo”) uspostavila je „Leptirica”. Taj film je navikao narod na plasman nadrealnog u domaćem filmu tek u poslednjem činu i to putem sugestije (2/3 sadrže opštepoznate pastoralne okolnosti, dok je poslednja „ju, to je vampir, ala su mi zavukli, svaka im čast” trećina). U „Karmadonni” sve što je nadnaravno, trasirano je već na početku, bez uvijanja i direktno. Jelenu zove neki čovek na telefon, vidimo da ima natprirodne sposobnosti, a pre njegovog poziva, film nas već uranja u jednu začudnu, snoliku atmosferu, gde pravila tradicionalnog filmmakinga ne važe (vidimo park na Banovom brdu ali, koliko god da nam je poznat, nešto nije tu kako treba i kako smo navikli). I taj čovek koji zove, ispostavlja se vrlo brzo, nije samo čovek, već svemoćni entitet koji kada kaže da će se nešto neverovatno desiti, tako mora biti i tu naš prosečan gledalac mora da bude malo zbunjen. Dok je izverziran gledalac (koji nema ograničenja akonto toga šta domaći film sme i može da bude) zaintrigiran i uvučen u tom momentu, i radi ga i komedija, i transgresija, i celokupan kreativni zamajac filma, dok će, avanturama ovog tipa manje sklon gledalac, slučajni namernik, osoba željna opuštanja, postavljati sebi pitanja, imaće dileme, trebaće mu vremena, bar prvih pola sata, da dođe k sebi, naročito oko toga šta on ovo gleda i gde ovo može da ode. Iz tih razloga, kasting Mime Karadžića iz kontre, kao jednog od negativaca, genijalna je odluka, jer primećujem da (na 2 projekcije filma kojima sam prisustvovao do sada) kada se Mima pojavi na platnu, u sali se svi konačno opuste, jer je sada prisutan jedan opšte poznati narodski element u jednačini zvanoj domaći film. Kreće opuštanje i do tada nespremna publika (pored, naravno, nekolicine i dalje frapiranih) hvata talas svega što bi trebalo da bude zabavno u ovbom iskustvu, krenuo je i smeh, počeo je porast zanimanja za film gde je poznati glumac stavljen u situaciju koja je neočekivano nezavidna, gde niko nije pošteđen, pa ni poznati glumci, što je, u doba poznog kapitalizma, nešto što nije poželjno (ista stvar sa Strugarom, malo ranije u filmu, ali sa Mimom, publici se film definitivno, ako ne otvorio, onda najviše „otškrinuo” svoja vrata).

Što se tiče konzumacije pop kulturnog sadržaja u Srba, činjenica je da primat ima Amerika – filmovi, stripovi, muzika, moda, influenseri, rijalitiji… A onda dolazimo i do uticaja iste te Amerike na Srbiju.

Nije naš najpopularniji pevač neko ko je na bilo kakav izvorni način vezan za Srbiju nego Desingerica.

Modeli i folk zvezde više nisu u prvom planu (ako pričamo o uzdasima naroda koji ostaju za njima), već OnlyFans devojke (ali i momci) i tako će ostati neko duže vreme jer je scenario doživeo svoj ideal – modeli se sada konačno skidaju i seksualno konzumiraju na naše zadovoljstvo, te ono što je običan narod zamišljao, sada se dešava pred njegovim očima. Jutjuberi su poznate ličnosti prvog reda i kod nas su popularniji nego u okruženju. Bitnije je za prodaju ko je napisao knjigu nego o čemu je knjiga. Nisu ni najbolji filmski radnici često oni najangažovaniji i najpopularniji nego oni najuporniji i najsposobniji u hvatanju duha vremena. Neki average Joe sa Zapada, kad bi to video, rekao bi: „aha, pa dobro, to kod nas sve ko dobar dan”, dok bi Srbin mislio da je najgori pod kapom nebeskom. 

A kad smo već kod sveta filma, to je jedina grana ovog drveta koja ne može nikako do kraja da izraste po zapadnom standardu – zbog finansija i sredstava kojih je potrebno više nego kod ostalih popkulturnih delatnosti da bi delo nastalo, a novca kao u Americi, po pojedinačnom filmu, jednostavno, nikada ovde biti neće za nekih 20, 30 filmova godišnje, koji bi mogli da pariraju Zapadu po produkcionoj ambiciji i umeću. 

Da postoji, na godišnjem nivou, recimo, određeni broj spektakala, akcionih filmova, fantazija i srodnih blockbustera, kao i kod Rusa, na primer, pa da se  onda po jedan od svake vrste pusti među ljude, da se izgradi redovnija publika, čvršći odnos sa kinematografijom, i da onda, posle nekog vremena, imamo izverziranu publiku, u kojoj svako ima svoj omiljeni srpski SF, omiljeni akcioni film, omiljeni horor, pa da može, sa samopouzdanjem i ponosom, svaki od tih naslova da se uporedi sa američkim, i da ovdašnjem čoveku bude omiljeniji naš film u nekom srodnom žanru nego neki američki film. Onda bi se naši ljudi mnogo više opustili u odnosu prema našoj kinematografiji.

I tako, s jedne strane, imamo činjenicu da bi kompetentna adaptacija nekog klasičnog domaćeg romana (možda je tačka na Stevana Sremca stavljena posle Šotre, ali ima još toliko riba u tom moru) bila dočekana daleko spremnije za zagrljaj u našem narodu nego film poput „Karmadonne”, jer bi većina to više razumela i percipirala kao domaći film, dok sa druge strane, to je potpuno normalno i očekivano,  pošto je potrebno da se pređe nekoliko stepenika pre da bi se elegantnije takav film uveo među naše gledalište. Jedan moj prijatelj je najbolje to sumirao posle premijere: „Da je neko u Srbiji, usred one i onakve kinematografije, osamdesetih snimio „Videodrome“, obesili bi ga za jaja na Trgu”. 

Kada se u Americi pojavio jedan „Petak 13.” taj film je čitavu generaciju tinejdžera uveo u svet strave i naveo da se sažive sa tim jer je to  film – o njima i za njih. Bio je to i „Noć veštica”, ali je u tom film ugrožena celokupna jedna zajednica, dok su ovde to samo tinejdžeri i to postaje njihova stvar, njihov film, deo njihovog druženja. Posle tog uspeha, raste ponuda i varijtetet filmova u žanru, a u publici (koja se postepeno širi) se stvaraju tradicija i navika. Posle toga nije ni bitno više da li će biti tinejdžera u narednim hororima jer je horor postao – žanr mladih. A ako su mladi zainteresovani, doćiće i do starijih, te će se za svakog naći neki naslov. I tek onda se može, mnogo neosetnije i prirodnije, doći do ekstrema poput “Karmadonne”. I kada bi, par meseci posle njega, došao još jedan, ne baš takav, ali stilski srodan film, onda bismo mogli da pričamo o nekoj šansi za kontinuitetom. Ono što je najrealnije jeste da će proći nekoliko godina bez trunke ovakvih pokušaja kod nas, mainstream domaća ponuda će ostati ista (ili slična, sa manjim modifikacijama) kao i do sad, pa će se ponovo pojaviti neki srodan naslov, moguće Radivojevićev, i mnogi će ponovo proživljavati iste sablazni i šokove što tako nešto uopšte postoji. Uostalom, imali smo i „Šejtanovog ratnika”, nesavršenog, ali dovoljno srčanog, maštovitog, šarmantnog, voljenog, energičnog i svežeg (i gledanog) za našu zemlju, pa nismo imali sledeći (ili više komada) punokrvni fantasy film posle tog naslova. Bilo je koketiranja s tim, al niko nije otišao do kraja. Kao da smo samo bili srećni što je film uspeo, probali smo i to, eto, pa se vratili na sigurno, na prizemljena opšta mesta domaćeg filma i situacije u kojima je narodu najveća vrlina nekog našeg filma ako ima emociju. I američkom gledaocu je bilo teško da se odmah opusti kad je prvi put video „The Texas chainsaw massacre”, pa je brda srodnih filmova izašlo posle njega i narod se navikao. 

I pored svih problema, poteškoća i ambicija, mora se naglasiti da je ovo film, u skorije vreme, neviđene rediteljske slobode u Srbiji.

Ne mislim da nema određenog nivoa slobode i kod ljudi koji rade u sistemu naše kinematografije ili bliže istom, al’ za ovaj tip izražavanja, kakav je odabran za „Karmadonnu”, ovo je maksimalno dostignuće kod nas, pa je vreme da malo budemo i u fazonu –rodilo se, valja ga nunati-, te da priča raste u sistem, a ne da subverzivnije žanrovske forme budu na obroncima opstanka večito. 

Bilo kako bilo, što kaže Dragan Stojnić u predivnom, tarantinovskom needle dropu pred kraj filma – C’est la vie. 

Fotografije: Digimedia-Andrijana-Cvijanovic, PROMO