Jan Lisjecki: „Priroda je moja najveća inspiracija, a klavir ulaznica za svet”
Mladi pijanista u razgovoru za BURO.
Povezano
Kada pomislimo na mlade, vanserijske talente, često ih zamišljamo kao genijalce koji ne izlaze iz sobe za vežbanje, opsednute svojim pozivom. Jan Lisjecki je sušta suprotnost tom stereotipu. Umesto da sebe osudi na beskonačne sate za klavirom, rizikujući da njegova strast prema muzici s vremenom izbledi, ovaj mladi pijanista stvara osluškujući svet oko sebe.
On živi, putuje i svesno upija okolinu, trudeći se da uživa u svakom trenutku, jer upravo u prirodi i svakodnevnim iskustvima pronalazi svoju najveću umetničku inspiraciju.
Nekadašnje čudo od deteta, Lisjecki danas s pravom zauzima mesto među top 10 pijanista sveta. Važi za jednog od najtraženijih muzičara današnjice, sa preko sto koncerata koje godišnje izvede sa vodećim svetskim orkestrima i dirigentima.
Njegov put ka zvezdama bio je veoma brz, već sa 15 godina potpisao je ekskluzivni ugovor sa prestižnom izdavačkom kućom „Dojče Gramofon” (Deutsche Grammophon), dok je sa 18 postao najmlađi dobitnik nagrade „Mladi umetnik godine” čuvenog časopisa „Gramofon”.
Pored planetarnog muzičkog uspeha, ovaj vanserijski umetnik prepoznatljiv je i po humanitarnom radu kao UNICEF-ov ambasador dobre volje Kanade.
Uoči svog nastupa u Beogradu (22. maja na Kolarcu), Jan je izdvojio vreme da podeli sa nama svoje misli. Kao centralna zvezda na koncertu Beogradske filharmonije, pod dirigentskom palicom stalnog gostujućeg dirigenta Danijela Rajskina, Lisjecki publici daruje maestralno izvođenje Betovenovog Trećeg klavirskog koncerta, na repertoaru koji donosi i predivne prolećne note kroz dela Malera i Šumana.
U razgovoru za BURO., Jan otvoreno govori o svom nesvakidašnjem umetničkom putu, važnosti roditeljske podrške, zdravoj disciplini, ali i o tome zašto izbegava idealizaciju i kako uspeva da sačuva magiju muzike u svojim rukama.
Pitanje: Možeš li mi reći, ko ti je bio idol kada si bio dete?
Jan: Veoma sam loš sa idolima, ne idealizujem ljude, mislim da je to bolje… ali naravno, imam inspiraciju u mnogim sjajnim umetnicima. Starim velikanima kao što su Rubinštajn, Aškenazi, ili onima iz novijeg doba: Cimerman, Peraja, Argerič. I dalje me inspirišu oni sa kojima danas radim. Radim sa toliko sjajnih muzičara i dirigenata, imam priliku da ih upoznam lično.
Mislim da je važno ne idealizovati nikoga, jer u muzici ne postoji savršenstvo.
Ne možemo ga dostići, već se samo trudimo da pronađemo najbolju verziju, najiskrenijeg sebe u tome, zar ne?
Pitanje: Šta je uticalo na to da se zaljubiš u klavir?
Jan: Moje putovanje sa muzikom počelo je kada sam bio veoma mlad i to je bila samo jedna od mnogih stvari kojima sam se bavio. Svirao sam klavir, naravno, plivao sam, skijao, bio sam dobar u školi. I veoma sam aktivan napolju. U suštini, kada je došlo vreme da donesem odluku, mnoštvo stvari je uticalo na moju ljubav prema sviranju, pa sam ja nekako polako izabrao klavir. Nisam ni sam siguran šta je tačno presudilo, mislim da je to bio splet različitih faktora. Jedan od njih je bio taj što je klavir izazovan. Nije… nije tako konkretan.
Da bi bio dobar u skijanju, prosto si dobar u skijanju. A da bi bio dobar za klavirom, pa, šta to uopšte znači?
Kako stižeš do toga?
Potrebno je mnogo, mnogo truda.
A onda, kada završiš jedno delo, moraš da učiš drugo. To je proces koji se zaista nikada ne završava. Takođe, tu je i neizvesnost. Ta činjenica da ne postoji samo jedna ‘ispravna’ verzija nečega mi je veoma privlačna. To što se stalno iznova pronalaziš i tražiš nova rešenja.
I naravno, činjenica da… šta može biti neverovatnije od toga da putuješ iz Kanade kako bi video druge gradove, svirao na takmičenjima ili nastupao sa orkestrom? Kakva sjajna avantura. Dakle, klavir je bio…
Klavir je bio moja ulaznica za svet
Pitanje: Možeš li mi reći odakle crpiš inspiraciju za stvaranje i sviranje? Da li su to knjige, mesta ili nešto treće?
Uh, moja najveća i neprestana inspiracija je priroda
Jan: Ono što nam je podarila majka priroda i ono čemu imamo pristup u svetu. To može biti nešto jednostavno poput cveta, drveta ili parka, a može biti i nešto veličanstveno poput planine ili mora. Samo gledanje i slušanje tih stvari, zapravo… slušanje ptica kako pevaju, slušanje veverica kako trče okolo, ali takođe čujem i tišinu, mislim da je i to najbitnija stvar za inspiraciju u muzici.
Naravno, pored toga, inspiriše me i vizuelna umetnost
Volim da idem u muzeje i obilazim galerije, da vidim kakve neverovatne kreacije postoje u tom svetu i toj sferi. Inspirisan sam i drugom muzikom, ne obavezno samo klasičnom. Ali mislim da je priroda fundamentalna inspiracija.
Pitanje: S obzirom na to koliko vežbaš i radiš, da li uspevaš da nađeš vremena da obiđeš muzeje, prirodu i da možda obiđeš Beograd?
Jan: Stigao sam sinoć, tako da nisam stigao još da obiđem sve, ali muzeji i galerije su svakako na mojoj top listi za obilazak. Tako da apsolutno, imam vremena i uvek se trudim da ga izdvojim za takve stvari.
Nakon što budem svirao sa orkestrom, idem na Zlatibor, u vaš Park prirode.
Pitanje: Šta za tebe predstavlja najveći izazov i kako ga prevazilaziš?
Jan: Pa, najveći izazov je uvek učenje samog muzičkog dela. Ako ne razumeš jezik, onda je to veoma teško za sviranje. To je potpuno drugačiji jezik, drugačiji vokabular, i u suštini moraš… moraš da ga čitaš kao skriptu. Za mene je Šuman, jako fizički težak, obično ga svira orkestar. Svako specifično delo ima potpuno drugačiji karakter, drugačiji jezik, i može biti veoma fizički zahtevno i tehnički teško za sviranje na klaviru. I to je… to je verovatno najveći izazov.
Pitanje: Mnogo putuješ. Koje mesto na svetu ti donosi najviše mira i energije?
Jan: Pa, sve se na kraju vraća na prirodu. Zato sam veoma uzbuđen jer znam šta me čeka za vikend.
Iskreno, još uvek nisam naišao na mesto gde mi se ne dopada da sviram. Mislim da je to najvažnije. Svako mesto ima nešto drugačije da ponudi.
I zaista sam srećan što je ponovo leto, što mogu da budem napolju, da obilazim gradove i uživam u suncu. Jer vrlo često, znate, bude zima, putujete, odete u grad, u koncertnu dvoranu, uđete, imate probu, izađete i već je pao mrak. Probudite se, mrak, i stalno je mrak. A ja… ja volim sunce. Prosto volim kada je lep dan.
Pitanje: Ako si ikada poželeo da odustaneš, ko je bila ta osoba koja je najviše verovala u tebe u tim trenucima?
Jan: Iskreno, nikada nije postojao… (razmišlja)… nikada nije bilo trenutka kada sam želeo da odustanem. Naravno, postoje trenuci sumnje, ima mnogo izazova, i siguran sam da ih tek predstoji, kao i teških odluka i kompromisa. Ali nikada nije bilo tog prelomnog trenutka.
Mislim da su mi najveća podrška na ovom putovanju, bez ikakve sumnje, bili moji roditelji
Oni nisu muzičari, ali su bili uz mene na svakom koraku. To nije bio njihov san, zapravo to nije bio čak ni moj san, to je naprosto bilo jedno neverovatno putovanje. Ali, oni su bili tihi, a istovremeno velika podrška. Uvek prisutni. Ako bi se pojavio neki problem, oni bi se uključili i bili aktivni, ali dokle god nije bilo potrebe za tim, puštali su me. Tako da… ovo je jedna predivna avantura i veoma sam zahvalan.
Pitanje: Koje su tvoje top tri pesme na Spotify-ju trenutno?
Jan: (Smeje se) To je dobro pitanje. Uh… moram da razmislim. Da budem potpuno iskren, ja ne slušam muziku van onoga što sviram. Na primer, kada odem u prirodu, želim da slušam prirodu. Kada vozim i slušam radio, često je to prosto pop muzika ili nešto slično, čisto da malo odmorim mozak. Ali ne mogu da izdvojim ništa specifično u ovom trenutku. Najviše slušam radio dok se vozim, ne neki specifičan, samo radio.
Digresija: Ja obožavam Radio 202 u Srbiji i često ga slušam dok se vozimo.
Jan: Odlično, super! Moram pronaći taj radio dok se budem vozio na Zlatibor. Prosto volim da slušam šta god da je na radiju u tom trenutku, ne vezujem se za jednu pesmu, već volim da čujem nešto novo. Nemam neku unapred određenu plejlistu.
Pitanje: Koliko sati dnevno vežbaš i sviraš klavir?
Jan: Ne postoji jedna fiksna brojka za to, nije mi striktno određeno, menja se iz dana u dan. Kada ste pijanista na početku ili muzičar u usponu, morate da uložite sate. I moram da radim. To su solidna dva, do verovatno tri sata dnevno. Ako bih rekao četiri, to bi bilo malo bez poente, jer ne smete da gubite vreme za klavirom. A kada kažem dva sata, mislim na efektivna dva sata. Da zapravo radite, a ne da proveravate telefon svaka tri minuta ili ustajete po čašu vode. Radite, fokusirani ste i obavite ono što morate. Ali trenutno, vreme koje provodim za klavirom je ono vreme koje mi je zaista potrebno da provedem. I to mogu vrlo lako da procenim.
Pitanje: I za kraj, po tvom mišljenju, šta je najvažnije za uspeh mladih ljudi: talenat, naporan rad ili ljubav?
Jan: Nažalost, ne postoji jedan magičan ključ za uspeh. Nikad nije samo jedna stvar. Ali mislim da su najveći faktori strast i istrajnost. Zato što možete biti uspešni u bilo kojoj niši, u najosnovnijem obliku umetnosti, muzike, pa čak i drugih stvari u životu, samo ako ste strastveni u vezi sa tim. Mislim da je druga važna stvar, naravno, naporan rad koji ide ruku pod ruku sa strašću. Morate zapravo uložiti te sate. A tu je i sreća. Nažalost, sreća uvek igra ulogu, a mislim da talenat ide ruku pod ruku sa njom.
Ipak, ne možeš ni da biraš da li si talentovan, a ni da li si srećan.
Zato, želim svima sve najbolje!
Nadamo se da će vas ovaj razgovor podstaći da sa istom strašću pristupate svojim interesovanjima, ne zaboravljajući da usput pažljivo osluškujete svoju okolinu.
Ne propustite da zapratite našu Instagram stranicu, gde ćemo uskoro podeliti i ekskluzivne vizuelne delove ovog intervjua.