Upoznajte Harp Lady

Beogradska harfistkinja i kantautorka Sofija Sibinović, poznata i kao Harp Lady, jedna je od retkih umetnica koja harfu izmešta iz klasičnih okvira i uvodi je u savremeni, autorski i žanrovski neuhvatljiv prostor. Njena muzika funkcioniše kao spoj intimnog i eksperimentalnog – negde između klasične discipline, improvizacije i ličnog izraza.

U susret koncertu koji će biti održan u petak, 17. aprila u Dom omladine Beograda, Sofija je objavila i svoj prvi autorski singl „Zagrljaj“, nežnu i meditativnu kompoziciju koja najavljuje novo poglavlje u njenom radu. Na predstojećem nastupu publika će imati priliku da premijerno čuje njene autorske pesme, ali i interpretacije koje harfu pozicioniraju van očekivanih žanrovskih granica.

Sofija Sibinović je muzičko obrazovanje započela u Beogradu, a potom ga usavršavala u Bostonu, gde je kao prva harfa nastupala u Boston Symphony Hall-u. Tokom godina razvila je autentičan izraz u kojem spaja harfu i glas, improvizaciju i kompoziciju, brišući granice između klasične i savremene scene. Danas je aktivna kako na koncertnim podijumima, tako i u alternativnim i interdisciplinarnim projektima, gradeći prepoznatljiv umetnički identitet.

U razgovoru za BURO. Srbija, Sofija govori o odnosu prema instrumentu koji doživljava kao produžetak sopstvene emocije, o izlasku iz okvira klasične muzike, inspiraciji, ali i o procesu nastanka singla „Zagrljaj“, kao i očekivanjima od predstojećeg koncerta.

HARP LADY – INTERVJU:

Harfa u tvom slučaju ne zvuči „klasično“ – više kao prostor nego instrument. Kada si prvi put osetila da možeš da je pomeriš iz tog tradicionalnog okvira?

Duboko verujem da sam još kao dvogodišnja devojčica harfu i izabrala poput jezika sopstvene duše, zato što sam i tada prepoznala da su njene mogućnosti bezgranične, da je njen maestralan spektar boja svemoćan i da ona ne zna za granice. Moje sjedinjenje sa njom kao nekom “višom silom”, značilo bi da sve što ja osećam ona može da ovaploti u harmonskom jeziku koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Tvoj put vodi od klasičnog obrazovanja do autorskog izraza i underground scene. U kom trenutku si sebi dozvolila da izađeš iz “pravila”?

Od malih nogu osećam kako ne mogu da se svrstam ni u jednu kategoriju i kako ne želim ekskluzivno da pripadam ni jednom pravcu. Harfa nije instrument koji ja sviram, harfa je eksterni entitet moje duše.

Ono što ja apstraktno osećam, ona je tu da egzaktno prevede – onome ko želi da čuje.

Ako bismo otvorili tvoj Spotify danas – šta bismo tamo našli? (tri izvođača koji su ti trenutno na repeat)

Tom Waits, Gustav Mahler i Drum’n’Zez.

Koji umetnici – ne nužno samo muzičari – danas najviše utiču na tvoj senzibilitet?

Za mene umetnik je svako ko životu pristupa sa puno ljubavi. Iz tog razloga čovek na selu koji kosi svoje dvorište sa puno ljubavi i pažnje nije samo umetnik, već je i inspiracija i muza svim nivoima mog bića. Ja inspiraciju i uzore pronalazim u ljudima koji se ne plaše da vole, koji se ne plaše da lete i koji se ne plaše da osećaju. Za mene umetnik je svako ko voli da diše i ima vremena da zastane i oslušne svoje disanje. Hvala vam što dišete i što ste moja inspiracija.

Kako izgleda tvoj Instagram “search”? (šta ti algoritam servira i da li te to inspiriše ili zamara?)

Puno preslatke male dece, pasa, mačaka, harfi, klavira, nota, prirode, mora i lepih citata. Verujem da je očigledno da je sve što mi izlazi opuštajuće i inspirativno.

„Zagrljaj“ je vrlo intiman i suptilan singl. Da li je lakše ili teže stati iza tako lične muzike pred publikom?

Zavisi od karaktera izvođača. Za mene je oduvek bilo prirodno da scenu tretiram kao bezbedan prostor na kojem je sve dozvoljeno dokle god je iskreno i autentično. Nemam problem da podelim i najintimnije delove svoje duše sa publikom.

Harfu si uvela u prostore u kojima je retko čujemo – od alternativne scene do saradnji sa različitim muzičarima.

Gledam na to kao da smo harfa i ja jedno, gde se meni ide, gde se meni svira, stvara, uživa… ona je prosto samo sastavni deo svega što ja živim. Nekad se osećam da ona uvodi mene a ne ja nju. Iako je ne vezujemo za underground scenu, ako smo nas dve tu – moje je samo da joj se prepustim i da uživam u svemu što nam muzika pruža kojem god žanru da pripada.

Studije u Bostonu i povratak u Beograd – koliko su te dve scene oblikovale tvoj umetnički identitet?

Odlazak u Ameriku je bilo nešto što sam zacrtala kao mlada devojčica, ne zato što sam Ameriku doživljavala kao nešto bolje i veće od onoga što imam ovde, već zato što sam sebe doživljavala kao pticu, preciznije – Džonatana Livingstona. Htela sam da se osećam kao umetnica koja raste i koja se ne plaši da leti visoko. Ona koja iskreno veruje da je muzika duhovna hrana i da svaki čovek na ovom svetu zaslužuje da se hrani, ma gde bio. Htela sam da hranim, mojom skromnom kuhinjom, različite kulture, želela sam da učim od ljudi iz celog sveta, da osetim njihove emocije koje su ako posmatramo čovečanstvo – univerzalne, ali ako posmatramo individualno, u zavisnosti od kulturološke, verske, statusne i geografske prošlosti, te  emocije mogu biti obojene prelepim bojama za koje ja kao muzičar, možda ne znam. Godine u Americi naučile su me dve izuzetno važne stvari: Da mnogo volim Srbiju i sve naše ljudi i da nikada nikome na ovom svetu ne moram da se pravdam što nisam onakva kakvu me oni zamišljaju. Kad jednom poletiš visoko i spoznas čari čiste ljubavi/umetnosti, nema nazad, nema kompromisa. Možeš samo da voliš još jače i da stvaraš još iskrenije!

Tvoj koncert u Dom omladine Beograda 17. aprila donosi i autorske kompozicije. Kako želiš da publika izađe sa tog koncerta – sa kojim osećajem? I da li bi otkrila našim čitaocima deo repertoara?

Moja najveća želja je da ljudi kada čuju šta sve harfa može, počnu da je doživljavaju kao most između duše i sveta, kao portal koji nam omogućava da uobličimo i pročistimo sva svoja osećanja. Pored mojih autorskih pesama, na repertoaru će se naći i hitovi koje nikada ne biste pomislili da čujete na harfi, a kao da su pisani za nju!

Kada sviraš – da li više razmišljaš o publici ili o tom nekom “unutrašnjem svetu” u koji ulaziš?

Iako razmišljam isključivo o našem unutrašnjem svetu, nikada nisam imala problem da u njega pozovem i goste koji su uvek dobrodošli u moju skromnu utopijsku oazu čiste emocije! Ne razmišljam o publici, publiku osećam i ona na licu mesta obogaćuje sve što harfa i ja osećamo!

Izjavila si da te je rečenica „kad porastem biću harfa“ najviše odredila u odrastanju i izboru instrumenta. Kako bi danas, u jednoj rečenici, opisala svoj odnos prema harfi?

Bezuslovna ljubav je najčistiji osećaj koji ljudsko biće može da iskusi, bezuslovna ljubav je ono što mi je harfa pružila i na taj način dozvolila da kroz ovaj život idem puna ljubavi, jer koliko ja volim nju – toliko osećam da i ona voli mene.

Foto: Jana Gavrilović, Jovana Rikalo