Ko je Smiljan Radić Klark, dobitnik najprestižnije nagrade u arhitekturi?
Laureat Prickerove nagrade.
Povezano
Smiljan Radić Klark je čileanski arhitekta koji je osvojio Prickerovu nagradu za arhitekturu za 2026. godinu. Ovo prestižno priznanje, koje se širom sveta smatra jednom od najviših počasti u globalnoj arhitektonskoj zajednici, svrstava čileanskog arhitektu na listu kao 55. laureata nagrade.
Dizajn ovog šezdesetogodišnjaka na prvi pogled može delovati inženjerski nesigurno ili čak nedovršeno, žiri je u obrazloženju naveo da njegovi radovi uzdižu one koji u njih kroče, nazivajući njegov opus „optimističnim i tiho radosnim”.
Radić postaje peti latinoamerički arhitekta koji je osvojio ovu prestižnu nagradu u njenoj 47 godina dugoj istoriji. Prvi put dodeljeno pioniru modernizma Filipu Džonsonu 1979. godine, ovo godišnje priznanje od tada je ovenčalo mnoge od najuticajnijih ličnosti profesije, poput Zahe Hadid, Normana Forstera i Rema Kolhasa.
Ipak, poslednjih godina žiriji sve češće nagrađuje manje poznate arhitekte i autore posvećene projektima manjeg obima ili onima sa izraženom društvenom svesti.
Saznajte nešto više o delima Smiljana Radića Klarka.
Zašto je Smiljan Radić Klark osvojio Prickerovu nagradu?
Osnovana 1995. godine, Radićeva istoimena firma realizovala je preko 60 projekata koji obuhvataju stambene objekte, prostore za kulturu, nagrađivanu vinariju, pa čak i nadstrešnicu za autobusko stajalište u Austriji. Iako je radio širom Amerike i Evrope, većina njegovih zdanja izgrađena je u njegovom rodnom Čileu.
Među najznačajnijim projektima je Teatro del Bíobío, prostor za izvođačke umetnosti u gradu Konsepsion koji noću, kroz svoju poluprovidnu fasadu, emituje toplu svetlost poput papirnog lampiona.
U pozorištu Teatro del Bíobío, fasada takođe svedenošću doprinosi akustičnim performansama. Izgradnja ovde postaje svojevrsno pripovedanje, gde tekstura i masa nose podjednako značenje kao i sama forma.
Radić na promišljen način suprotstavlja veštačke i prirodne materijale, pa su njegove strukture ponekad ukopane u stenoviti teren ili deluju kao da izranjaju iz zemlje.
Krov njegovog čuvenog restorana Mestizo, takođe u prestonici, oslonjen je na ogromno noseće kamenje iz lokalnog kamenoloma, dok se njegova kuća Pite, rezidencija u obližnjem Papudu, smestila na litici koja je štiti od preovlađujućih vetrova.
„Arhitektura postoji između velikih, masivnih i trajnih formi – struktura koje vekovima stoje pod suncem čekajući našu posetu – i manjih, krhkih konstrukcija, prolaznih poput života muve, često bez jasne sudbine pod konvencionalnim svetlom. Unutar te tenzije različitih vremena, nastojimo da kreiramo iskustva koja nose emocionalno prisustvo, podstičući ljude da zastanu i ponovo razmotre svet koji pored njih tako često prolazi nezainteresovano“, izjavio je Radić.
Radić odbija ponovljiv arhitektonski jezik; umesto toga, svakom projektu pristupa kao zasebnom istraživanju, utemeljenom na osnovnim principima i vođenom diskontinuiranom istorijom.
Kontekst, namena i antropološka svest imaju prioritet. Lokacija se ne posmatra samo u fizičkom smislu, već i kao spoj istorije, društvene prakse i političkih okolnosti.
U obrazloženju žirija za 2026. godinu se, između ostalog, navodi: „Kroz opus pozicioniran na raskrsnici neizvesnosti, materijalnog eksperimenta i kulturne memorije, Smiljan Radić daje prednost krhkosti u odnosu na bilo kakvu neosnovanu težnju ka izvesnosti. Njegove zgrade deluju privremeno, nestabilno ili namerno nedovršeno – gotovo na ivici nestajanja – a ipak pružaju strukturalno, optimistično i tiho radosno utočište, prihvatajući ranjivost kao neodvojivi uslov proživljenog iskustva.“
Njegov rad često deluje ogoljeno ili elementarno, ali taj utisak skriva precizno inženjerstvo i konstrukciju. Materijali poput betona, kamena, drveta i stakla postavljeni su u namerni međusobni odnos kako bi oblikovali težinu, svetlost, zvuk i prostor.
U obrazloženju žirija se takođe navodi: „Opisati kvalitete njegovog arhitektonskog rada govornim jezikom je samo po sebi teško, jer u svojim projektima on radi sa dimenzijama iskustva koje su odmah opipljive, ali izmiču verbalizaciji – poput same percepcije vremena: odmah prepoznatljive, a ipak konceptualno neuhvatljive. Njegove zgrade nisu osmišljene samo kao vizuelni artefakti; naprotiv, one zahtevaju fizičko prisustvo.”
Njegova dela odlikuje tiha emocionalna inteligencija, prožeta empatijom prema ljudskom iskustvu i kalibrisana tako da oblikuje način na koji se arhitektura menja tokom vremena.
Njegova zdanja deluju zaštitnički, okrenuta ka unutra i pažljiva prema ljudskoj krhkosti. Kuća za poemu pravog ugla (House for the Poem of the Right Angle), izgrađena u Vilčesu, označava kontemplativno utočište sa promišljeno postavljenim otvorima, orijentisanim ka gore kako bi uhvatili svetlost i vreme, podstičući mir i introspekciju.
Raznovrsnost njegovog dizajna pokazuje da je arhitekta koji prkosi kategorizaciji – i koji namerno izbegava prepoznatljiv, lični stil.
„Stil ponekad znači imati neprekidan niz rešenja kroz širok spektar zaista različitih projekata – filter koji proizvodi određeni formalni potpis. Lično, to smatram dosadnim; barem je to nešto što uvek pokušavam da izbegnem. Više volim da rešavam projekte od slučaja do slučaja, kreirajući mesta koja mogu navesti ljude da o svojoj materijalnoj stvarnosti i sećanju razmišljaju na drugačiji način, iz nekog drugog ugla”, rekao je za CNN.
Naslovna fotografija: Marek Podhora / MFDNES + LN / Profimedia